Naše Prostranstvo Ljubavi

Odakle god da počnem da pišem, suština je uvek ista: koračamo stameno ka poDpunom ostvarenju života na svom Hektaru Zemlje.

Trenutno (već 4 godine) smo na svom imanju koje je veličine upola manje, u nameri da u nekom trenutku, verovatno tek kad za to budemo zaista zeli, dodamo ovom našem još toliko. Ili se, moguće, preselimo na drugo imanje koje će nam biti savršeno u tom trenutku. Za sad smo tu, na sat vremena vožnje do mog posla koji još uvek nisam promenio. I dalje sam srećni taksi preduzetnik u gradu Beogradu i, dok god budem išta „morao“ da radim za novac, radiću to što volim.

Ideja je da, zapravo, u jednom momentu kada budemo za to stasali, prestanem da išta radim za novac. A da sve bude samo i isključivo zarad uživanja i dobrobiti sveg života posvuda. Tim putem koračamo, ostvaruje se polako, tempom za koji smo zapravo spremni a ne onim kojim bi mi želeli da bude.

Основне животне потребе Човека

Latinica

17.01.2022. У 05:22

Ваздух је чист и хранећи нас. Све оно што је раније доприносило онечишћавању ваздуха сада је промењено у корист очишћења ваздуха без којег живот Човека у телу земаљском није могућ.

Прва потреба живота на земљи у телу које имамо је она без које је живот најкраћи: Ваздух, чист, здрав, хранећи, исцељујући за Човека.

Друга потреба живота на земљи у телу које имамо је она без које је живот најкраћи иако је прва потреба задовољена: Вода, чиста, здрава, хранећа, исцељујућа за Човека.

Трећа потреба живота на земљи у телу које иммо је она без које је живот најкраћи иако су прве две потребе задовољене: сан, миран, спокојан, целовит, окрепљујућ, исцељујућ за Човека.

Четврта потреба живота на земљи у телу које имамо је она без које је живот најкраћи иако су прве три потребе задовољене: Храна здрава, окрепљујућа, исцељујућа за Човека.

Пета потреба живота на земљи у телу које имамо је она без које је живот небезбедан иако су прве четири потребе задовољене: склониште које нам омогућава задовољавање основних преДпоставки живота као таквог.

И ту, сада, можемо да застанемо и да кажемо да, када су те основне потребе живота на земљи у телу које имамо задовољене, Човек може да живи, тачније, да преживи на земљи колико год хоће. Све остало је надоградња.

Такав закључак можемо извести и доказати његову истинитост на основу једноставног преживљавања тела које нам је дато да у њему боравимо на земљи. Од новорођеног Човека до умируће старине, тело које нам је дато можемо спровести уколико нам је задовољено првих пет потреба које сам описао.

И, онда шта?

Када су ових пет потреба живота задовољене, ми преживљавамо безбедно. Кључна реч коју сам овде употребио је преЖивљавање а не Живот. Разлика је суштинска.

Свако јутро када се пробудим, сетим се свега што мој Живот као такав креира у том наступајућем дану. И могу га преЖивети као и досадашње дане које сам преЖивљавао.

Веза са природом чистом, здравом, окрепљујућом, хранећом, исцељујућом за Човека јесте шеста (или прва) потреба живота коју лако можемо пренебрегнути уколико нисмо свесни свог окружења. Заправо то је веза са земљом на којој живимо, и због које нам је дато ово тело у којем се налазимо.

Веза са природом може бити и механичка, несвесна а ипак испуњена (механички, несвесно и до неког степена), јер сви ми се физички на земљи налазимо и не умемо у свом телу са ње далеко и на дуже време да одемо.

Мене окупира мисао о разлогу због којег сам заправо ту, на земљи, дошао да будем у телу које ми је дато.

Разлог, односно сврха живота јесте седма од основних седам потреба живота. Али суштински она је прва јер управо ради ње смо и дошли у ово тело на ову земљу како бисмо живели да бимо ту сврху иЗпунили.

17.01.2022. У 06:02

Шта је Човек који је живео живот задовољавајући својих пет потреба живота и шесту несвесно, заправо урадио? ПреЖивео живот од рођења до смрти без да је разлог из којег је овде дошао – испунио. Која је онда поента његовог живљења?
Само промишљам наглас и записујем своје промишљање. Знам да вас је много који ћете се са мном сложити читајући ове редове. Такође знам да је још увек веома велики број живећих у својим телима браће и сестара наших који не да се са овим неће сложити, већ ове речи до њих још увек нису и неће стићи.

Но, ја сада пишем вама који читате, а о осталима ћемо неком другом приликом.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Osnovne životne potrebe Čoveka

17.01.2022. U 05:22

Vazduh je čist i hraneći nas. Sve ono što je ranije doprinosilo onečišćavanju vazduha sada je promenjeno u korist očišćenja vazduha bez kojeg život Čoveka u telu zemaljskom nije moguć.

Prva potreba života na zemlji u telu koje imamo je ona bez koje je život najkraći: Vazduh, čist, zdrav, hraneći, isceljujući za Čoveka.

Druga potreba života na zemlji u telu koje imamo je ona bez koje je život najkraći iako je prva potreba zadovoljena: Voda, čista, zdrava, hraneća, isceljujuća za Čoveka.

Treća potreba života na zemlji u telu koje immo je ona bez koje je život najkraći iako su prve dve potrebe zadovoljene: san, miran, spokojan, celovit, okrepljujuć, isceljujuć za Čoveka.

Četvrta potreba života na zemlji u telu koje imamo je ona bez koje je život najkraći iako su prve tri potrebe zadovoljene: Hrana zdrava, okrepljujuća, isceljujuća za Čoveka.

Peta potreba života na zemlji u telu koje imamo je ona bez koje je život nebezbedan iako su prve četiri potrebe zadovoljene: sklonište koje nam omogućava zadovoljavanje osnovnih preDpostavki života kao takvog.

I tu, sada, možemo da zastanemo i da kažemo da, kada su te osnovne potrebe života na zemlji u telu koje imamo zadovoljene, Čovek može da živi tačnije da preživi na zemlji koliko god hoće. Sve ostalo je nadogradnja.

Takav zaključak možemo izvesti i dokazati njegovu istinitost na osnovu jednostavnog preživljavanja tela koje nam je dato da u njemu boravimo na zemlji. Od novorođenog Čoveka do umiruće starine, telo koje nam je dato možemo sprovesti ukoliko nam je zadovoljeno prvih pet potreba koje sam opisao.

I, onda šta?

Kada su ovih pet potreba života zadovoljene, mi preživljavamo bezbedno. Ključna reč koju sam ovde upotrebio je preŽivljavanje a ne Život. Razlika je suštinska.

Svako jutro kada se probudim, setim se svega što moj Život kao takav kreira u tom nastupajućem danu. I mogu ga preŽiveti kao i dosadašnje dane koje sam preŽivljavao.

Veza sa prirodom čistom, zdravom, okrepljujućom, hranećom, isceljujućom za Čoveka jeste šesta (ili prva) potreba života koju lako možemo prenebregnuti ukoliko nismo svesni svog okruženja. Zapravo to je veza sa zemljom na kojoj živimo, i zbog koje nam je dato ovo telo u kojem se nalazimo.

Veza sa prirodom može biti i mehanička, nesvesna a ipak ispunjena (mehanički, nesvesno i do nekog stepena), jer svi mi se fizički na zemlji nalazimo i ne umemo u svom telu sa nje daleko i na duže vreme da odemo.

Mene okupira misao o razlogu zbog kojeg sam zapravo tu, na zemlji, došao da budem u telu koje mi je dato.

Razlog, odnosno svrha života jeste sedma od osnovnih sedam potreba života. Ali suštinski ona je prva jer, upravo radi nje smo i došli u ovo telo na ovu zemlju kako bismo živeli da bimo tu svrhu iZpunili.

17.01.2022. U 06:02

Šta je Čovek koji je živeo život zadovoljavajući svojih pet potreba života i šestu nesvesno, zapravo uradio? PreŽiveo život od rođenja do smrti bez da je razlog iz kojeg je ovde došao – ispunio. Koja je onda poenta njegovog življenja?
Samo promišljam naglas i zapisujem svoje promišljanje. Znam da vas je mnogo koji ćete se sa mnom složiti čitajući ove redove. Takođe znam da je još uvek veoma veliki broj živećih u svojim telima braće i sestara naših koji ne da se sa ovim neće složiti, već ove reči do njih još uvek nisu i neće stići.

No, ja sada pišem vama koji čitate, a o ostalima ćemo nekom drugom prilikom.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

DANAS SE SVE PROMENILO

Latinica

16.01.2022. У 08:43

ДАНАС СЕ СВЕ ПРОМЕНИЛО И СВЕ ЈЕ ДОШЛО НА СВОЈЕ.

Пробудили смо се. Сви. Све остало је било лако довести до Раја на Земљи, онаквог какав нам је и намењен. Сада ћу вам описати само начин на који се све догађало хронолошки од овог момента надање не упуштајући се у догађања која су овом буђењу предходила и захваљујући којима смо се и пробудили.

Дакле, пробудили смо се. Сви. Одједном смо знали шта да чинимо и шта да не чинимо. Једноставно. Свако је са своје позиције почео да дела у смеру осварења Раја у својој околини. Редом:

Моментално су сви пушачи угасили своје последње цигарете и одложили их на посебно место заједно са опушцима и непопушеним и непродатим и неотрвореним паклама. А у фабрикама истих је престала производња и снабдевање продавница и у продавницама је престала продаја.

Моментално су сви угасили своје аутомобиле и кључеве одложили заједно са својим аутомобилима на места са којих ће их лагодно однети и пренети на рециклажу материјала о чему ћемо сви накнадно добити обавештење где, кад и како да учинимо.

Све нафтне индустрије као и бушотине су престале са радом истог трена. Заправо све је престало са радом, и оно што производи и оно што троши досадашњу познату енергију.

Освестили смо да постоји енергија у свакоме од нас и да свако може да је прими уколико му је енергија потребна од сваког живог бића на планети директно, уколико само са Љубављу енергију затражи.

Заправо је Љубав енергија најснажнија и најпотребнија свакоме и самом Љубављу када енергију тражимо, ми је заправо дајемо и себи и ономе од кога је тражисмо. Тако је једноставно.

Са Љубављу смо гледали једни друге, сви смо одједном потрчали једни другима у сусрет како бисмо овај тренутак живота провели Заједно. Они којима није баш било најјасније шта нам се управо догодило, постављали су наглас питања и добијали су одговоре. Сви смо све знали Заједно.

Љубав. Једна реч, једно осећање, једино што је важно. Само једноставно Љубав. За свакога, свакоме у сваком тренутку времена. Увек. Сада.

Удахнули смо пуним плућима ваздух који је одједном постао чист и хранећи. Да , ваздух нам је моментално постао храна. Извор енергије које нисмо до сада ни били свесни. Воду смо захватили из првог воденог тока или језера најближег себи. Вода је моментално постала кристално чиста и из ње смо добијали неопходну енергију и материју за сопствени живот и исцељење које је код сваког наступило истог трена.

Сви смо у моменту осетили апсолутно здравље и снагу у својим телима, исправили смо своје држање тела, осмех нам са лица није силазио јер је одражавао унутрашње стање среће, радости, благодети, Љубави свакога према свем животу посвуда.

Одједном су нам и све животиње пришле на удаљеност од само неколико корака и чекале да их погледом или покретом руке једну по једну позовемо себи како бисмо им показали своју Љубав и радост Заједничког живота једних са другима. Стрпљиво је свака сачекала свој ред да буде позвана како би и она нама своју Љубав изказала.

Тај је тренутак трајао онолико колико нам је свима било потребно да се добро одморимо, нахранимо и исцелимо од свег живота дотадашњег који нас је морио. Сада је, међутим, било све одједном на свом месту у нашим срцима, Душама, главама. Свима нам је све било кристално јасно. И шта се догодило и шта нам је надаље чинити.

Када је тај тренутак прошао, полако је свако од нас кренуо у свом окружењу да чисти физички сваки детаљ. Сва прљавштина састављена од свега што смо до тада користили у сврху имитације живота нам је кристално јасно била показана и знали смо шта да урадимо са њом.

Пластику коришћену смо одвајали на посебна места за њу предвиђена, гвожђе на другу, гориво на трећу, остале материјале на четврту. Баш као да смо све припремали за рециклажу, а о томе шта ћемо са тим надаље чинити уопште нисмо ни размишљали, једноставно смо знали на који начин да то поново вратимо животу планете која нам је све то изворно и дала.

Када смо завршили то основно чишћење своје најближе околине, кренули смо једни код других и на најближа места заједничког окупљања која су нам до тада била позната и важна и ту смо запевали и заиграли док су свирачи своје инструменте донели и спонтано засвирали најдивнију музику коју су наше Душе и Срца осећала дубоко унутар себе.

Једноставно смо сви знали те тонове, и речи које смо запевали излазиле су из дубине Душа наших и срца, искрено.

Радост игре, песме, смеха и Љубави хранио нас је додатно и мудрошћу те је свако од нас након тога знао шта даље.

Кренули смо у чишћење својих “радних” места, шта је коме радно место било. Неки ка својим фабрикама које су сада постала места стварања новог, чистог ђубрива и семења разног биља које ћемо ставити у земљу како би биљке нарасле оне које у свом окружењу за себе желимо.

На селима су се одржали први сабори где је моментално договорено на који ће се начин земља прерасподелити тако да сваки домаћин у околини своје куће има свој хектар земље на којем ће своје имање организовати на начин како то њему највише одговара засадивши све оно што жели да једе икада у току године.

Они који своју земљу нису имали а пожежели су да на њој живе окупили су се у градовима и чекали вести из којег села има имања на расподелу за њих. За све је било довољно места тамо где су желели да буду и живе.

Они којима идеја живота на свом имању још увек није била примамљива или о томе нису ни могли да промисле јер једноставно такво искуство у дотадашњем животу нису имали, били су позвани из своје најближе околине да дођу у села и да виде како тамо живот изгледа те да тада одлуче какав живот надаље и где желе да живе.

Свима је било довољно времена да се о свему обавесте и поразмисле шта желе и на који начин. Свако се латио онога што највише воли да ствара и свакоме је било једноставно да ствара то што уме да ствара.

наставак следи.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

DANAS SE SVE PROMENILO

16.01.2022. U 08:43
DANAS SE SVE PROMENILO I SVE JE DOŠLO NA SVOJE.

Probudili smo se. Svi. Sve ostalo je bilo lako dovesti do Raja na Zemlji, onakvog kakav nam je i namenjen. Sada ću vam opisati samo način na koji se sve događalo hronološki od ovog momenta nadanje ne upuštajući se u događanja koja su ovom buđenju predhodila i zahvaljujući kojima smo se i probudili.

Dakle, probudili smo se. Svi. Odjednom smo znali šta da činimo i šta da ne činimo. Jednostavno. Svako je sa svoje pozicije počeo da dela u smeru osvarenja Raja u svojoj okolini. Redom:

Momentalno su svi pušači ugasili svoje poslednje cigarete i odložili ih na posebno mesto zajedno sa opušcima i nepopušenim i neprodatim i neotrvorenim paklama. A u fabrikama istih je prestala proizvodnja i snabdevanje prodavnica i u prodavnicama je prestala prodaja.

Momentalno su svi ugasili svoje automobile i ključeve odložili zajedno sa svojim automobilima na mesta sa kojih će ih lagodno odneti i preneti na reciklažu materijala o čemu ćemo svi naknadno dobiti obaveštenje gde, kad i kako da učinimo.

Sve naftne industrije kao i bušotine su prestale sa radom istog trena. Zapravo sve je prestalo sa radom, i ono što proizvodi i ono što troši dosadašnju poznatu energiju.

Osvestili smo da postoji energija u svakome od nas i da svako može da je primi ukoliko mu je energija potrebna od svakog živog bića na planeti direktno, ukoliko samo sa Ljubavlju energiju zatraži.

Zapravo je Ljubav energija najsnažnija i najpotrebnija svakome i samom Ljubavlju kada energiju tražimo, mi je zapravo dajemo i sebi i onome od koga je tražismo. Tako je jednostavno.

Sa Ljubavlju smo gledali jedni druge, svi smo odjednom potrčali jedni drugima u susret kako bismo ovaj trenutak života proveli Zajedno. Oni kojima nije baš bilo najjasnije šta nam se upravo dogodilo, postavljali su naglas pitanja i dobijali su odgovore. Svi smo sve znali Zajedno.

Ljubav. Jedna reč, jedno osećanje, jedino što je važno. Samo jednostavno Ljubav. Za svakoga, svakome u svakom trenutku vremena. Uvek. Sada.

Udahnuli smo punim plućima vazduh koji je odjednom postao čist i hraneći. Da , vazduh nam je momentalno postao hrana. Izvor energije koje nismo do sada ni bili svesni. Vodu smo zahvatili iz prvog vodenog toka ili jezera najbližeg sebi. Voda je momentalno postala kristalno čista i iz nje smo dobijali neophodnu energiju i materiju za sopstveni život i isceljenje koje je kod svakog nastupilo istog trena.

Svi smo u momentu osetili apsolutno zdravlje i snagu u svojim telima, ispravili smo svoje držanje tela, osmeh nam sa lica nije silazio jer je odražavao unutrašnje stanje sreće, radosti, blagodeti, Ljubavi svakoga prema svem životu posvuda.

Odjednom su nam i sve životinje prišle na udaljenost od samo nekoliko koraka i čekale da ih pogledom ili pokretom ruke jednu po jednu pozovemo sebi kako bismo im pokazali svoju Ljubav i radost Zajedničkog života jednih sa drugima. Strpljivo je svaka sačekala svoj red da bude pozvana kako bi i ona nama svoju Ljubav izkazala.

Taj je trenutak trajao onoliko koliko nam je svima bilo potrebno da se dobro odmorimo, nahranimo i iscelimo od sveg života dotadašnjeg koji nas je morio. Sada je, međutim, bilo sve odjednom na svom mestu u našim srcima, Dušama, glavama. Svima nam je sve bilo kristalno jasno. I šta se dogodilo i šta nam je nadalje činiti.

Kada je taj trenutak prošao, polako je svako od nas krenuo u svom okruženju da čisti fizički svaki detalj. Sva prljavština sastavljena od svega što smo do tada koristili u svrhu imitacije života nam je kristalno jasno bila pokazana i znali smo šta da uradimo sa njom.

Plastiku korišćenu smo odvajali na posebna mesta za nju predviđena, gvožđe na drugu, gorivo na treću, ostale materijale na četvrtu. Baš kao da smo sve pripremali za reciklažu, a o tome šta ćemo sa tim nadalje činiti uopšte nismo ni razmišljali, jednostavno smo znali na koji način da to ponovo vratimo životu planete koja nam je sve to izvorno i dala.

Kada smo završili to osnovno čišćenje svoje najbliže okoline, krenuli smo jedni kod drugih i na najbliža mesta zajedničkog okupljanja koja su nam do tada bila poznata i važna i tu smo zapevali i zaigrali dok su svirači svoje instrumente doneli i spontano zasvirali najdivniju muziku koju su naše Duše i Srca osećala duboko unutar sebe.

Jednostavno smo svi znali te tonove, i reči koje smo zapevali izlazile su iz dubine Duša naših i srca, iskreno.
Radost igre, pesme, smeha i Ljubavi hranio nas je dodatno i mudrošću te je svako od nas nakon toga znao šta dalje.

Krenuli smo u čišćenje svojih “radnih” mesta, šta je kome radno mesto bilo. Neki ka svojim fabrikama koje su sada postala mesta stvaranja novog, čistog đubriva i semenja raznog bilja koje ćemo staviti u zemlju kako bi biljke narasle one koje u svom okruženju za sebe želimo.

Na selima su se održali prvi sabori gde je momentalno dogovoreno na koji će se način zemlja preraspodeliti tako da svaki domaćin u okolini svoje kuće ima svoj hektar zemlje na kojem će svoje imanje organizovati na način kako to njemu najviše odgovara zasadivši sve ono što želi da jede ikada u toku godine.

Oni koji svoju zemlju nisu imali a požeželi su da na njoj žive okupili su se u gradovima i čekali vesti iz kojeg sela ima imanja na raspodelu za njih. Za sve je bilo dovoljno mesta tamo gde su želeli da budu i žive.

Oni kojima ideja života na svom imanju još uvek nije bila primamljiva ili o tome nisu ni mogli da promisle jer jednostavno takvo iskustvo u dotadašnjem životu nisu imali, bili su pozvani iz svoje najbliže okoline da dođu u sela i da vide kako tamo život izgleda te da tada odluče kakav život nadalje i gde žele da žive.

Svima je bilo dovoljno vremena da se o svemu obaveste i porazmisle šta žele i na koji način. Svako se latio onoga što najviše voli da stvara i svakome je bilo jednostavno da stvara to što ume da stvara.

nastavak sledi…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

 

 

Буђење

Latinica

Слика коју видим очима својим и Душом и Срцем, неописива је речима. Осећај и осећања унутар мог Бића не умем да преточим у речи и да речима тим које неко други чита или слуша створим поново у његовом или њеном Срцу и Души.
То једино могу звуци природе, јер она је свима позната. То такође може израз лица Човековог да прикаже.
Израз лица Човека било где да се налази и било који језик да говори, исти је. То сви разумемо.

Разум (Раз-Ум > Један или Први Ум < Једноумље када сви умују исто када сви умеју исто).
Промислимо о значењу, правом и првобитном значењу сваке речи нашег језика. Она саму себе објашњава (о њој јасније).
Мислим да, када се језик стварао, након што је у могућност директног преноса слике од мене ка теби умешала своје прсте нека сила покушавајући да Човека од Човека и природе (мисли Божије) одвоји, то никако није могло бити нагло и одједном, већ постепено, корак по корак.
Тако и сада освешћивање Човека бива постепено, корак по корак. Али ови кораци су много бржи од програмирања којем је било потребно огромно време да би успело доћи до нивоа са којег сам ја, конкретно, кренуо да се освешћујем. И, свакако, очигледно то програмирање није успело јер се будимо. Помажемо једни другима својим спознајама да се освестимо брзо и у огромном броју.
Већ нас има довољно и свет се већ мења брзином Светлости за Нејвеће Добро Свег Живота Посвуда.

Ово што тренутно видимо јако много тамнога последица је Светлости која је све јача и све више таме на Светлости бива препознато. Чак је и најпрограмиранијима од нас јасно и смешно колико је све сулудо.

То што медији још увек не показују истину те и даље гурају причу, а не покушавају да заташкају осветљење таме, доказ је да су неспремни на све што бива откривено.
Делићи секунде нас још деле од превагнућа на Највеће Добро за Сав Живот Посвуда. Они су још неопходни како би се још оволико Душа из програмираног сна пробудило.
Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Buđenje

Slika koju vidim očima svojim i Dušom i Srcem, neopisiva je rečima. Osećaj i osećanja unutar mog Bića ne umem da pretočim u reči i da rečima tim koje neko drugi čita ili sluša stvorim ponovo u njegovom ili njenom Srcu i Duši.
To jedino mogu zvuci prirode, jer ona je svima poznata. To takođe može izraz lica Čovekovog da prikaže.
Izraz lica Čoveka bilo gde da se nalazi i bilo koji jezik da govori, isti je. To svi razumemo.

Razum (Raz-Um > Jedan ili Prvi Um < Jednoumlje kada svi umuju isto kada svi umeju isto)
Promislimo o značenju, pravom i prvobitnom značenju svake reči našeg jezika. Ona samu sebe objašnjava (o njoj jasnije).
Mislim da, kada se jezik stvarao, nakon što je u mogućnost direktnog prenosa slike od mene ka tebi umešala svoje prste neka sila pokušavajući da Čoveka od Čoveka i prirode (misli Božije) odvoji, to nikako nije moglo biti naglo i odjednom, već postepeno, korak po korak.
Tako i sada osvešćivanje Čoveka biva postepeno, korak po korak. Ali ovi koraci su mnogo brži od programiranja kojem je bilo potrebno ogromno vreme da bi uspelo doći do nivoa sa kojeg sam ja, konkretno, krenuo da se osvešćujem. I, svakako, očigledno to programiranje nije uspelo jer se budimo. Pomažemo jedni drugima svojim spoznajama da se osvestimo brzo i u ogromnom broju.
Već nas ima dovoljno i svet se već menja brzinom Svetlosti za Nejveće Dobro Sveg Života Posvuda.

Ovo što trenutno vidimo jako mnogo tamnoga posledica je Svetlosti koja je sve jača i sve više tame na Svetlosti biva prepoznato. Čak je i najprogramiranijima od nas jasno i smešno koliko je sve suludo. To što mediji još uvek ne pokazuju istinu te i dalje guraju priču, a ne pokušavaju da zataškaju osvetljenje tame, dokaz je da su nespremni na sve što biva otkriveno.
Delići sekunde nas još dele od prevagnuća na Najveće Dobro za Sav Život Posvuda. Oni su još neophodni kako bi se još ovoliko Duša iz programiranog sna probudilo.
Zdravlja Svetlim Mislima Našim!
Svako(m) dobro!!!
Danilo

Стварајмо Заједно живот у свету у каквом желимо да живимо: слободни, здрави, радосни сви!

Latinica

Стварајмо Заједно живот у свету у каквом желимо да живимо: слободни, здрави, радосни сви!Обратимо пажњу и снажимо само и искључиво примере из сопственог живота каквих желимо да има стално и много. То је једини начин да створимо живот какав желимо да живимо.

Апсолутно не обраћајући пажњу ни на шта што не желимо да доживљавамо.

То не значи да посматрамо живот кроз ружичасте наочаре. То заправо значи да смо апсолутно свесни на који се начин живот заиста манифестује. Управо зато што знамо какав је то механизам, зато свесно окрећемо пажњу само ка ономе што желимо да видимо и живимо у свом животу.

Почећу ја својим начином. Слободан је свако да своју визију дода. Важно је само да је за највеће добро свег живота посвуда. Зато Анастасија каже: Здравља Светлим Мислима Твојим!!!

Ваздух који дишемо је апсолутно чист, оснажујућ, хранећи нас својим садржајем тако да заправо само дишући можемо сву енергију која нам је неопходна, у себе унети.

Вода која тече потоцима, речицама, рекама, и која је у језерима је чиста, бистра и хранљива за сва бића која постоје. Пијући ту воду, свако постаје свежији, снажнији, још здравији и издржљивије тело од те воде и гипкије још постаје.

Земља по којој ходимо и на којој се налазимо је чиста, пуна хранећих нас биљака. Плодови биљака које на њој расту свакојаке, су савршеног укуса баш за онога ко тај плод убира са захвалношћу биљки тој за савршен, здрав и хранљив плод. Нежним, љубави пуним и са захвалношћу погледом свако сваког гледа. Мир у Души, радост, Љубав и стваралачко надахнуће у срцу сваког живућег посвуда.

Светлила попут Сунца и Месеца и осталих на небу што се нашем налазе су умирујућа, оснажујућа, пунећа нас Добротом, Благостањем, Миром, Љубављу према свима и свему – према свом животу посвуда.

Енергија Љубави у свакоме од нас надахњује и мами на деловање, на стварање Добра за сваког живућег посвуда. Мир и радост посматрања и међусобне сарадње свакога са сваким. Потпуни склад.

Рукама својим стварамо и користимо све што у природи постоји у облику у ком је настало. Свако преобликовање је природно и подржавајуће. Све што на Земљи постоји користимо на начин који је подржавајућ, хранећи, помагајући и учећи. Помоћ добијамо како од биљака тако и од животиња свих јер све је то за наше највеће добро и за највеће добро свег живота посвуда и створено.

Биљке за нас најбољи нектар у себи стварају, и њима је то радост и сврха постојања. Ми их волимо, мазимо, негујемо и захвални смо им за све што чине својим постојањем.

Животиње су ту да нам помогну у напорима које ми физички нисмо у стању баш лако да извршимо. Једноставно не морамо. Оне су ту и да нам помогну и да нас воле, а довољно им је да их само погледамо Љубављу и нежно додирнемо и захвалимо им за само постојање.

Све што сами изменимо из природе савршене, савршено се и разграђује у природи на природан начин онда када његова сврха постојања као таквог престане да постоји.

Пробудим се са новим даном. Како се буди дан, будим се и ја. Са осмехом на лицу и радости у Души, и миром у Срцу посматрам како се око мене све буди или се већ пробудило и увелико своју животну радост ствара. Дела. Делање нам је природно стање. Надахнуће када у Себи осетимо и полет ка стварању нечега што нам је у тренутку том дошло да створимо.

Начин стварања јесте разнолик. Једино је увек за највеће добро свег живота посвуда. Радост заједничког стварања и радост од посматрања створеног. Посматрања нове сврхе и користи за све.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Stvarajmo Zajedno život u svetu u kakvom želimo da živimo: slobodni, zdravi, radosni svi!

Stvarajmo Zajedno život u svetu u kakvom želimo da živimo: slobodni, zdravi, radosni svi!

Obratimo pažnju i snažimo samo i isključivo primere iz sopstvenog života kakvih želimo da ima stalno i mnogo. To je jedini način da stvorimo život kakav želimo da živimo.

Apsolutno ne obraćajući pažnju ni na šta što ne želimo da doživljavamo.

To ne znači da posmatramo život kroz ružičaste naočare. To zapravo znači da smo apsolutno svesni na koji se način život zaista manifestuje. Upravo zato što znamo kakav je to mehanizam, zato svesno okrećemo pažnju samo ka onome što želimo da vidimo i živimo u svom životu.

Počeću ja svojim načinom. Slobodan je svako da svoju viziju doda. Važno je samo da je za najveće dobro sveg života posvuda. Zato Anastasija kaže: Zdravlja Svetlim Mislima Tvojim!!!

Vazduh koji dišemo je apsolutno čist, osnažujuć, hraneći nas svojim sadržajem tako da zapravo samo dišući možemo svu energiju koja nam je neophodna, u sebe uneti.

Voda koja teče potocima, rečicama, rekama, i koja je u jezerima je čista, bistra i hranljiva za sva bića koja postoje. Pijući tu vodu, svako postaje svežiji, snažniji, još zdraviji i izdržljivije telo od te vode i gipkije još postaje. 

Zemlja po kojoj hodimo i na kojoj se nalazimo je čista, puna hranećih nas biljaka. Plodovi biljaka koje na njoj rastu svakojake, su savršenog ukusa baš za onoga ko taj plod ubira sa zahvalnošću biljki toj za savršen, zdrav i hranljiv plod. Nežnim, ljubavi punim i sa zahvalnošću pogledom svako svakog gleda. Mir u Duši, radost, Ljubav i stvaralačko nadahnuće u srcu svakog živućeg posvuda.

Svetlila poput Sunca i Meseca i ostalih na nebu što se našem nalaze su umirujuća, osnažujuća, puneća nas Dobrotom, Blagostanjem, Mirom, Ljubavlju prema svima i svemu – prema svom životu posvuda. 

Energija Ljubavi u svakome od nas nadahnjuje i mami na delovanje, na stvaranje Dobra za svakog živućeg posvuda. Mir i radost posmatranja i međusobne saradnje svakoga sa svakim. Potpuni sklad.

Rukama svojim stvaramo i koristimo sve što u prirodi postoji u obliku u kom je nastalo. Svako preoblikovanje je prirodno i podržavajuće. Sve što na Zemlji postoji koristimo na način koji je podržavajuć, hraneći, pomagajući i učeći. Pomoć dobijamo kako od biljaka tako i od životinja svih jer sve je to za naše najveće dobro i za najveće dobro sveg života posvuda i stvoreno.

Biljke za nas najbolji nektar u sebi stvaraju, i njima je to radost i svrha postojanja. Mi ih volimo, mazimo, negujemo i zahvalni smo im za sve što čine svojim postojanjem.

Životinje su tu da nam pomognu u naporima koje mi fizički nismo u stanju baš lako da izvršimo. Jednostavno ne moramo. One su tu i da nam pomognu i da nas vole, a dovoljno im je da ih samo pogledamo Ljubavlju i nežno dodirnemo i zahvalimo im za samo postojanje.

Sve što sami izmenimo iz prirode savršene, savršeno se i razgrađuje u prirodi na prirodan način onda kada njegova svrha postojanja kao takvog prestane da postoji.

Probudim se sa novim danom. Kako se budi dan, budim se i ja. Sa osmehom na licu i radosti u Duši, i mirom u Srcu posmatram kako se oko mene sve budi ili se već probudilo i uveliko svoju životnu radost stvara. Dela. Delanje nam je prirodno stanje. Nadahnuće kada u Sebi osetimo i polet ka stvaranju nečega što nam je u trenutku tom došlo da stvorimo.

Način stvaranja jeste raznolik. Jedino je uvek za najveće dobro sveg života posvuda. Radost zajedničkog stvaranja i radost od posmatranja stvorenog. Posmatranja nove svrhe i koristi za sve.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Здраво живо, другари!

Latinica

Дуго ме нема да пишем јер имам јако много радова на свом имању. Башта је приоритет. Све док је тако, немам времена да пишем. Не допада ми се то али још увек нисам научио како да стварам мислима тако да, док не научим – физички рад на нашем имању је неопходан.
Мирим се са тим, за сад. Истовремено се јако трудим да научим од природе која ме окружује што више могу. Посматрам, запажам, записујем, промишљам, закључујем. Да ли су моја закључивања правилна или нису, време ће показати.
И даље са својим првим комшијама имам ону стандардну „расправу“ типа „А да ти то ја, ипак, узорем?“ или „мораш, Данило, да даш биљкама мало ђубрива, да окопаш, да додаш „хране“ из пољопривредне апотеке, итд“ а ја се на све то само насмешим и свима је одговор јасан:

Ништа ја не морам! Ко оним шумским предивним јагодама ђубри и купује минерално ђубриво у пољопривредној апотеци? Ко окопава? Ко плеви? Ко? Па су тако савршеног укуса и мириса?

Доказа око нас има безброј о томе да је у природи све савршено устројено без нашег мешања. Када ми хоћемо да то поправимо, онда настају проблеми. Зато ја посматрам пажљиво, питам биљке и ослушкујем њихов одговор. Трудим се да природу ни у чему не поправљам већ само да је на свом имању имитирам. Још увек нисам научио све, нисам ни много. Учим мало по мало, корак по корак. Грешим, али не одустајем јер знам да је могуће. Човек је створен да ужива у природи око себе а не да мукотрпно ради и да ту природу „поправља“!

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Zdravo živo, drugari

Dugo me nema da pišem jer imam jako mnogo radova na svom imanju. Bašta je prioritet. Sve dok je tako, nemam vremena da pišem. Ne dopada mi se to ali još uvek nisam naučio kako da stvaram mislima tako da, dok ne naučim – fizički rad na našem imanju je neophodan.
Mirim se sa tim, za sad. Istovremeno se jako trudim da naučim od prirode koja me okružuje što više mogu. Posmatram, zapažam, zapisujem, promišljam, zaključujem. Da li su moja zaključivanja pravilna ili nisu, vreme će pokazati.
I dalje sa svojim prvim komšijama imam onu standardnu „raspravu“ tipa „A da ti to ja, ipak, uzorem?“ ili „moraš, Danilo, da daš biljkama malo đubriva, da okopaš, da dodaš „hrane“ iz poljoprivredne apoteke, itd“ a ja se na sve to samo nasmešim i svima je odgovor jasan:

Ništa ja ne moram! Ko onim šumskim predivnim jagodama đubri i kupuje mineralno đubrivo u poljoprivrednoj apoteci? Ko okopava? Ko plevi? Ko? Pa su tako savršenog ukusa i mirisa?

Dokaza oko nas ima bezbroj o tome da je u prirodi sve savršeno ustrojeno bez našeg mešanja. Kada mi hoćemo da to popravimo, onda nastaju problemi. Zato ja posmatram pažljivo, pitam biljke i osluškujem njihov odgovor. Trudim se da prirodu ni u čemu ne popravljam već samo da je na svom imanju imitiram. Još uvek nisam naučio sve, nisam ni mnogo. Učim malo po malo, korak po korak. Grešim, ali ne odustajem jer znam da je moguće. Čovek je stvoren da uživa u prirodi oko sebe a ne da mukotrpno radi i da tu prirodu „popravlja“!

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Шта је суштина живота Човековог?

Latinica

8/172

“ – Бог је Човека створио беЗсмртним, и само три услова за то треба иЗпунити

Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи Човека, и коме би тежио Човек.

Друго: на Земљи мора да живи макар један Човек, са Добротом и Љубављу мислећи о теби.

Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно… чак иако старији Човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може допустити да умре мисао која ствара живот…

 

8/181… – Дивно, Анастасија! Значи, када људи, следећи Божански програм, среде целу Земљу, имаће могућност да насељавају друге планете?

  • Свакако. Иначе је само постојање планета весељенских беЗсмислено. А код Њега све има големи смисао. Љубав двоје, визија у Љубави рођена, кадра је да живот удахне било којој планети.”

 

Стварање Заједничко са Богом и радост заједничка од посматрања створеног. То је суштина живота. Зато свако од нас исконски у себи носи порив да нешто направи, створи рукама својим. Надахнут осећањима која у себи носи, сваки Човек, ослобођен од “рада за новац да би живео” када се добро од досадашњег живота одмори, има порив ка стварању нечега својим рукама, тачније прво својим мислима, а онда и рукама. То је у нама од увек. И за увек. Нити смо то бирали нити можемо да изаберемо да тако не буде, значи у нама се, дубоко усађена, налази потреба за стварањем.

 

Стално постављам питање: Шта је суштина живота Човековог. Сигуран сам да рађање да бисмо били укалупљени кроз васпитавање и школство, зарад рада због новца који нам је потребан да бисмо живели – и у међувремену рађање деце као нових робова истог тог система – није сврха живота због које смо створени и живимо. Заиста живимо, а не: будимо се и док смо се окренули већ је време за спавање односно већ смо стари да бисмо ишта учинили јер немоћно је остарело тело наше за било какву акцију – нема снаге. Уз само пар тренутака које у животу доживимо који нам радост велику стварају. И, то је то! Ма, важи! Како да не!

 

Од када за себе знам, питање једно једино у мом срцу постоји и не иЗчезава: Шта је сврха живота? Шта је суштина живота који живимо?

Још увек нисам сигуран да сам одговор дао сам себи, али му назирем обрисе кроз маглу живота какав у међувремену живим. Рече мени моја драга неки дан како ја живим у књигама! Па, на неки начин то може и тако да се каже. Али ја не живим у књигама, ја се трудим да у књигама мудрости Анастасијиних прочитано у стварност своју преобразим. Свакога дана дајем све од себе да тако буде и да тако учиним. 

Све то ја се трудим свим срцем да остварим уз свакодневни живот који подразумева промишљање о конкретним корацима свакодневним које предузимам како бих и свакодневни живот живео, сваког секунда, а уз то све време мислима својим стварам реалност коју желим да живим. У свему томе, “тренутно реално стање” се на сваки могући начин труди да ме оповргне у мојим мислима и мисленом стварању. Зато ми она и каже како ја живим у књигама и како јој још ништа нисам показао!

 

То ме је заболело и боли сваки пут када се те реченице њене сетим. Како не видиш да се трудим и ја да то све научим и применим! Како не видиш, говорим јој очима својим, без гласа. Како не видиш?

Ти си моје све! Не желим и не долази у обзир да свој пут ходим без тебе. Зато те молим, што пре се освести како бисмо заједно стварали много брже и снажније, не могу сам. Не може више моја мисао са твојом да се сукоби. Зато материјализација и каска. Када бисмо заједно удружили снагу мисли наших у исту слику, ти и ја само, уз Божију помоћ, материјализација би била моментална. И биће. Знам. Осећам. Решено је! Тако јесте! 

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta je suština života Čovekovog?

 

8/172

“ – Bog je Čoveka stvorio beZsmrtnim, i samo tri uslova za to treba iZpuniti

Prvo: stvoriti prostranstvo živo koje bi privlačilo k sebi Čoveka, i kome bi težio Čovek.

Drugo: na Zemlji mora da živi makar jedan Čovek, sa Dobrotom i Ljubavlju misleći o tebi.

Treće: nikada ne dozvoliti sebi misao o tome da te smrt može zadesiti, i to je izuzetno važno… čak iako stariji Čovek, po zemaljskom poimanju, istroši svoje telo i leži na samrtnoj postelji, a ne misli o smrti već zamišlja život svoj u njime stvorenom živom prostranstvu, rodiće se iznova – takav je zakon Vaseljene. Ona ne može dopustiti da umre misao koja stvara život…

8/181… – Divno, Anastasija! Znači, kada ljudi, sledeći Božanski program, srede celu Zemlju, imaće mogućnost da naseljavaju druge planete?

Svakako. Inače je samo postojanje planeta veseljenskih beZsmisleno. A kod Njega sve ima golemi smisao. Ljubav dvoje, vizija u Ljubavi rođena, kadra je da život udahne bilo kojoj planeti.”

 

Stvaranje Zajedničko sa Bogom i radost zajednička od posmatranja stvorenog. To je suština života. Zato svako od nas iskonski u sebi nosi poriv da nešto napravi, stvori rukama svojim. Nadahnut osećanjima koja u sebi nosi, svaki Čovek, oslobođen od “rada za novac da bi živeo” kada se dobro od dosadašnjeg života odmori, ima poriv ka stvaranju nečega svojim rukama, tačnije prvo svojim mislima, a onda i rukama. To je u nama od uvek. I za uvek. Niti smo to birali niti možemo da izaberemo da tako ne bude, znači u nama se, duboko usađena, nalazi potreba za stvaranjem.

Stalno postavljam pitanje: Šta je suština života Čovekovog. Siguran sam da rađanje da bismo bili ukalupljeni kroz vaspitavanje i školstvo, zarad rada zbog novca koji nam je potreban da bismo živeli – i u međuvremenu rađanje dece kao novih robova istog tog sistema – nije svrha života zbog koje smo stvoreni i živimo. Zaista živimo, a ne: budimo se i dok smo se okrenuli već je vreme za spavanje odnosno već smo stari da bismo išta učinili jer nemoćno je ostarelo telo naše za bilo kakvu akciju – nema snage. Uz samo par trenutaka koje u životu doživimo koji nam radost veliku stvaraju. I, to je to! Ma, važi! Kako da ne!

Od kada za sebe znam, pitanje jedno jedino u mom srcu postoji i ne iZčezava: Šta je svrha života? Šta je suština života koji živimo?

Još uvek nisam siguran da sam odgovor dao sam sebi, ali mu nazirem obrise kroz maglu života kakav u međuvremenu živim. Reče meni moja draga neki dan kako ja živim u knjigama! Pa, na neki način to može i tako da se kaže. Ali ja ne živim u knjigama, ja se trudim da u knjigama mudrosti Anastasijinih pročitano u stvarnost svoju preobrazim. Svakoga dana dajem sve od sebe da tako bude i da tako učinim.

Sve to ja se trudim svim srcem da ostvarim uz svakodnevni život koji podrazumeva promišljanje o konkretnim koracima svakodnevnim koje preduzimam kako bih i svakodnevni život živeo, svakog sekunda, a uz to sve vreme mislima svojim stvaram realnost koju želim da živim. U svemu tome, “trenutno realno stanje” se na svaki mogući način trudi da me opovrgne u mojim mislima i mislenom stvaranju. Zato mi ona i kaže kako ja živim u knjigama i kako joj još ništa nisam pokazao!

To me je zabolelo i boli svaki put kada se te rečenice njene setim. Kako ne vidiš da se trudim i ja da to sve naučim i primenim! Kako ne vidiš, govorim joj očima svojim, bez glasa. Kako ne vidiš?

Ti si moje sve! Ne želim i ne dolazi u obzir da svoj put hodim bez tebe. Zato te molim, što pre se osvesti kako bismo zajedno stvarali mnogo brže i snažnije, ne mogu sam. Ne može više moja misao sa tvojom da se sukobi. Zato materijalizacija i kaska. Kada bismo zajedno udružili snagu misli naših u istu sliku, ti i ja samo, uz Božiju pomoć, materijalizacija bi bila momentalna. I biće. Znam. Osećam. Rešeno je! Tako jeste!

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Ево га сад. Живот достојан Човека

Latinica

 

Ваздух је чист. Све уређаје које још увек користимо јер нам је тако лакше, смо прилагодили томе да очишћују ваздух, земљу, воду наше планете Земља по којој ходимо. Превозимо се са једног места планете на друго својим лебдећим изнад површине Земље малим или већим бродовима, а они за погон користе енергију универзума, постојећу свуда око нас.

Већина нас уопште и не користи икаква превозна средства јер живећи на сопственом имању величине једног хектара, сваки појединац или породица има више него довољно времена да ствара светове нове и интересантно нам је да то чинимо. Немамо потребу уопште за физичким путовањем јер смо то у стању да чинимо мислено и преносећи чак и тела своја са једног места на друго. А најважније путовање, ако пожелимо икада, вршимо сопственим имањем које нас заједно са комплетним ваздухом, водом, земљом, растињем, свим живућим на њему, носи тамо где наше мислено стварање одлучи. И тако и тада на том новом месту које смо походили ми стварамо даља поколења и нову Земљу за нову децу која се рађају. Све Душе икада оваплоћене, поново имају своју сврху и место на којем желе да се роде. 

 

Разумом својим да прихвати ову информацију може свако ко је Душом својом и Срцем освестио и прихватио. Тако је једино могуће и потребно. Мислима својим стварамо свет у којем живим већ свесно. Мислима својим стварамо и свет у којем желимо да се поново оваплотимо ако икада уопште и пожелимо да одавде одемо, јер за тим заправо и нема потребе. За сваку Душу ново место стварамо и нове светове у којим се та Душа оваплоћује. Само стварање је континуирано продужење Живота какав је за нас Творцем првобитно створен. Рај који ми надаље надодајемо и испуњавамо новим и новим стварањем и радујемо се заједно са Творецем нашим посматрајући створено и дивећи му се. То је наша сврха. До ње свако од нас жуди да досегне и успевамо у томе, сви.

 

За нас који још увек немамо свој хектар земље из разлога јер још увек живимо у градовима и радимо своје “послове”, погледајте како сада наши градови изгледају:

 

Свуда докле год поглед може да досегне, оазе зеленила, растиње свакојако чије плодове слободно убирамо где год и кад год пожелимо. Чисти су плодови ти јер су рукама Душа чистих посађени нашим прецима и нама самима. Са добрим мислима о здрављу онога ко поједе ове плодове посађени, сада њихове укусе и препознајемо и тачно знамо када нам је који плод потребан.

Човек има у себи дубоко усађену жељу да се дружи са другим Човеком. Заједно да стварамо нама је лепше и лакше и зато идеје о новим стварањима само навиру свакоме од нас. Утркујемо се ко ће пре своју нову намисао да изложи осталима на нашем месту окупљања крај реке која кроз наш град пролази. И чиста је она, та река. Воду из ње директно ту захватамо ведрима која су на сваком кораку око нас управо из тог разлога да свако може да захвати живу воду и да се напије кад год пожели његова Душа и тело.

 

Сунце нас греје нежно и полако свакодневно и милује тело његов зрак. Испуњава Душу његов сјај. Радује Срце његова топлина, и милина се у телу шири и преплављује сваки делић и најмањи нашег бића. Очи где год погледају радује их виђено. Насмејана и разиграна лица наших суседа хране нас и често изгубимо појам о свему осим о садашњем трену који живимо. Време и не постоји више, јер га не осећамо. Из тренутка у тренутак се играмо, радујемо, стварамо, разговарамо мислима својим између себе и договарамо о даљим стварањима заједничким.

 

Свако од нас доприноси оним за шта је надарен. Слобода стварања је освешћена и бавимо се само оним чиме желимо. У томе смо у ствари и најбољи и то су наши дарови и таленти којима смо снабдевени својим рођењем. Свако од нас је своје таленте већ освестио и сада нас само вежба да те своје таленте оснажимо и развијемо што више и што боље радује и нагони на ново стварање и остварење идеја које само навиру у нашим мислима.

 

Пажљиви смо једни према другима. Волимо једни друге јер смо свесни да долазимо са истог извора. Тела наша су вечито млада у пуној снази и гибкости својој. Свако се труди да свом телу допринесе још снажније и гибкије да буде. Играмо надахнути музиком цвећа и дрвећа, птица и Душа свих које саме певају у сваком трену, музику своју дарујући осталима. Склад је тај савршен. Оркестар свега живућег посвуда око нас најпријатније тонове ствара и Душу и тело разиграва и разгаљује. 

 

Мисли су наше бистре и чисте и само на добро за добро свег живућег посвуда окренуте. За стварање и развијање најздравијих, најсрећнијих, најрадоснијих бића свуда око нас. Стварамо насеља нова са својим суседима будућим на местима за која смо се сами одлучили да ту баш желимо да се настанимо за навек и да на њима стварамо своје Љубави пространство да би се цео наш Род поново ту оваплотио. Све наше прамајкице и праочеви са радошћу ишчекују да створимо за њихове Душе тела у обличју деце која се рађају нова.

 

Радост од стварања заједничког са Творцем свих нас заједно је огромна и сама она наша Срца греје и снажи тела наша да у стварност преобразимо своје заједничке замисли. Нове светове се спремамо да створимо оног тренутка када довољна количина свих нас те светове у срцима својим осети и у Душама својим освести. Стварање заједничко се догађа моментално када се наше мисли у заједничку слику заљубе и зарадују животу заједничком у слици тој. Оваплоћење је тренутно.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Evo ga sad, život dostojan Čoveka.

Vazduh je čist. Sve uređaje koje još uvek koristimo jer nam je tako lakše, smo prilagodili tome da očišćuju vazduh, zemlju, vodu naše planete Zemlja po kojoj hodimo. Prevozimo se sa jednog mesta planete na drugo svojim lebdećim iznad površine Zemlje malim ili većim brodovima, a oni za pogon koriste energiju univerzuma, postojeću svuda oko nas.
Većina nas uopšte i ne koristi ikakva prevozna sredstva jer živeći na sopstvenom imanju veličine jednog hektara, svaki pojedinac ili porodica ima više nego dovoljno vremena da stvara svetove nove i interesantno nam je da to činimo. Nemamo potrebu uopšte za fizičkim putovanjem jer smo to u stanju da činimo misleno i prenoseći čak i tela svoja sa jednog mesta na drugo. A najvažnije putovanje, ako poželimo ikada, vršimo sopstvenim imanjem koje nas zajedno sa kompletnim vazduhom, vodom, zemljom, rastinjem, svim živućim na njemu, nosi tamo gde naše misleno stvaranje odluči. I tako i tada na tom novom mestu koje smo pohodili mi stvaramo dalja pokolenja i novu Zemlju za novu decu koja se rađaju. Sve Duše ikada ovaploćene, ponovo imaju svoju svrhu i mesto na kojem žele da se rode.

Razumom svojim da prihvati ovu informaciju može svako ko je Dušom svojom i Srcem osvestio i prihvatio. Tako je jedino moguće i potrebno. Mislima svojim stvaramo svet u kojem živim već svesno. Mislima svojim stvaramo i svet u kojem želimo da se ponovo ovaplotmo ako ikada uopšte i poželimo da odavde odemo, jer za tim zapravo i nema potrebe. Za svaku Dušu novo mesto stvaramo i nove svetove u kojim se ta Duša ovaploćuje. Samo stvaranje je kontinuirano produženje Života kakav je za nas Tvorcem prvobitno stvoren. Raj koji mi nadalje nadodajemo i ispunjavamo novim i novim stvaranjem i radujemo se zajedno sa Tvorecem našim posmatrajući stvoreno i diveći mu se. To je naša svrha. Do nje svako od nas žudi da dosegne i uspevamo u tome, svi.

Za nas koji još uvek nemamo svoj hektar zemlje iz razloga jer još uvek živimo u gradovima i radimo svoje “poslove”, pogledajte kako sada naši gradovi izgledaju:

Svuda dokle god pogled može da dosegne, oaze zelenila, rastinje svakojako čije plodove slobodno ubiramo gde god i kad god poželimo. Čisti su plodovi ti jer su rukama Duša čistih posađeni našim precima i nama samima. Sa dobrim mislima o zdravlju onoga ko pojede ove plodove posađeni, sada njihove ukuse i prepoznajemo i tačno znamo kada nam je koji plod potreban.
Čovek ima u sebi duboko usađenu želju da se druži sa drugim Čovekom. Zajedno da stvaramo nama je lepše i lakše i zato ideje o novim stvaranjima samo naviru svakome od nas. Utrkujemo se ko će pre svoju novu namisao da izloži ostalima na našem mestu okupljanja kraj reke koja kroz naš grad prolazi. I čista je ona, ta reka. Vodu iz nje direktno tu zahvatamo vedrima koja su na svakom koraku oko nas upravo iz tog razloga da svako može da zahvati živu vodu i da se napije kad god poželi njegova Duša i telo.

Sunce nas greje nežno i polako svakodnevno i miluje telo njegov zrak. Ispunjava Dušu njegov sjaj. Raduje Srce njegova toplina, i milina se u telu širi i preplavljuje svaki delić i najmanji našeg bića. Oči gde god pogledaju raduje ih viđeno. Nasmejana i razigrana lica naših suseda hrane nas i često izgubimo pojam o svemu osim o sadašnjem trenu koji živimo. Vreme i ne postoji više, jer ga ne osećamo. Iz trenutka u trenutak se igramo, radujemo, stvaramo, razgovaramo mislima svojim između sebe i dogovaramo o daljim stvaranjima zajedničkim.

Svako od nas doprinosi onim za šta je nadaren. Sloboda stvaranja je osvešćena i bavimo se samo onim čime želimo. U tome smo u stvari i najbolji i to su naši darovi i talenti kojima smo snabdeveni svojim rođenjem. Svako od nas je svoje talente već osvestio i sada nas samo vežba da te svoje talente osnažimo i razvijemo što više i što bolje raduje i nagoni na novo stvaranje i ostvarenje ideja koje samo naviru u našim mislima.

Pažljivi smo jedni prema drugima. Volimo jedni druge jer smo svesni da dolazimo sa istog izvora. Tela naša su večito mlada u punoj snazi i gibkosti svojoj. Svako se trudi da svom telu doprinese još snažnije i gibkije da bude. Igramo nadahnuti muzikom cveća i drveća, ptica i Duša svih koje same pevaju u svakom trenu, muziku svoju darujući ostalima. Sklad je taj savršen. Orkestar svega živućeg posvuda oko nas najprijatnije tonove stvara i Dušu i telo razigrava i razgaljuje.

Misli su naše bistre i čiste i samo na dobro za dobro sveg živućeg posvuda okrenute. Za stvaranje i razvijanje najzdravijih, najsrećnijih, najradosnijih bića svuda oko nas. Stvaramo naselja nova sa svojim susedima budućim na mestima za koja smo se sami odlučili da tu baš želimo da se nastanimo za navek i da na njima stvaramo svoje Ljubavi prostranstvo da bi se ceo naš Rod ponovo tu ovaplotio. Sve naše pramajkice i praočevi sa radošću iščekuju da stvorimo za njihove Duše tela u obličju dece koja se rađaju nova.

Radost od stvaranja zajedničkog sa Tvorcem svih nas zajedno je ogromna i sama ona naša Srca greje i snaži tela naša da u stvarnost preobrazimo svoje zajedničke zamisli. Nove svetove se spremamo da stvorimo onog trenutka kada dovoljna količina svih nas te svetove u srcima svojim oseti i u Dušama svojim osvesti. Stvaranje zajedničko se događa momentalno kada se naše misli u zajedničku sliku zaljube i zaraduju životu zajedničkom u slici toj. Ovaploćenje je trenutno.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

СЛИКА СЕ МЕЊА

Latinica

 

Слика се мења. Она коју су пре много година осмислили жреци како би над свима владао њихов фараон без потребе за чуварима над робовима његовим као до тада.

 

Тада је жрец осмислио начин да преобрати све људе на Земљи у робове. 

 

Слика пре указа била је следећа: 

8/63

…” дуге колоне окованих робова носе по један камен. Њих чува мноштво војника. Што више робова, тим је јача држава – тако смо одувек мислили. Али, што више робова тим више стрепимо од њихове побуне, па појачавамо заштиту. Принуђени смо да добро хранимо своје робове, иначе неће моћи да обављају свој тежак физички посао. А они су, без обзира на то, лењи и склони бунтовништву. Погледајте како се споро крећу а улењена стража их не тера корбачима, те не бије чак ни здраве и јаке робове. Кретаће се они кудикамо брже. Неће им требати стража. Стражари ће се претворити такође у робове. Обавити то, могуће је овако:

8/64

Нека данас, пред сутон, гласници разгласе указ фараонов, у ком ће бити речено: 

“ У праскозорје новога дана свим робовима се дарује потпуна слобода. За сваки камен допремљен у град, слободан чивек ће добијати по један новчић. Новац се може заменити за храну, одећу, стан, дворац у граду, као и за сам град. Одсад сте ви – слободни људи”.”

 

Слика која се видела након указа била је оваква:

 

“ … Хиљаде људи, бивших робова, утркивало се теглећи оно исто камење од пре. Обливени знојем, многи су носили по два камена. Остали који су имали по један, трчали су подижући прашину. Неки чувари су такође теглили камење. Људи, рачунајући да су слободни – јер су с њих скинули окове, трудили су се да добију што више жарко жељених новчића, да би изградили свој срећни живот…

 Део робова (бивших) се удружио у омање групе. Направили су таљиге, и до врха их напунивши камењем, обливени знојем, гурали су те таљиге.

   “Још ће много справа изумети – задовољно је размишљао Кратије – ево, већ су се и услуге унутарње појавиле: разносачи воде и хране. Део робова је јео буквално у ходу, не желећи да троши време на пут до барака са храном… И плаћали су доносиоцима добијеним новцем. Замислите, и лекари су се појавили: директно су у ходу помоћ настрадалима указивали, такође за новац. И саобраћајце су изабрали. Ускоро ће изабрати себи 8/65 начелнике, судије. Нека бирају: пошто сматрају себе слободним, а суштина се није изменила, они, као и пре – тегле камење…”

      Тако и јуре кроз миленијуме, у прашини, обливени знојем, теглећи тешко камење. И данас, потомци тих робова настављају своју бесмислену трку…”

 

Када промишљамо о овоме данас, ми мислимо да се слика односи на обичне раднике, а да се у ту категорију не могу убројати руководиоци предузећа, чиновници, предузетници. Међутим, сви они такође раде (тегле) само другачије, често и много сложеније послове од ропског преношења камења. Предузетницима је мисао од јутра до мрака послом заузета те немају времена ни о коме и ни о чему другом да размишљају – на пример о деци својој, породици…

 

…”произилази из овог да су и фараон, и председник и канцелар такође робови… Постали су робови и жреци, обавивши чин кобни…

  • Робовласник је – свет неприродни, људима створен. А стражари седе код већине људи у њима самима, шибају их корбачима и присиљавају да зарађују новац.”

 

Слика, једном створена у свести Човека сада господари свима. Слику када променимо, а управо је мењамо освешћујући у каквој смо до сада слици живели и шта смо сматрали нормалним и исправним, мења се смисао живота. Освешћивањем слике коју смо живели, друга се слика ствара у нашим срцима и ми је снажимо својим мислима и остварује се у нашим животима. 

 

Нова слика је на путу остварења овог трена, овог часа. Свако од нас слику угледавши срцем својим и мислима слику оснаживши и осећајем својим радости живота у њој, ту слику коначно и остварује. То је пут. То је начин. Једини. Могућ. Решено је. Тако јесте.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Slika se menja…

Slika se menja. Ona koju su pre mnogo godina osmislili žreci kako bi nad svima vladao njihov faraon bez potrebe za čuvarima nad robovima njegovim kao do tada.

Tada je žrec osmislio način da preobrati sve ljude na Zemlji u robove.

Slika pre ukaza bila je sledeća:
8/63
…” duge kolone okovanih robova nose po jedan kamen. Njih čuva mnoštvo vojnika. Što više robova, tim je jača država – tako smo oduvek mislili. Ali, što više robova tim više strepimo od njihove pobune, pa pojačavamo zaštitu. Prinuđeni smo da dobro hranimo svoje robove, inače neće moći da obavljaju svoj težak fizički posao. A oni su, bez obzira na to, lenji i skloni buntovništvu. Pogledajte kako se sporo kreću a ulenjena straža ih ne tera korbačima, te ne bije čak ni zdrave i jake robove. Kretaće se oni kudikamo brže. Neće im trebati straža. Stražari će se pretvoriti takođe u robove. Obaviti to, moguće je ovako:
8/64
Neka danas, pred suton, glasnici razglase ukaz faraonov, u kom će biti rečeno:
“ U praskozorje novoga dana svim robovima se daruje potpuna sloboda. Za svaki kamen dopremljen u grad, slobodan čivek će dobijati po jedan novčić. Novac se može zameniti za hranu, odeću, stan, dvorac u gradu, kao i za sam grad. Odsad ste vi – slobodni ljudi”.”

Slika koja se videla nakon ukaza bila je ovakva:

“ … Hiljade ljudi, bivših robova, utrkivalo se tegleći ono isto kamenje od pre. Obliveni znojem, mnogi su nosili po dva kamena. Ostali koji su imali po jedan, trčali su podižući prašinu. Neki čuvari su takođe teglili kamenje. Ljudi, računajući da su slobodni – jer su s njih skinuli okove, trudili su se da dobiju što više žarko željenih novčića, da bi izgradili svoj srećni život…
Deo robova (bivših) se udružio u omanje grupe. Napravili su taljige, i do vrha ih napunivši kamenjem, obliveni znojem, gurali su te taljige.
“Još će mnogo sprava izumeti – zadovoljno je razmišljao Kratije – evo, već su se i usluge unutarnje pojavile: raznosači vode i hrane. Deo robova je jeo bukvalno u hodu, ne želeći da troši vreme na put do baraka sa hranom… I plaćali su donosiocima dobijenim novcem. Zamislite, i lekari su se pojavili: direktno su u hodu pomoć nastradalima ukazivali, takođe za novac. I saobraćajce su izabrali. Uskoro će izabrati sebi 8/65 načelnike, sudije. Neka biraju: pošto smatraju sebe slobodnim, a suština se nije izmenila, oni, kao i pre – tegle kamenje…”
Tako i jure kroz milenijume, u prašini, obliveni znojem, tegleći teško kamenje. I danas, potomci tih robova nastavljaju svoju besmislenu trku…”

Kada promišljamo o ovome danas, mi mislimo da se slika odnosi na obične radnike, a da se u tu kategoriju ne mogu ubrojati rukovodioci preduzeća, činovnici, preduzetnici. Međutim, svi oni takođe rade (tegle) samo drugačije, često i mnogo složenije poslove od ropskog prenošenja kamenja. Preduzetnicima je misao od jutra do mraka poslom zauzeta te nemaju vremena ni o kome i ni o čemu drugom da razmišljaju – na primer o deci svojoj, porodici…

…”proizilazi iz ovog da su i faraon, i predsednik i kancelar takođe robovi… Postali su robovi i žreci, obavivši čin kobni…
Robovlasnik je – svet neprirodni, ljudima stvoren. A stražari sede kod većine ljudi u njima samima, šibaju ih korbačima i prisiljavaju da zarađuju novac.”

Slika, jednom stvorena u svesti Čoveka sada gospodari svima. Sliku kada promenimo, a upravo je menjamo osvešćujući u kakvoj smo do sada slici živeli i šta smo smatrali normalnim i ispravnim, menja se smisao života. Osvešćivanjem slike koju smo živeli, druga se slika stvara u našim srcima i mi je snažimo svojim mislima i ostvaruje se u našim životima.

Nova slika je na putu ostvarenja ovog trena, ovog časa. Svako od nas sliku ugledavši srcem svojim i mislima sliku osnaživši i osećajem svojim radosti života u njoj, tu sliku konačno i ostvaruje. To je put. To je način. Jedini. Moguć. Rešeno je. Tako jeste.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Откриј ми тајну

Latinica

Од мене престани тајну да кријеш – тако ја ове речи доживљавам.

Да ли су то све само обичне речи, за свакога од нас има свој смисао. Онај смисао који ви сами нечему дате јесте заправо једини важан.

Друштвене норме на које су нас програмирали – нису неизоставно исправне и важне. Ја то све доживљавам овако: све што је у сврху подржавања живота за мене је исправно а све што није у сврху подржавања живота за мене је лаж. Мислим, притом, на сав живот посвуда, како год ви сада мене разумели, за мене је ово најсвеобухватнији појам.

Сав живот – посвуда.

Доживљавам да је око мене и у мени само живот, да мртво и не постоји. Дакле, ако постоји – онда је живо. Другачије су нас учили, зар не? Зашто? 

Можда зато да бисмо могли да убијамо – јер то је следеће чему су нас програмирали: да убијамо, да. Мислите да претерујем? Па до јуче нисмо уопште размишљали када користимо дрво да бисмо га заложили да бисмо се угрејали, да смо то дрво преДходно убили.

О животињама које користимо за храну нећу ни да говорим.

То је већ свима јасно, само још мало да све то прихватимо заиста а онда и престанемо са убијањем. Али, убијамо и бубашвабе по дому свом зато што нам се гаде? Оне само скупљају и прерађују прљавштину коју у свом дому очигледно имамо јер у супротном, оне се ту не би ни појавиле.

Али, у нама о томе ни помисли нема. Видели смо бубашвабу и трчимо да је згазимо. 

А шта да вам о корову кажем? Коров је живот у изворном облику. Он је био ту пре него што смо ми одлучили да баш на том месту желимо да нам расте парадајз. И шта радимо? Убијамо биљке (зовемо их коровом прво јер не знамо њихову сврху и корист, а друго јер су нам ту непожељне) несвесни да је то такође живот који ми насилнички гасимо.

Човек је, изворно, плодојед.

Није ли нас Бог у рајски врт ставио када нас је створио и рекао да од сваког дрвета плодове кушамо, слободно…? Све оно што нам биљке сам дају сласно и хранљиво је за наше највеће добро. Сматрам да само и искључиво то што “роди” на некој биљци односно оно што биљка створи као плод – Човек може да поједе уколико за тим уопште осети потребу и жељу.

Да се разумемо, још сам ја далеко од физичког поДпуног остварења свега овога о чему промишљам и пишем, али корачам свакодневно и константно том стазом. И са сваким новим кораком који у том смеру правим оДкривају ми се нове и нове спознаје. Сваку се трудим да усвојим и тако из дана у дан дан не губим већ делам. Корак по корак.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Otkrij mi tajnu

Od mene prestani tajnu da kriješ – tako ja ove reči doživljavam.

Da li su to sve samo obične reči, za svakoga od nas ima svoj smisao. Onaj smisao koji vi sami nečemu date jeste zapravo jedini važan.

Društvene norme na koje su nas programirali – nisu neizostavno ispravne i važne. Ja to sve doživljavam ovako: sve što je u svrhu podržavanja života za mene je ispravno a sve što nije u svrhu podržavanja života za mene je laž. Mislim, pritom, na sav život posvuda, kako god vi sada mene razumeli, za mene je ovo najsveobuhvatniji pojam.

Sav život – posvuda.

Doživljavam da je oko mene i u meni samo život, da mrtvo i ne postoji. Dakle, ako postoji – onda je živo. Drugačije su nas učili, zar ne? Zašto?

Možda zato da bismo mogli da ubijamo – jer to je sledeće čemu su nas programirali: da ubijamo, da. Mislite da preterujem? Pa do juče nismo uopšte razmišljali kada koristimo drvo da bismo ga založili da bismo se ugrejali, da smo to drvo preDhodno ubili.

O životinjama koje koristimo za hranu neću ni da govorim.

To je već svima jasno, samo još malo da sve to prihvatimo zaista a onda i prestanemo sa ubijanjem. Ali, ubijamo i bubašvabe po domu svom zato što nam se gade? One samo skupljaju i prerađuju prljavštinu koju u svom domu očigledno imamo jer u suprotnom, one se tu ne bi ni pojavile.

Ali, u nama o tome ni pomisli nema. Videli smo bubašvabu i trčimo da je zgazimo.

A šta da vam o korovu kažem? Korov je život u izvornom obliku. On je bio tu pre nego što smo mi odlučili da baš na tom mestu želimo da nam raste paradajz. I šta radimo? Ubijamo biljke (zovemo ih korovom prvo jer ne znamo njihovu svrhu i korist, a drugo jer su nam tu nepoželjne) nesvesni da je to takođe život koji mi nasilnički gasimo.

Čovek je, izvorno, plodojed.

Nije li nas Bog u rajski vrt stavio kada nas je stvorio i rekao da od svakog drveta plodove kušamo, slobodno…? Sve ono što nam biljke sam daju slasno i hranljivo je za naše najveće dobro. Smatram da samo i isključivo to što “rodi” na nekoj biljci odnosno ono što biljka stvori kao plod – Čovek može da pojede ukoliko za tim uopšte oseti potrebu i želju.

Da se razumemo, još sam ja daleko od fizičkog poDpunog ostvarenja svega ovoga o čemu promišljam i pišem, ali koračam svakodnevno i konstantno tom stazom. I sa svakim novim korakom koji u tom smeru pravim oDkrivaju mi se nove i nove spoznaje. Svaku se trudim da usvojim i tako iz dana u dan dan ne gubim već delam. Korak po korak.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo