Latinica
Рекао сам да сам отишао на годишњи одмор који сам већ одавно био испланирао и уплатио тако да ме ни саобраћајна несрећа коју сам имао у петак пред полазак није успела спречити у њему, осим што ме спречила да на одмор идем колима и да на одмору пливам, што јако волим. Али шта да се ради. Ја живот прихватам онако како ми долази и све ситуације које ми долазе прихватам као благослов, без обзира колико су тешке и колико је мени тешко.
Елем, стигли смо јуче око 14 часова, сместили се и одморили, а онда ја кренем пред залазак Сунца да истражим околину. Отворим врата да изађем из апартмана и одушеви ме Сунце коју управо залази са те стране, о чему ја наравно појма нисам имао. Наравно да сам прво одгедао његов прелепи залазак, и сав срећан кренем тамо где сам првобитно пошао.
Стигнем и на плажу у неком тренутку, и после разгледања, приђем девојци која ту ради и упитам на коју лежаљку да се фокусирам за ујутру како бих могао бити у хладовини све време, јер не могу да пливам, а не пада ми на памет да се повлачим у собу. И тако реч по реч, објасни она мени све што ме занимало, а на крају, пошто ће ме и служити на плажи следећих 15 дана, упитам је како се зове?
Да ли треба да вам кажем како јој је име?
Наравно да сам и ово добро разумео, као Божију примисао, и закључио да сам дошао на право место да одмарам и сређујем утиске. Једино што сам погрешио јесте то да ћу направити паузу у писању. То је са оваквим „коинциденцијама“ немогуће!!!
Ок, то је било синоћ, након чега сам преспавао и јутрос изашао да посматрам излазак Сунца. То је тек био доживљај… Нисам био једини…
Иначе, ни о томе нисам писао до сада, ја Сунце посматрам кад год могу, али у Беграду немам баш често прилику да видим свануће и залазак, тако да ове морске не пропуштам. При том нисам неки сангејзер или како се то већ зове, ја то радим од пре годину дана. Тада сам, након 40 пуних година свог живота, од којих сам 34 константно носио наочаре за Сунце јер сам имао огромне главобоље, па су ми, након подробних истраживања, испитивања и снимања главе, у 6.тој години установили да „моје зенице нису у стању да се довољно скупе, тако да ми превише светлости улази у очно дно и да ми то изазива главобољу“. Тако су ми препоручили као ЛЕК 1979. године, наочари за Сунце константно, и лети и зими и у просторијама са неонским светлом такође…
Додуше, главобоље јесу престале, а сваки пут када бих покушао без наочара да функционишем, врло брзо би ми се догодила још једна главобоља…
Тако сам живео све до марта 2013. када сам стицајем околности упознао предивно биће, иначе особу која се бави и реконекцијом између осталог, о којој (мислим, реконекцији), тек ништа нисам знао. Једино што јесам „знао“ јесте да ми је та дивна жена деловала, а и дан данас ми тако делује, као блага, особа са предивном енергијом. Одмах сам рекао да хоћу да ми уради те третмане (3 у 5 дана), како год се они звали, и шта год да „раде“.
Био је то инстинкт, импулс који је мени дошао у том тренутку а ја сам се понео у складу са њим. Управо није ни било никаквих здравствених тегоба о којима сам нешто знао а да сам очекивао да ће се догодити ишта по тим питањима, већ сам само желео да доживим третман, без икаквих очекивања или идеје шта ће се догодити.
Одмах након првог третмана, сутрадан ујутру, када сам, по обичају, кренуо да радим, негде после поднева, схватио сам да уопште немам потрбу да ставим наочари за Сунце, и да, при том, уопште нема главобоље!!!
Но, нисам ово све писао због реконекције као такве, једноставно вам појашњавам зашто од тада до данашњег дана уживам гледајући Сунце, када год могу, уопште ми не смета, и нема ни главобоље. Наравно, сада то разумем, јер сам освестио колико ми је Сунце недостајало у дотадашњем животу, и вероватни је то било право време да се решим заштите од њега.
Да напоменем да ми је то предивно биће одмах током нашег првог сусрет препоручила Анастасијине књиге, након чега сам их ја „прогутао“, упознајући и предивну преводитељку истих, успут.
Знам да се ништа не дешава случајно, а сада могу и таксативно да наведем и хронолошки развој својих животних ситуација које ће и вама појаснити како моје животне коинциденције нису биле случајне. Свима се то догађа и увек се то догађа, једино је питање колико смо у стању да их увидимо одмах или са временском задршком.
За сада толико, наставак касније… одох на плажу да мумлам…
Свако(м) добро!!!
Данило,
Хектар Земље
ANASTASIJA U GRČKOJ…
Rekao sam da sam otišao na godišnji odmor koji sam već odavno bio isplanirao i uplatio tako da me ni saobraćajna nesreća koju sam imao u petak pred polazak nije uspela sprečiti u njemu, osim što me sprečila da na odmor idem kolima i da na odmoru plivam, što jako volim. Ali šta da se radi. Ja život prihvatam onako kako mi dolazi i sve situacije koje mi dolaze prihvatam kao blagoslov, bez obzira koliko su teške i koliko je meni teško.
Elem, stigli smo juče oko 14 časova, smestili se i odmorili, a onda ja krenem pred zalazak Sunca da istražim okolinu. Otvorim vrata da izađem iz apartmana i oduševi me Sunce koju upravo zalazi sa te strane, o čemu ja naravno pojma nisam imao. Naravno da sam prvo odgedao njegov prelepi zalazak, i sav srećan krenem tamo gde sam prvobitno pošao.
Stignem i na plažu u nekom trenutku, i posle razgledanja, priđem devojci koja tu radi i upitam na koju ležaljku da se fokusiram za ujutru kako bih mogao biti u hladovini sve vreme, jer ne mogu da plivam, a ne pada mi na pamet da se povlačim u sobu. I tako reč po reč, objasni ona meni sve što me zanimalo, a na kraju, pošto će me i služiti na plaži sledećih 15 dana, upitam je kako se zove?
Da li treba da vam kažem kako joj je ime?
Naravno da sam i ovo dobro razumeo, kao Božiju primisao, i zaključio da sam došao na pravo mesto da odmaram i sređujem utiske. Jedino što sam pogrešio jeste to da ću napraviti pauzu u pisanju. To je sa ovakvim „koincidencijama“ nemoguće!!!
Ok, to je bilo sinoć, nakon čega sam prespavao i jutros izašao da posmatram izlazak Sunca. To je tek bio doživljaj… Nisam bio jedini…
Inače, ni o tome nisam pisao do sada, ja Sunce posmatram kad god mogu, ali u Begradu nemam baš često priliku da vidim svanuće i zalazak, tako da ove morske ne propuštam. Pri tom nisam neki sangejzer ili kako se to već zove, ja to radim od pre godinu dana. Tada sam, nakon 40 punih godina svog života, od kojih sam 34 konstantno nosio naočare za Sunce jer sam imao ogromne glavobolje, pa su mi, nakon podrobnih istraživanja, ispitivanja i snimanja glave, u 6.toj godini ustanovili da „moje zenice nisu u stanju da se dovoljno skupe, tako da mi previše svetlosti ulazi u očno dno i da mi to izaziva glavobolju“. Tako su mi preporučili kao LEK 1979. godine, naočari za Sunce konstantno, i leti i zimi i u prostorijama sa neonskim svetlom takođe…
Doduše, glavobolje jesu prestale, a svaki put kada bih pokušao bez naočara da funkcionišem, vrlo brzo bi mi se dogodila još jedna glavobolja…
Tako sam živeo sve do marta 2013. kada sam sticajem okolnosti upoznao predivno biće, inače osobu koja se bavi i rekonekcijom između ostalog, o kojoj (mislim, rekonekciji), tek ništa nisam znao. Jedino što jesam „znao“ jeste da mi je ta divna žena delovala, a i dan danas mi tako deluje, kao blaga, osoba sa predivnom energijom. Odmah sam rekao da hoću da mi uradi te tretmane (3 u 5 dana), kako god se oni zvali, i šta god da „rade“.
Bio je to instinkt, impuls koji je meni došao u tom trenutku a ja sam se poneo u skladu sa njim. Upravo nije ni bilo nikakvih zdravstvenih tegoba o kojima sam nešto znao a da sam očekivao da će se dogoditi išta po tim pitanjima, već sam samo želeo da doživim tretman, bez ikakvih očekivanja ili ideje šta će se dogoditi.
Odmah nakon prvog tretmana, sutradan ujutru, kada sam, po običaju, krenuo da radim, negde posle podneva, shvatio sam da uopšte nemam potrbu da stavim naočari za Sunce, i da, pri tom, uopšte nema glavobolje!!!
No, nisam ovo sve pisao zbog rekonekcije kao takve, jednostavno vam pojašnjavam zašto od tada do današnjeg dana uživam gledajući Sunce, kada god mogu, uopšte mi ne smeta, i nema ni glavobolje. Naravno, sada to razumem, jer sam osvestio koliko mi je Sunce nedostajalo u dotadašnjem životu, i verovatni je to bilo pravo vreme da se rešim zaštite od njega.
Da napomenem da mi je to predivno biće odmah tokom našeg prvog susret preporučila Anastasijine knjige, nakon čega sam ih ja „progutao“, upoznajući i predivnu prevoditeljku istih, usput.
Znam da se ništa ne dešava slučajno, a sada mogu i taksativno da navedem i hronološki razvoj svojih životnih situacija koje će i vama pojasniti kako moje životne koincidencije nisu bile slučajne. Svima se to događa i uvek se to događa, jedino je pitanje koliko smo u stanju da ih uvidimo odmah ili sa vremenskom zadrškom.
Za sada toliko, nastavak kasnije… odoh na plažu da mumlam…
Svako(m) dobro!!!
Danilo,
Hektar Zemlje
Hektar Zemlje 