Буђење

Latinica

Слика коју видим очима својим и Душом и Срцем, неописива је речима. Осећај и осећања унутар мог Бића не умем да преточим у речи и да речима тим које неко други чита или слуша створим поново у његовом или њеном Срцу и Души.
То једино могу звуци природе, јер она је свима позната. То такође може израз лица Човековог да прикаже.
Израз лица Човека било где да се налази и било који језик да говори, исти је. То сви разумемо.

Разум (Раз-Ум > Један или Први Ум < Једноумље када сви умују исто када сви умеју исто).
Промислимо о значењу, правом и првобитном значењу сваке речи нашег језика. Она саму себе објашњава (о њој јасније).
Мислим да, када се језик стварао, након што је у могућност директног преноса слике од мене ка теби умешала своје прсте нека сила покушавајући да Човека од Човека и природе (мисли Божије) одвоји, то никако није могло бити нагло и одједном, већ постепено, корак по корак.
Тако и сада освешћивање Човека бива постепено, корак по корак. Али ови кораци су много бржи од програмирања којем је било потребно огромно време да би успело доћи до нивоа са којег сам ја, конкретно, кренуо да се освешћујем. И, свакако, очигледно то програмирање није успело јер се будимо. Помажемо једни другима својим спознајама да се освестимо брзо и у огромном броју.
Већ нас има довољно и свет се већ мења брзином Светлости за Нејвеће Добро Свег Живота Посвуда.

Ово што тренутно видимо јако много тамнога последица је Светлости која је све јача и све више таме на Светлости бива препознато. Чак је и најпрограмиранијима од нас јасно и смешно колико је све сулудо.

То што медији још увек не показују истину те и даље гурају причу, а не покушавају да заташкају осветљење таме, доказ је да су неспремни на све што бива откривено.
Делићи секунде нас још деле од превагнућа на Највеће Добро за Сав Живот Посвуда. Они су још неопходни како би се још оволико Душа из програмираног сна пробудило.
Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Buđenje

Slika koju vidim očima svojim i Dušom i Srcem, neopisiva je rečima. Osećaj i osećanja unutar mog Bića ne umem da pretočim u reči i da rečima tim koje neko drugi čita ili sluša stvorim ponovo u njegovom ili njenom Srcu i Duši.
To jedino mogu zvuci prirode, jer ona je svima poznata. To takođe može izraz lica Čovekovog da prikaže.
Izraz lica Čoveka bilo gde da se nalazi i bilo koji jezik da govori, isti je. To svi razumemo.

Razum (Raz-Um > Jedan ili Prvi Um < Jednoumlje kada svi umuju isto kada svi umeju isto)
Promislimo o značenju, pravom i prvobitnom značenju svake reči našeg jezika. Ona samu sebe objašnjava (o njoj jasnije).
Mislim da, kada se jezik stvarao, nakon što je u mogućnost direktnog prenosa slike od mene ka tebi umešala svoje prste neka sila pokušavajući da Čoveka od Čoveka i prirode (misli Božije) odvoji, to nikako nije moglo biti naglo i odjednom, već postepeno, korak po korak.
Tako i sada osvešćivanje Čoveka biva postepeno, korak po korak. Ali ovi koraci su mnogo brži od programiranja kojem je bilo potrebno ogromno vreme da bi uspelo doći do nivoa sa kojeg sam ja, konkretno, krenuo da se osvešćujem. I, svakako, očigledno to programiranje nije uspelo jer se budimo. Pomažemo jedni drugima svojim spoznajama da se osvestimo brzo i u ogromnom broju.
Već nas ima dovoljno i svet se već menja brzinom Svetlosti za Nejveće Dobro Sveg Života Posvuda.

Ovo što trenutno vidimo jako mnogo tamnoga posledica je Svetlosti koja je sve jača i sve više tame na Svetlosti biva prepoznato. Čak je i najprogramiranijima od nas jasno i smešno koliko je sve suludo. To što mediji još uvek ne pokazuju istinu te i dalje guraju priču, a ne pokušavaju da zataškaju osvetljenje tame, dokaz je da su nespremni na sve što biva otkriveno.
Delići sekunde nas još dele od prevagnuća na Najveće Dobro za Sav Život Posvuda. Oni su još neophodni kako bi se još ovoliko Duša iz programiranog sna probudilo.
Zdravlja Svetlim Mislima Našim!
Svako(m) dobro!!!
Danilo

Стварајмо Заједно живот у свету у каквом желимо да живимо: слободни, здрави, радосни сви!

Latinica

Стварајмо Заједно живот у свету у каквом желимо да живимо: слободни, здрави, радосни сви!Обратимо пажњу и снажимо само и искључиво примере из сопственог живота каквих желимо да има стално и много. То је једини начин да створимо живот какав желимо да живимо.

Апсолутно не обраћајући пажњу ни на шта што не желимо да доживљавамо.

То не значи да посматрамо живот кроз ружичасте наочаре. То заправо значи да смо апсолутно свесни на који се начин живот заиста манифестује. Управо зато што знамо какав је то механизам, зато свесно окрећемо пажњу само ка ономе што желимо да видимо и живимо у свом животу.

Почећу ја својим начином. Слободан је свако да своју визију дода. Важно је само да је за највеће добро свег живота посвуда. Зато Анастасија каже: Здравља Светлим Мислима Твојим!!!

Ваздух који дишемо је апсолутно чист, оснажујућ, хранећи нас својим садржајем тако да заправо само дишући можемо сву енергију која нам је неопходна, у себе унети.

Вода која тече потоцима, речицама, рекама, и која је у језерима је чиста, бистра и хранљива за сва бића која постоје. Пијући ту воду, свако постаје свежији, снажнији, још здравији и издржљивије тело од те воде и гипкије још постаје.

Земља по којој ходимо и на којој се налазимо је чиста, пуна хранећих нас биљака. Плодови биљака које на њој расту свакојаке, су савршеног укуса баш за онога ко тај плод убира са захвалношћу биљки тој за савршен, здрав и хранљив плод. Нежним, љубави пуним и са захвалношћу погледом свако сваког гледа. Мир у Души, радост, Љубав и стваралачко надахнуће у срцу сваког живућег посвуда.

Светлила попут Сунца и Месеца и осталих на небу што се нашем налазе су умирујућа, оснажујућа, пунећа нас Добротом, Благостањем, Миром, Љубављу према свима и свему – према свом животу посвуда.

Енергија Љубави у свакоме од нас надахњује и мами на деловање, на стварање Добра за сваког живућег посвуда. Мир и радост посматрања и међусобне сарадње свакога са сваким. Потпуни склад.

Рукама својим стварамо и користимо све што у природи постоји у облику у ком је настало. Свако преобликовање је природно и подржавајуће. Све што на Земљи постоји користимо на начин који је подржавајућ, хранећи, помагајући и учећи. Помоћ добијамо како од биљака тако и од животиња свих јер све је то за наше највеће добро и за највеће добро свег живота посвуда и створено.

Биљке за нас најбољи нектар у себи стварају, и њима је то радост и сврха постојања. Ми их волимо, мазимо, негујемо и захвални смо им за све што чине својим постојањем.

Животиње су ту да нам помогну у напорима које ми физички нисмо у стању баш лако да извршимо. Једноставно не морамо. Оне су ту и да нам помогну и да нас воле, а довољно им је да их само погледамо Љубављу и нежно додирнемо и захвалимо им за само постојање.

Све што сами изменимо из природе савршене, савршено се и разграђује у природи на природан начин онда када његова сврха постојања као таквог престане да постоји.

Пробудим се са новим даном. Како се буди дан, будим се и ја. Са осмехом на лицу и радости у Души, и миром у Срцу посматрам како се око мене све буди или се већ пробудило и увелико своју животну радост ствара. Дела. Делање нам је природно стање. Надахнуће када у Себи осетимо и полет ка стварању нечега што нам је у тренутку том дошло да створимо.

Начин стварања јесте разнолик. Једино је увек за највеће добро свег живота посвуда. Радост заједничког стварања и радост од посматрања створеног. Посматрања нове сврхе и користи за све.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Stvarajmo Zajedno život u svetu u kakvom želimo da živimo: slobodni, zdravi, radosni svi!

Stvarajmo Zajedno život u svetu u kakvom želimo da živimo: slobodni, zdravi, radosni svi!

Obratimo pažnju i snažimo samo i isključivo primere iz sopstvenog života kakvih želimo da ima stalno i mnogo. To je jedini način da stvorimo život kakav želimo da živimo.

Apsolutno ne obraćajući pažnju ni na šta što ne želimo da doživljavamo.

To ne znači da posmatramo život kroz ružičaste naočare. To zapravo znači da smo apsolutno svesni na koji se način život zaista manifestuje. Upravo zato što znamo kakav je to mehanizam, zato svesno okrećemo pažnju samo ka onome što želimo da vidimo i živimo u svom životu.

Počeću ja svojim načinom. Slobodan je svako da svoju viziju doda. Važno je samo da je za najveće dobro sveg života posvuda. Zato Anastasija kaže: Zdravlja Svetlim Mislima Tvojim!!!

Vazduh koji dišemo je apsolutno čist, osnažujuć, hraneći nas svojim sadržajem tako da zapravo samo dišući možemo svu energiju koja nam je neophodna, u sebe uneti.

Voda koja teče potocima, rečicama, rekama, i koja je u jezerima je čista, bistra i hranljiva za sva bića koja postoje. Pijući tu vodu, svako postaje svežiji, snažniji, još zdraviji i izdržljivije telo od te vode i gipkije još postaje. 

Zemlja po kojoj hodimo i na kojoj se nalazimo je čista, puna hranećih nas biljaka. Plodovi biljaka koje na njoj rastu svakojake, su savršenog ukusa baš za onoga ko taj plod ubira sa zahvalnošću biljki toj za savršen, zdrav i hranljiv plod. Nežnim, ljubavi punim i sa zahvalnošću pogledom svako svakog gleda. Mir u Duši, radost, Ljubav i stvaralačko nadahnuće u srcu svakog živućeg posvuda.

Svetlila poput Sunca i Meseca i ostalih na nebu što se našem nalaze su umirujuća, osnažujuća, puneća nas Dobrotom, Blagostanjem, Mirom, Ljubavlju prema svima i svemu – prema svom životu posvuda. 

Energija Ljubavi u svakome od nas nadahnjuje i mami na delovanje, na stvaranje Dobra za svakog živućeg posvuda. Mir i radost posmatranja i međusobne saradnje svakoga sa svakim. Potpuni sklad.

Rukama svojim stvaramo i koristimo sve što u prirodi postoji u obliku u kom je nastalo. Svako preoblikovanje je prirodno i podržavajuće. Sve što na Zemlji postoji koristimo na način koji je podržavajuć, hraneći, pomagajući i učeći. Pomoć dobijamo kako od biljaka tako i od životinja svih jer sve je to za naše najveće dobro i za najveće dobro sveg života posvuda i stvoreno.

Biljke za nas najbolji nektar u sebi stvaraju, i njima je to radost i svrha postojanja. Mi ih volimo, mazimo, negujemo i zahvalni smo im za sve što čine svojim postojanjem.

Životinje su tu da nam pomognu u naporima koje mi fizički nismo u stanju baš lako da izvršimo. Jednostavno ne moramo. One su tu i da nam pomognu i da nas vole, a dovoljno im je da ih samo pogledamo Ljubavlju i nežno dodirnemo i zahvalimo im za samo postojanje.

Sve što sami izmenimo iz prirode savršene, savršeno se i razgrađuje u prirodi na prirodan način onda kada njegova svrha postojanja kao takvog prestane da postoji.

Probudim se sa novim danom. Kako se budi dan, budim se i ja. Sa osmehom na licu i radosti u Duši, i mirom u Srcu posmatram kako se oko mene sve budi ili se već probudilo i uveliko svoju životnu radost stvara. Dela. Delanje nam je prirodno stanje. Nadahnuće kada u Sebi osetimo i polet ka stvaranju nečega što nam je u trenutku tom došlo da stvorimo.

Način stvaranja jeste raznolik. Jedino je uvek za najveće dobro sveg života posvuda. Radost zajedničkog stvaranja i radost od posmatranja stvorenog. Posmatranja nove svrhe i koristi za sve.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Здраво живо, другари!

Latinica

Дуго ме нема да пишем јер имам јако много радова на свом имању. Башта је приоритет. Све док је тако, немам времена да пишем. Не допада ми се то али још увек нисам научио како да стварам мислима тако да, док не научим – физички рад на нашем имању је неопходан.
Мирим се са тим, за сад. Истовремено се јако трудим да научим од природе која ме окружује што више могу. Посматрам, запажам, записујем, промишљам, закључујем. Да ли су моја закључивања правилна или нису, време ће показати.
И даље са својим првим комшијама имам ону стандардну „расправу“ типа „А да ти то ја, ипак, узорем?“ или „мораш, Данило, да даш биљкама мало ђубрива, да окопаш, да додаш „хране“ из пољопривредне апотеке, итд“ а ја се на све то само насмешим и свима је одговор јасан:

Ништа ја не морам! Ко оним шумским предивним јагодама ђубри и купује минерално ђубриво у пољопривредној апотеци? Ко окопава? Ко плеви? Ко? Па су тако савршеног укуса и мириса?

Доказа око нас има безброј о томе да је у природи све савршено устројено без нашег мешања. Када ми хоћемо да то поправимо, онда настају проблеми. Зато ја посматрам пажљиво, питам биљке и ослушкујем њихов одговор. Трудим се да природу ни у чему не поправљам већ само да је на свом имању имитирам. Још увек нисам научио све, нисам ни много. Учим мало по мало, корак по корак. Грешим, али не одустајем јер знам да је могуће. Човек је створен да ужива у природи око себе а не да мукотрпно ради и да ту природу „поправља“!

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Zdravo živo, drugari

Dugo me nema da pišem jer imam jako mnogo radova na svom imanju. Bašta je prioritet. Sve dok je tako, nemam vremena da pišem. Ne dopada mi se to ali još uvek nisam naučio kako da stvaram mislima tako da, dok ne naučim – fizički rad na našem imanju je neophodan.
Mirim se sa tim, za sad. Istovremeno se jako trudim da naučim od prirode koja me okružuje što više mogu. Posmatram, zapažam, zapisujem, promišljam, zaključujem. Da li su moja zaključivanja pravilna ili nisu, vreme će pokazati.
I dalje sa svojim prvim komšijama imam onu standardnu „raspravu“ tipa „A da ti to ja, ipak, uzorem?“ ili „moraš, Danilo, da daš biljkama malo đubriva, da okopaš, da dodaš „hrane“ iz poljoprivredne apoteke, itd“ a ja se na sve to samo nasmešim i svima je odgovor jasan:

Ništa ja ne moram! Ko onim šumskim predivnim jagodama đubri i kupuje mineralno đubrivo u poljoprivrednoj apoteci? Ko okopava? Ko plevi? Ko? Pa su tako savršenog ukusa i mirisa?

Dokaza oko nas ima bezbroj o tome da je u prirodi sve savršeno ustrojeno bez našeg mešanja. Kada mi hoćemo da to popravimo, onda nastaju problemi. Zato ja posmatram pažljivo, pitam biljke i osluškujem njihov odgovor. Trudim se da prirodu ni u čemu ne popravljam već samo da je na svom imanju imitiram. Još uvek nisam naučio sve, nisam ni mnogo. Učim malo po malo, korak po korak. Grešim, ali ne odustajem jer znam da je moguće. Čovek je stvoren da uživa u prirodi oko sebe a ne da mukotrpno radi i da tu prirodu „popravlja“!

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Шта је суштина живота Човековог?

Latinica

8/172

“ – Бог је Човека створио беЗсмртним, и само три услова за то треба иЗпунити

Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи Човека, и коме би тежио Човек.

Друго: на Земљи мора да живи макар један Човек, са Добротом и Љубављу мислећи о теби.

Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно… чак иако старији Човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може допустити да умре мисао која ствара живот…

 

8/181… – Дивно, Анастасија! Значи, када људи, следећи Божански програм, среде целу Земљу, имаће могућност да насељавају друге планете?

  • Свакако. Иначе је само постојање планета весељенских беЗсмислено. А код Њега све има големи смисао. Љубав двоје, визија у Љубави рођена, кадра је да живот удахне било којој планети.”

 

Стварање Заједничко са Богом и радост заједничка од посматрања створеног. То је суштина живота. Зато свако од нас исконски у себи носи порив да нешто направи, створи рукама својим. Надахнут осећањима која у себи носи, сваки Човек, ослобођен од “рада за новац да би живео” када се добро од досадашњег живота одмори, има порив ка стварању нечега својим рукама, тачније прво својим мислима, а онда и рукама. То је у нама од увек. И за увек. Нити смо то бирали нити можемо да изаберемо да тако не буде, значи у нама се, дубоко усађена, налази потреба за стварањем.

 

Стално постављам питање: Шта је суштина живота Човековог. Сигуран сам да рађање да бисмо били укалупљени кроз васпитавање и школство, зарад рада због новца који нам је потребан да бисмо живели – и у међувремену рађање деце као нових робова истог тог система – није сврха живота због које смо створени и живимо. Заиста живимо, а не: будимо се и док смо се окренули већ је време за спавање односно већ смо стари да бисмо ишта учинили јер немоћно је остарело тело наше за било какву акцију – нема снаге. Уз само пар тренутака које у животу доживимо који нам радост велику стварају. И, то је то! Ма, важи! Како да не!

 

Од када за себе знам, питање једно једино у мом срцу постоји и не иЗчезава: Шта је сврха живота? Шта је суштина живота који живимо?

Још увек нисам сигуран да сам одговор дао сам себи, али му назирем обрисе кроз маглу живота какав у међувремену живим. Рече мени моја драга неки дан како ја живим у књигама! Па, на неки начин то може и тако да се каже. Али ја не живим у књигама, ја се трудим да у књигама мудрости Анастасијиних прочитано у стварност своју преобразим. Свакога дана дајем све од себе да тако буде и да тако учиним. 

Све то ја се трудим свим срцем да остварим уз свакодневни живот који подразумева промишљање о конкретним корацима свакодневним које предузимам како бих и свакодневни живот живео, сваког секунда, а уз то све време мислима својим стварам реалност коју желим да живим. У свему томе, “тренутно реално стање” се на сваки могући начин труди да ме оповргне у мојим мислима и мисленом стварању. Зато ми она и каже како ја живим у књигама и како јој још ништа нисам показао!

 

То ме је заболело и боли сваки пут када се те реченице њене сетим. Како не видиш да се трудим и ја да то све научим и применим! Како не видиш, говорим јој очима својим, без гласа. Како не видиш?

Ти си моје све! Не желим и не долази у обзир да свој пут ходим без тебе. Зато те молим, што пре се освести како бисмо заједно стварали много брже и снажније, не могу сам. Не може више моја мисао са твојом да се сукоби. Зато материјализација и каска. Када бисмо заједно удружили снагу мисли наших у исту слику, ти и ја само, уз Божију помоћ, материјализација би била моментална. И биће. Знам. Осећам. Решено је! Тако јесте! 

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta je suština života Čovekovog?

 

8/172

“ – Bog je Čoveka stvorio beZsmrtnim, i samo tri uslova za to treba iZpuniti

Prvo: stvoriti prostranstvo živo koje bi privlačilo k sebi Čoveka, i kome bi težio Čovek.

Drugo: na Zemlji mora da živi makar jedan Čovek, sa Dobrotom i Ljubavlju misleći o tebi.

Treće: nikada ne dozvoliti sebi misao o tome da te smrt može zadesiti, i to je izuzetno važno… čak iako stariji Čovek, po zemaljskom poimanju, istroši svoje telo i leži na samrtnoj postelji, a ne misli o smrti već zamišlja život svoj u njime stvorenom živom prostranstvu, rodiće se iznova – takav je zakon Vaseljene. Ona ne može dopustiti da umre misao koja stvara život…

8/181… – Divno, Anastasija! Znači, kada ljudi, sledeći Božanski program, srede celu Zemlju, imaće mogućnost da naseljavaju druge planete?

Svakako. Inače je samo postojanje planeta veseljenskih beZsmisleno. A kod Njega sve ima golemi smisao. Ljubav dvoje, vizija u Ljubavi rođena, kadra je da život udahne bilo kojoj planeti.”

 

Stvaranje Zajedničko sa Bogom i radost zajednička od posmatranja stvorenog. To je suština života. Zato svako od nas iskonski u sebi nosi poriv da nešto napravi, stvori rukama svojim. Nadahnut osećanjima koja u sebi nosi, svaki Čovek, oslobođen od “rada za novac da bi živeo” kada se dobro od dosadašnjeg života odmori, ima poriv ka stvaranju nečega svojim rukama, tačnije prvo svojim mislima, a onda i rukama. To je u nama od uvek. I za uvek. Niti smo to birali niti možemo da izaberemo da tako ne bude, znači u nama se, duboko usađena, nalazi potreba za stvaranjem.

Stalno postavljam pitanje: Šta je suština života Čovekovog. Siguran sam da rađanje da bismo bili ukalupljeni kroz vaspitavanje i školstvo, zarad rada zbog novca koji nam je potreban da bismo živeli – i u međuvremenu rađanje dece kao novih robova istog tog sistema – nije svrha života zbog koje smo stvoreni i živimo. Zaista živimo, a ne: budimo se i dok smo se okrenuli već je vreme za spavanje odnosno već smo stari da bismo išta učinili jer nemoćno je ostarelo telo naše za bilo kakvu akciju – nema snage. Uz samo par trenutaka koje u životu doživimo koji nam radost veliku stvaraju. I, to je to! Ma, važi! Kako da ne!

Od kada za sebe znam, pitanje jedno jedino u mom srcu postoji i ne iZčezava: Šta je svrha života? Šta je suština života koji živimo?

Još uvek nisam siguran da sam odgovor dao sam sebi, ali mu nazirem obrise kroz maglu života kakav u međuvremenu živim. Reče meni moja draga neki dan kako ja živim u knjigama! Pa, na neki način to može i tako da se kaže. Ali ja ne živim u knjigama, ja se trudim da u knjigama mudrosti Anastasijinih pročitano u stvarnost svoju preobrazim. Svakoga dana dajem sve od sebe da tako bude i da tako učinim.

Sve to ja se trudim svim srcem da ostvarim uz svakodnevni život koji podrazumeva promišljanje o konkretnim koracima svakodnevnim koje preduzimam kako bih i svakodnevni život živeo, svakog sekunda, a uz to sve vreme mislima svojim stvaram realnost koju želim da živim. U svemu tome, “trenutno realno stanje” se na svaki mogući način trudi da me opovrgne u mojim mislima i mislenom stvaranju. Zato mi ona i kaže kako ja živim u knjigama i kako joj još ništa nisam pokazao!

To me je zabolelo i boli svaki put kada se te rečenice njene setim. Kako ne vidiš da se trudim i ja da to sve naučim i primenim! Kako ne vidiš, govorim joj očima svojim, bez glasa. Kako ne vidiš?

Ti si moje sve! Ne želim i ne dolazi u obzir da svoj put hodim bez tebe. Zato te molim, što pre se osvesti kako bismo zajedno stvarali mnogo brže i snažnije, ne mogu sam. Ne može više moja misao sa tvojom da se sukobi. Zato materijalizacija i kaska. Kada bismo zajedno udružili snagu misli naših u istu sliku, ti i ja samo, uz Božiju pomoć, materijalizacija bi bila momentalna. I biće. Znam. Osećam. Rešeno je! Tako jeste!

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Ево га сад. Живот достојан Човека

Latinica

 

Ваздух је чист. Све уређаје које још увек користимо јер нам је тако лакше, смо прилагодили томе да очишћују ваздух, земљу, воду наше планете Земља по којој ходимо. Превозимо се са једног места планете на друго својим лебдећим изнад површине Земље малим или већим бродовима, а они за погон користе енергију универзума, постојећу свуда око нас.

Већина нас уопште и не користи икаква превозна средства јер живећи на сопственом имању величине једног хектара, сваки појединац или породица има више него довољно времена да ствара светове нове и интересантно нам је да то чинимо. Немамо потребу уопште за физичким путовањем јер смо то у стању да чинимо мислено и преносећи чак и тела своја са једног места на друго. А најважније путовање, ако пожелимо икада, вршимо сопственим имањем које нас заједно са комплетним ваздухом, водом, земљом, растињем, свим живућим на њему, носи тамо где наше мислено стварање одлучи. И тако и тада на том новом месту које смо походили ми стварамо даља поколења и нову Земљу за нову децу која се рађају. Све Душе икада оваплоћене, поново имају своју сврху и место на којем желе да се роде. 

 

Разумом својим да прихвати ову информацију може свако ко је Душом својом и Срцем освестио и прихватио. Тако је једино могуће и потребно. Мислима својим стварамо свет у којем живим већ свесно. Мислима својим стварамо и свет у којем желимо да се поново оваплотимо ако икада уопште и пожелимо да одавде одемо, јер за тим заправо и нема потребе. За сваку Душу ново место стварамо и нове светове у којим се та Душа оваплоћује. Само стварање је континуирано продужење Живота какав је за нас Творцем првобитно створен. Рај који ми надаље надодајемо и испуњавамо новим и новим стварањем и радујемо се заједно са Творецем нашим посматрајући створено и дивећи му се. То је наша сврха. До ње свако од нас жуди да досегне и успевамо у томе, сви.

 

За нас који још увек немамо свој хектар земље из разлога јер још увек живимо у градовима и радимо своје “послове”, погледајте како сада наши градови изгледају:

 

Свуда докле год поглед може да досегне, оазе зеленила, растиње свакојако чије плодове слободно убирамо где год и кад год пожелимо. Чисти су плодови ти јер су рукама Душа чистих посађени нашим прецима и нама самима. Са добрим мислима о здрављу онога ко поједе ове плодове посађени, сада њихове укусе и препознајемо и тачно знамо када нам је који плод потребан.

Човек има у себи дубоко усађену жељу да се дружи са другим Човеком. Заједно да стварамо нама је лепше и лакше и зато идеје о новим стварањима само навиру свакоме од нас. Утркујемо се ко ће пре своју нову намисао да изложи осталима на нашем месту окупљања крај реке која кроз наш град пролази. И чиста је она, та река. Воду из ње директно ту захватамо ведрима која су на сваком кораку око нас управо из тог разлога да свако може да захвати живу воду и да се напије кад год пожели његова Душа и тело.

 

Сунце нас греје нежно и полако свакодневно и милује тело његов зрак. Испуњава Душу његов сјај. Радује Срце његова топлина, и милина се у телу шири и преплављује сваки делић и најмањи нашег бића. Очи где год погледају радује их виђено. Насмејана и разиграна лица наших суседа хране нас и често изгубимо појам о свему осим о садашњем трену који живимо. Време и не постоји више, јер га не осећамо. Из тренутка у тренутак се играмо, радујемо, стварамо, разговарамо мислима својим између себе и договарамо о даљим стварањима заједничким.

 

Свако од нас доприноси оним за шта је надарен. Слобода стварања је освешћена и бавимо се само оним чиме желимо. У томе смо у ствари и најбољи и то су наши дарови и таленти којима смо снабдевени својим рођењем. Свако од нас је своје таленте већ освестио и сада нас само вежба да те своје таленте оснажимо и развијемо што више и што боље радује и нагони на ново стварање и остварење идеја које само навиру у нашим мислима.

 

Пажљиви смо једни према другима. Волимо једни друге јер смо свесни да долазимо са истог извора. Тела наша су вечито млада у пуној снази и гибкости својој. Свако се труди да свом телу допринесе још снажније и гибкије да буде. Играмо надахнути музиком цвећа и дрвећа, птица и Душа свих које саме певају у сваком трену, музику своју дарујући осталима. Склад је тај савршен. Оркестар свега живућег посвуда око нас најпријатније тонове ствара и Душу и тело разиграва и разгаљује. 

 

Мисли су наше бистре и чисте и само на добро за добро свег живућег посвуда окренуте. За стварање и развијање најздравијих, најсрећнијих, најрадоснијих бића свуда око нас. Стварамо насеља нова са својим суседима будућим на местима за која смо се сами одлучили да ту баш желимо да се настанимо за навек и да на њима стварамо своје Љубави пространство да би се цео наш Род поново ту оваплотио. Све наше прамајкице и праочеви са радошћу ишчекују да створимо за њихове Душе тела у обличју деце која се рађају нова.

 

Радост од стварања заједничког са Творцем свих нас заједно је огромна и сама она наша Срца греје и снажи тела наша да у стварност преобразимо своје заједничке замисли. Нове светове се спремамо да створимо оног тренутка када довољна количина свих нас те светове у срцима својим осети и у Душама својим освести. Стварање заједничко се догађа моментално када се наше мисли у заједничку слику заљубе и зарадују животу заједничком у слици тој. Оваплоћење је тренутно.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Evo ga sad, život dostojan Čoveka.

Vazduh je čist. Sve uređaje koje još uvek koristimo jer nam je tako lakše, smo prilagodili tome da očišćuju vazduh, zemlju, vodu naše planete Zemlja po kojoj hodimo. Prevozimo se sa jednog mesta planete na drugo svojim lebdećim iznad površine Zemlje malim ili većim brodovima, a oni za pogon koriste energiju univerzuma, postojeću svuda oko nas.
Većina nas uopšte i ne koristi ikakva prevozna sredstva jer živeći na sopstvenom imanju veličine jednog hektara, svaki pojedinac ili porodica ima više nego dovoljno vremena da stvara svetove nove i interesantno nam je da to činimo. Nemamo potrebu uopšte za fizičkim putovanjem jer smo to u stanju da činimo misleno i prenoseći čak i tela svoja sa jednog mesta na drugo. A najvažnije putovanje, ako poželimo ikada, vršimo sopstvenim imanjem koje nas zajedno sa kompletnim vazduhom, vodom, zemljom, rastinjem, svim živućim na njemu, nosi tamo gde naše misleno stvaranje odluči. I tako i tada na tom novom mestu koje smo pohodili mi stvaramo dalja pokolenja i novu Zemlju za novu decu koja se rađaju. Sve Duše ikada ovaploćene, ponovo imaju svoju svrhu i mesto na kojem žele da se rode.

Razumom svojim da prihvati ovu informaciju može svako ko je Dušom svojom i Srcem osvestio i prihvatio. Tako je jedino moguće i potrebno. Mislima svojim stvaramo svet u kojem živim već svesno. Mislima svojim stvaramo i svet u kojem želimo da se ponovo ovaplotmo ako ikada uopšte i poželimo da odavde odemo, jer za tim zapravo i nema potrebe. Za svaku Dušu novo mesto stvaramo i nove svetove u kojim se ta Duša ovaploćuje. Samo stvaranje je kontinuirano produženje Života kakav je za nas Tvorcem prvobitno stvoren. Raj koji mi nadalje nadodajemo i ispunjavamo novim i novim stvaranjem i radujemo se zajedno sa Tvorecem našim posmatrajući stvoreno i diveći mu se. To je naša svrha. Do nje svako od nas žudi da dosegne i uspevamo u tome, svi.

Za nas koji još uvek nemamo svoj hektar zemlje iz razloga jer još uvek živimo u gradovima i radimo svoje “poslove”, pogledajte kako sada naši gradovi izgledaju:

Svuda dokle god pogled može da dosegne, oaze zelenila, rastinje svakojako čije plodove slobodno ubiramo gde god i kad god poželimo. Čisti su plodovi ti jer su rukama Duša čistih posađeni našim precima i nama samima. Sa dobrim mislima o zdravlju onoga ko pojede ove plodove posađeni, sada njihove ukuse i prepoznajemo i tačno znamo kada nam je koji plod potreban.
Čovek ima u sebi duboko usađenu želju da se druži sa drugim Čovekom. Zajedno da stvaramo nama je lepše i lakše i zato ideje o novim stvaranjima samo naviru svakome od nas. Utrkujemo se ko će pre svoju novu namisao da izloži ostalima na našem mestu okupljanja kraj reke koja kroz naš grad prolazi. I čista je ona, ta reka. Vodu iz nje direktno tu zahvatamo vedrima koja su na svakom koraku oko nas upravo iz tog razloga da svako može da zahvati živu vodu i da se napije kad god poželi njegova Duša i telo.

Sunce nas greje nežno i polako svakodnevno i miluje telo njegov zrak. Ispunjava Dušu njegov sjaj. Raduje Srce njegova toplina, i milina se u telu širi i preplavljuje svaki delić i najmanji našeg bića. Oči gde god pogledaju raduje ih viđeno. Nasmejana i razigrana lica naših suseda hrane nas i često izgubimo pojam o svemu osim o sadašnjem trenu koji živimo. Vreme i ne postoji više, jer ga ne osećamo. Iz trenutka u trenutak se igramo, radujemo, stvaramo, razgovaramo mislima svojim između sebe i dogovaramo o daljim stvaranjima zajedničkim.

Svako od nas doprinosi onim za šta je nadaren. Sloboda stvaranja je osvešćena i bavimo se samo onim čime želimo. U tome smo u stvari i najbolji i to su naši darovi i talenti kojima smo snabdeveni svojim rođenjem. Svako od nas je svoje talente već osvestio i sada nas samo vežba da te svoje talente osnažimo i razvijemo što više i što bolje raduje i nagoni na novo stvaranje i ostvarenje ideja koje samo naviru u našim mislima.

Pažljivi smo jedni prema drugima. Volimo jedni druge jer smo svesni da dolazimo sa istog izvora. Tela naša su večito mlada u punoj snazi i gibkosti svojoj. Svako se trudi da svom telu doprinese još snažnije i gibkije da bude. Igramo nadahnuti muzikom cveća i drveća, ptica i Duša svih koje same pevaju u svakom trenu, muziku svoju darujući ostalima. Sklad je taj savršen. Orkestar svega živućeg posvuda oko nas najprijatnije tonove stvara i Dušu i telo razigrava i razgaljuje.

Misli su naše bistre i čiste i samo na dobro za dobro sveg živućeg posvuda okrenute. Za stvaranje i razvijanje najzdravijih, najsrećnijih, najradosnijih bića svuda oko nas. Stvaramo naselja nova sa svojim susedima budućim na mestima za koja smo se sami odlučili da tu baš želimo da se nastanimo za navek i da na njima stvaramo svoje Ljubavi prostranstvo da bi se ceo naš Rod ponovo tu ovaplotio. Sve naše pramajkice i praočevi sa radošću iščekuju da stvorimo za njihove Duše tela u obličju dece koja se rađaju nova.

Radost od stvaranja zajedničkog sa Tvorcem svih nas zajedno je ogromna i sama ona naša Srca greje i snaži tela naša da u stvarnost preobrazimo svoje zajedničke zamisli. Nove svetove se spremamo da stvorimo onog trenutka kada dovoljna količina svih nas te svetove u srcima svojim oseti i u Dušama svojim osvesti. Stvaranje zajedničko se događa momentalno kada se naše misli u zajedničku sliku zaljube i zaraduju životu zajedničkom u slici toj. Ovaploćenje je trenutno.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

СЛИКА СЕ МЕЊА

Latinica

 

Слика се мења. Она коју су пре много година осмислили жреци како би над свима владао њихов фараон без потребе за чуварима над робовима његовим као до тада.

 

Тада је жрец осмислио начин да преобрати све људе на Земљи у робове. 

 

Слика пре указа била је следећа: 

8/63

…” дуге колоне окованих робова носе по један камен. Њих чува мноштво војника. Што више робова, тим је јача држава – тако смо одувек мислили. Али, што више робова тим више стрепимо од њихове побуне, па појачавамо заштиту. Принуђени смо да добро хранимо своје робове, иначе неће моћи да обављају свој тежак физички посао. А они су, без обзира на то, лењи и склони бунтовништву. Погледајте како се споро крећу а улењена стража их не тера корбачима, те не бије чак ни здраве и јаке робове. Кретаће се они кудикамо брже. Неће им требати стража. Стражари ће се претворити такође у робове. Обавити то, могуће је овако:

8/64

Нека данас, пред сутон, гласници разгласе указ фараонов, у ком ће бити речено: 

“ У праскозорје новога дана свим робовима се дарује потпуна слобода. За сваки камен допремљен у град, слободан чивек ће добијати по један новчић. Новац се може заменити за храну, одећу, стан, дворац у граду, као и за сам град. Одсад сте ви – слободни људи”.”

 

Слика која се видела након указа била је оваква:

 

“ … Хиљаде људи, бивших робова, утркивало се теглећи оно исто камење од пре. Обливени знојем, многи су носили по два камена. Остали који су имали по један, трчали су подижући прашину. Неки чувари су такође теглили камење. Људи, рачунајући да су слободни – јер су с њих скинули окове, трудили су се да добију што више жарко жељених новчића, да би изградили свој срећни живот…

 Део робова (бивших) се удружио у омање групе. Направили су таљиге, и до врха их напунивши камењем, обливени знојем, гурали су те таљиге.

   “Још ће много справа изумети – задовољно је размишљао Кратије – ево, већ су се и услуге унутарње појавиле: разносачи воде и хране. Део робова је јео буквално у ходу, не желећи да троши време на пут до барака са храном… И плаћали су доносиоцима добијеним новцем. Замислите, и лекари су се појавили: директно су у ходу помоћ настрадалима указивали, такође за новац. И саобраћајце су изабрали. Ускоро ће изабрати себи 8/65 начелнике, судије. Нека бирају: пошто сматрају себе слободним, а суштина се није изменила, они, као и пре – тегле камење…”

      Тако и јуре кроз миленијуме, у прашини, обливени знојем, теглећи тешко камење. И данас, потомци тих робова настављају своју бесмислену трку…”

 

Када промишљамо о овоме данас, ми мислимо да се слика односи на обичне раднике, а да се у ту категорију не могу убројати руководиоци предузећа, чиновници, предузетници. Међутим, сви они такође раде (тегле) само другачије, често и много сложеније послове од ропског преношења камења. Предузетницима је мисао од јутра до мрака послом заузета те немају времена ни о коме и ни о чему другом да размишљају – на пример о деци својој, породици…

 

…”произилази из овог да су и фараон, и председник и канцелар такође робови… Постали су робови и жреци, обавивши чин кобни…

  • Робовласник је – свет неприродни, људима створен. А стражари седе код већине људи у њима самима, шибају их корбачима и присиљавају да зарађују новац.”

 

Слика, једном створена у свести Човека сада господари свима. Слику када променимо, а управо је мењамо освешћујући у каквој смо до сада слици живели и шта смо сматрали нормалним и исправним, мења се смисао живота. Освешћивањем слике коју смо живели, друга се слика ствара у нашим срцима и ми је снажимо својим мислима и остварује се у нашим животима. 

 

Нова слика је на путу остварења овог трена, овог часа. Свако од нас слику угледавши срцем својим и мислима слику оснаживши и осећајем својим радости живота у њој, ту слику коначно и остварује. То је пут. То је начин. Једини. Могућ. Решено је. Тако јесте.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Slika se menja…

Slika se menja. Ona koju su pre mnogo godina osmislili žreci kako bi nad svima vladao njihov faraon bez potrebe za čuvarima nad robovima njegovim kao do tada.

Tada je žrec osmislio način da preobrati sve ljude na Zemlji u robove.

Slika pre ukaza bila je sledeća:
8/63
…” duge kolone okovanih robova nose po jedan kamen. Njih čuva mnoštvo vojnika. Što više robova, tim je jača država – tako smo oduvek mislili. Ali, što više robova tim više strepimo od njihove pobune, pa pojačavamo zaštitu. Prinuđeni smo da dobro hranimo svoje robove, inače neće moći da obavljaju svoj težak fizički posao. A oni su, bez obzira na to, lenji i skloni buntovništvu. Pogledajte kako se sporo kreću a ulenjena straža ih ne tera korbačima, te ne bije čak ni zdrave i jake robove. Kretaće se oni kudikamo brže. Neće im trebati straža. Stražari će se pretvoriti takođe u robove. Obaviti to, moguće je ovako:
8/64
Neka danas, pred suton, glasnici razglase ukaz faraonov, u kom će biti rečeno:
“ U praskozorje novoga dana svim robovima se daruje potpuna sloboda. Za svaki kamen dopremljen u grad, slobodan čivek će dobijati po jedan novčić. Novac se može zameniti za hranu, odeću, stan, dvorac u gradu, kao i za sam grad. Odsad ste vi – slobodni ljudi”.”

Slika koja se videla nakon ukaza bila je ovakva:

“ … Hiljade ljudi, bivših robova, utrkivalo se tegleći ono isto kamenje od pre. Obliveni znojem, mnogi su nosili po dva kamena. Ostali koji su imali po jedan, trčali su podižući prašinu. Neki čuvari su takođe teglili kamenje. Ljudi, računajući da su slobodni – jer su s njih skinuli okove, trudili su se da dobiju što više žarko željenih novčića, da bi izgradili svoj srećni život…
Deo robova (bivših) se udružio u omanje grupe. Napravili su taljige, i do vrha ih napunivši kamenjem, obliveni znojem, gurali su te taljige.
“Još će mnogo sprava izumeti – zadovoljno je razmišljao Kratije – evo, već su se i usluge unutarnje pojavile: raznosači vode i hrane. Deo robova je jeo bukvalno u hodu, ne želeći da troši vreme na put do baraka sa hranom… I plaćali su donosiocima dobijenim novcem. Zamislite, i lekari su se pojavili: direktno su u hodu pomoć nastradalima ukazivali, takođe za novac. I saobraćajce su izabrali. Uskoro će izabrati sebi 8/65 načelnike, sudije. Neka biraju: pošto smatraju sebe slobodnim, a suština se nije izmenila, oni, kao i pre – tegle kamenje…”
Tako i jure kroz milenijume, u prašini, obliveni znojem, tegleći teško kamenje. I danas, potomci tih robova nastavljaju svoju besmislenu trku…”

Kada promišljamo o ovome danas, mi mislimo da se slika odnosi na obične radnike, a da se u tu kategoriju ne mogu ubrojati rukovodioci preduzeća, činovnici, preduzetnici. Međutim, svi oni takođe rade (tegle) samo drugačije, često i mnogo složenije poslove od ropskog prenošenja kamenja. Preduzetnicima je misao od jutra do mraka poslom zauzeta te nemaju vremena ni o kome i ni o čemu drugom da razmišljaju – na primer o deci svojoj, porodici…

…”proizilazi iz ovog da su i faraon, i predsednik i kancelar takođe robovi… Postali su robovi i žreci, obavivši čin kobni…
Robovlasnik je – svet neprirodni, ljudima stvoren. A stražari sede kod većine ljudi u njima samima, šibaju ih korbačima i prisiljavaju da zarađuju novac.”

Slika, jednom stvorena u svesti Čoveka sada gospodari svima. Sliku kada promenimo, a upravo je menjamo osvešćujući u kakvoj smo do sada slici živeli i šta smo smatrali normalnim i ispravnim, menja se smisao života. Osvešćivanjem slike koju smo živeli, druga se slika stvara u našim srcima i mi je snažimo svojim mislima i ostvaruje se u našim životima.

Nova slika je na putu ostvarenja ovog trena, ovog časa. Svako od nas sliku ugledavši srcem svojim i mislima sliku osnaživši i osećajem svojim radosti života u njoj, tu sliku konačno i ostvaruje. To je put. To je način. Jedini. Moguć. Rešeno je. Tako jeste.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Откриј ми тајну

Latinica

Од мене престани тајну да кријеш – тако ја ове речи доживљавам.

Да ли су то све само обичне речи, за свакога од нас има свој смисао. Онај смисао који ви сами нечему дате јесте заправо једини важан.

Друштвене норме на које су нас програмирали – нису неизоставно исправне и важне. Ја то све доживљавам овако: све што је у сврху подржавања живота за мене је исправно а све што није у сврху подржавања живота за мене је лаж. Мислим, притом, на сав живот посвуда, како год ви сада мене разумели, за мене је ово најсвеобухватнији појам.

Сав живот – посвуда.

Доживљавам да је око мене и у мени само живот, да мртво и не постоји. Дакле, ако постоји – онда је живо. Другачије су нас учили, зар не? Зашто? 

Можда зато да бисмо могли да убијамо – јер то је следеће чему су нас програмирали: да убијамо, да. Мислите да претерујем? Па до јуче нисмо уопште размишљали када користимо дрво да бисмо га заложили да бисмо се угрејали, да смо то дрво преДходно убили.

О животињама које користимо за храну нећу ни да говорим.

То је већ свима јасно, само још мало да све то прихватимо заиста а онда и престанемо са убијањем. Али, убијамо и бубашвабе по дому свом зато што нам се гаде? Оне само скупљају и прерађују прљавштину коју у свом дому очигледно имамо јер у супротном, оне се ту не би ни појавиле.

Али, у нама о томе ни помисли нема. Видели смо бубашвабу и трчимо да је згазимо. 

А шта да вам о корову кажем? Коров је живот у изворном облику. Он је био ту пре него што смо ми одлучили да баш на том месту желимо да нам расте парадајз. И шта радимо? Убијамо биљке (зовемо их коровом прво јер не знамо њихову сврху и корист, а друго јер су нам ту непожељне) несвесни да је то такође живот који ми насилнички гасимо.

Човек је, изворно, плодојед.

Није ли нас Бог у рајски врт ставио када нас је створио и рекао да од сваког дрвета плодове кушамо, слободно…? Све оно што нам биљке сам дају сласно и хранљиво је за наше највеће добро. Сматрам да само и искључиво то што “роди” на некој биљци односно оно што биљка створи као плод – Човек може да поједе уколико за тим уопште осети потребу и жељу.

Да се разумемо, још сам ја далеко од физичког поДпуног остварења свега овога о чему промишљам и пишем, али корачам свакодневно и константно том стазом. И са сваким новим кораком који у том смеру правим оДкривају ми се нове и нове спознаје. Сваку се трудим да усвојим и тако из дана у дан дан не губим већ делам. Корак по корак.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Otkrij mi tajnu

Od mene prestani tajnu da kriješ – tako ja ove reči doživljavam.

Da li su to sve samo obične reči, za svakoga od nas ima svoj smisao. Onaj smisao koji vi sami nečemu date jeste zapravo jedini važan.

Društvene norme na koje su nas programirali – nisu neizostavno ispravne i važne. Ja to sve doživljavam ovako: sve što je u svrhu podržavanja života za mene je ispravno a sve što nije u svrhu podržavanja života za mene je laž. Mislim, pritom, na sav život posvuda, kako god vi sada mene razumeli, za mene je ovo najsveobuhvatniji pojam.

Sav život – posvuda.

Doživljavam da je oko mene i u meni samo život, da mrtvo i ne postoji. Dakle, ako postoji – onda je živo. Drugačije su nas učili, zar ne? Zašto?

Možda zato da bismo mogli da ubijamo – jer to je sledeće čemu su nas programirali: da ubijamo, da. Mislite da preterujem? Pa do juče nismo uopšte razmišljali kada koristimo drvo da bismo ga založili da bismo se ugrejali, da smo to drvo preDhodno ubili.

O životinjama koje koristimo za hranu neću ni da govorim.

To je već svima jasno, samo još malo da sve to prihvatimo zaista a onda i prestanemo sa ubijanjem. Ali, ubijamo i bubašvabe po domu svom zato što nam se gade? One samo skupljaju i prerađuju prljavštinu koju u svom domu očigledno imamo jer u suprotnom, one se tu ne bi ni pojavile.

Ali, u nama o tome ni pomisli nema. Videli smo bubašvabu i trčimo da je zgazimo.

A šta da vam o korovu kažem? Korov je život u izvornom obliku. On je bio tu pre nego što smo mi odlučili da baš na tom mestu želimo da nam raste paradajz. I šta radimo? Ubijamo biljke (zovemo ih korovom prvo jer ne znamo njihovu svrhu i korist, a drugo jer su nam tu nepoželjne) nesvesni da je to takođe život koji mi nasilnički gasimo.

Čovek je, izvorno, plodojed.

Nije li nas Bog u rajski vrt stavio kada nas je stvorio i rekao da od svakog drveta plodove kušamo, slobodno…? Sve ono što nam biljke sam daju slasno i hranljivo je za naše najveće dobro. Smatram da samo i isključivo to što “rodi” na nekoj biljci odnosno ono što biljka stvori kao plod – Čovek može da pojede ukoliko za tim uopšte oseti potrebu i želju.

Da se razumemo, još sam ja daleko od fizičkog poDpunog ostvarenja svega ovoga o čemu promišljam i pišem, ali koračam svakodnevno i konstantno tom stazom. I sa svakim novim korakom koji u tom smeru pravim oDkrivaju mi se nove i nove spoznaje. Svaku se trudim da usvojim i tako iz dana u dan dan ne gubim već delam. Korak po korak.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Зашто дангубим?

Latinica

Дан-губим, зашто, стварно губим дан?

То, такозвано, линеарно време, а заиста, једино време за које сам до скоро знао – јер тако је требало да буде. Ок, значи, имамо време које проводимо и то време ми зовемо живот. И сад, управо то време се манифестује у нашем животу као дан по дан. А ја губим дан – што значи  дубим живот!!! Зашто?

Јесмо ли тако програмирани да бисмо били “забављени” како не бисмо промишљали о ономе о чему можемо а то је стварање!!!

Стварање светова нових ако то пожелимо!!!

Одакле ми то? Па није ли нас Бог створио по својој слици и прилици и дао нам се оно што и сам има? Шта? Мислите да нам није дао све што има? Да ли је то могуће? Ако је он родитељ, промислимо и ми са тог аспекта. Да ли бисте ви вољеном детету свом ускратили ишта од свега што сами имате? Љубоморно чувате нешто и скривате од сопственог детета? Не верујем да је то могуће.

 

То су само моја промишљања. Промислимо сви и својом логиком потражимо одговоре у себи јер ту се сви одговори и сва питања налазе. Дубоко у себи пронађимо одговоре на свако питање које нам се изроди у мислима јер није нам се оно без разлога појавило у глави?

 

Животно важна питања, о њима говорим. Не о томе шта ћемо јести за ручак.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Zašto dangubim?

Dan-gubim, zašto, stvarno gubim dan?

To, takozvano, linearno vreme, a zaista, jedino vreme za koje sam do skoro znao – jer tako je trebalo da bude. Ok, znači, imamo vreme koje provodimo i to vreme mi zovemo život. I sad, upravo to vreme se manifestuje u našem životu kao dan po dan. A ja gubim dan – što znači dubim život!!! Zašto?

Jesmo li tako programirani da bismo bili “zabavljeni” kako ne bismo promišljali o onome o čemu možemo a to je stvaranje!!!

 

Stvaranje svetova novih ako to poželimo!!!

Odakle mi to? Pa nije li nas Bog stvorio po svojoj slici i prilici i dao nam se ono što i sam ima? Šta? Mislite da nam nije dao sve što ima? Da li je to moguće? Ako je on roditelj, promislimo i mi sa tog aspekta. Da li biste vi voljenom detetu svom uskratili išta od svega što sami imate? Ljubomorno čuvate nešto i skrivate od sopstvenog deteta? Ne verujem da je to moguće.

To su samo moja promišljanja. Promislimo svi i svojom logikom potražimo odgovore u sebi jer tu se svi odgovori i sva pitanja nalaze. Duboko u sebi pronađimo odgovore na svako pitanje koje nam se izrodi u mislima jer nije nam se ono bez razloga pojavilo u glavi?

Životno važna pitanja, o njima govorim. Ne o tome šta ćemo jesti za ručak.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

 

Моје писмо мом нерођеном детету:

Latinica

Сине мој,

нисам умео, схватио сам, до сада да будем срећан и задовољан одистински у овом животу. Свет у којем ја живим, није Добар. Зато те још нисам створио. Јер не желим да живиш у свету оваквом какав је до јуче био.

 

Желим да свет у којем ја живим прво поправим па тек онда да те позовем да дођеш и будеш у мом животу ако се и теби свет који створим за тебе, буде свидео.

У овај не желим да те позовем.

 

Одох сада, време је стварања Доброг, Здравог Света у који желим да дођеш.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим.

 

Moje pismo mom nerođenom detetu:

Sine moj,

nisam umeo, shvatio sam, do sada da budem srećan i zadovoljan odistinski u ovom životu. Svet u kojem ja živim, nije Dobar. Zato te još nisam stvorio. Jer ne želim da živiš u svetu ovakvom kakav je do juče bio.

Želim da svet u kojem ja živim prvo popravim pa tek onda da te pozovem da dođeš i budeš u mom životu ako se i tebi svet koji stvorim za tebe, bude svideo.

U ovaj ne želim da te pozovem.

Odoh sada, vreme je stvaranja Dobrog, Zdravog Sveta u koji želim da dođeš.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim.

Зашто мислимо то што мислимо?

Latinica

Чија ми емитовања примамо?

 

Да, управо тако. Ми, као и сваки радио пријемник, примамо емитовање нечије однекуд. Како вам то сада звучи? Јесте ли помислили: не, нисам ја ничији пријемник, не примам ја ни од кога никакве мисли нити било шта слично!!!

 

Да, и ја сам тако размишљао када сам први пут прочитао овакав текст, али сам био свестан да тамо негде тамо неки људи заиста имају понашање као да само извршавају наређења неких других који им та наређења емитују у главу… Али, не, нисам ја тај.

Рекох, тако сам мислио, али данас видим да је у ствари другачије.

Да ли размишљате икада о тв ПРОГРАМУ који посматрате свакодневно? Да ли се то зове програм без разлога или ипак у тој речи има истине? Ко нас, и зашто, програмира, у то сада нећу улазити. То је тема за следеће писаније.

Тако исто нас програмирају новине, радио, интернет вести – разноразне, књиге, наравно, такође…

 

Па, и мене програмира књига Анастасијиних мудрости, зар не?

Да, наравно. Од када сам рођен мене су програмирали. 

Али, речи Анастасијине, својим посебним склопом у реченицама, освешћују у мени све ово о чему сада пишем. Закључујем, биће да нас Анастасијине мудрости својим програмирањем заправо депрограмирају од преДходних програма?

 

У мени оне буде, у унутрашњости мога бића, истине – односно, ја својим бићем њене речи осећам и телом својим. Као да се у мени оДкључавају знања која су дубоко унутра присутна еонима, а до којих нисам умео раније да досегнем. Како год, ја ове речи осећам својим телом и бићем и за мене оне јесу истина.

 

Једноставним промишљањем и запажањем можемо закључити из онога што чујемо или видимо од неког: Замислимо шта би се са светом догодило када би сваки живући Човек на нашој Земљи чинио оно што чини онај који речи те изговара или пише? Како би изгледала наша Земља цела када би сваки на њој живући Човек сада стварао своје Љубави пространство и живео на њему унапређујући сопствену средину живљења? Јер, о томе Анастасија говори. О начину на који је Земљу веома једноставно вратити у стање Раја.

 

Промислимо…

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Zašto mislimo to što mislimo?

Čija mi emitovanja primamo?
Da, upravo tako. Mi, kao i svaki radio prijemnik, primamo emitovanje nečije odnekud. Kako vam to sada zvuči? Jeste li pomislili: ne, nisam ja ničiji prijemnik, ne primam ja ni od koga nikakve misli niti bilo šta slično!!!

Da, i ja sam tako razmišljao kada sam prvi put pročitao ovakav tekst, ali sam bio svestan da tamo negde tamo neki ljudi zaista imaju ponašanje kao da samo izvršavaju naređenja nekih drugih koji im ta naređenja emituju u glavu… Ali, ne, nisam ja taj.

Rekoh, tako sam mislio, ali danas vidim da je u stvari drugačije.

Da li razmišljate ikada o tv PROGRAMU koji posmatrate svakodnevno? Da li se to zove program bez razloga ili ipak u toj reči ima istine? Ko nas, i zašto, programira, u to sada neću ulaziti. To je tema za sledeće pisanije.

Tako isto nas programiraju novine, radio, internet vesti – raznorazne, knjige, naravno, takođe…

Pa, i mene programira knjiga Anastasijinih mudrosti, zar ne?

Da, naravno. Od kada sam rođen mene su programirali.

Ali, reči Anastasijine, svojim posebnim sklopom u rečenicama, osvešćuju u meni sve ovo o čemu sada pišem. Zaključujem, biće da nas Anastasijine mudrosti svojim programiranjem zapravo deprogramiraju od preDhodnih programa?

U meni one bude, u unutrašnjosti moga bića, istine – odnosno, ja svojim bićem njene reči osećam i telom svojim. Kao da se u meni oDključavaju znanja koja su duboko unutra prisutna eonima, a do kojih nisam umeo ranije da dosegnem. Kako god, ja ove reči osećam svojim telom i bićem i za mene one jesu istina.

Jednostavnim promišljanjem i zapažanjem možemo zaključiti iz onoga što čujemo ili vidimo od nekog: Zamislimo šta bi se sa svetom dogodilo kada bi svaki živući Čovek na našoj Zemlji činio ono što čini onaj koji reči te izgovara ili piše? Kako bi izgledala naša Zemlja cela kada bi svaki na njoj živući Čovek sada stvarao svoje Ljubavi prostranstvo i živeo na njemu unapređujući sopstvenu sredinu življenja? Jer, o tome Anastasija govori. O načinu na koji je Zemlju veoma jednostavno vratiti u stanje Raja.

Promislimo…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo