Latinica
Пробуди ме шум лишћа са цвркутом птичице помешан и мирисом живота. Устанем и отворим врата а поглед ми се зауставља на шумарку у којем назирем лане… Пожелевши да га помилујем и додиром а не само погледом, коракнем ка њему полако и схватим да није само. Поред њега се налази и корњача, мали јеж и зека. Вероватно и многи други, ал ја само њих тренутно видим, јер још се, забога, нисам ни умио.
На путу ка њима уберем неколико јагода, бобица и биљчица које онако успут и не размишљајући стављам у уста и умирујем јутарњи осећај глади који се код мене јавља чим се пробудим.
А онда, још пре него што стигнем до њих у шумарку што ме чекају, застанем на узворчићу и попијем воду коју је моје тело пожелело да унесе у себе. Ја о свему томе и не размишљам, једноставно чиним оно што ми се у том тренутку чини.
Ипак, надомак шумарка и гледајућих у мене животињица, бућнем се у језерце и запливавши неколико замаха зароним… Е, сад сам се пробудио, и спреман сам и вољан на даље активности које ми само навиру у главу. Шта бих све данас могао да учиним… Да на ливаду седнем и да се мазим са свим животињицама које су вољне да ми приђу. Да посадим још које дрво у свом шумарку? Или, можда још коју биљку у башти и цвећњаку? Не знам, промислићемо моја драга и ја још малко пре него што одлучимо где ћемо још шта додати и где ћемо још нешто променити.
Ова слика која се и иначе свакодневно мења и по неколико пута у току дана јер један се цвет отвори, други окрене, нека животињица дође мало ближе, друга се појави по први пут, увек може да се надогради. Све је живо и жељно наше пажње, а ми имамо све време овога света и овога дана да им ту пажњу дарујемо…
Одлучујем да за почетак дана одшетам до великог језера у заједничком делу насеља. Ту обично пронађем оне који су за чашицу разговора овако рано ујутру када се ни половина биљчица ни половина животињица још својски није пробудила, а ни Сунце баш није још изашло цело. Разговор је нечујан, само посматрајући све унаоколо, разговарамо једни са другима и не изговарајући наглас то што мислимо…
Наше су мисли усаглашене, као и ово стварање које смо започели…
Свако(м) добро!!!
Данило,
Хектар Земље
MOJ ŽIVOT NA HEKTARU
Probudi me šum lišća sa cvrkutom ptičice pomešan i mirisom života. Ustanem i otvorim vrata a pogled mi se zaustavlja na šumarku u kojem nazirem lane… Poželevši da ga pomilujem i dodirom a ne samo pogledom, koraknem ka njemu polako i shvatim da nije samo. Pored njega se nalazi i kornjača, mali jež i zeka. Verovatno i mnogi drugi, al ja samo njih trenutno vidim, jer još se, zaboga, nisam ni umio.
Na putu ka njima uberem nekoliko jagoda, bobica i biljčica koje onako usput i ne razmišljajući stavljam u usta i umirujem jutarnji osećaj gladi koji se kod mene javlja čim se probudim.
A onda, još pre nego što stignem do njih u šumarku što me čekaju, zastanem na uzvorčiću i popijem vodu koju je moje telo poželelo da unese u sebe. Ja o svemu tome i ne razmišljam, jednostavno činim ono što mi se u tom trenutku čini.
Ipak, nadomak šumarka i gledajućih u mene životinjica, bućnem se u jezerce i zaplivavši nekoliko zamaha zaronim… E, sad sam se probudio, i spreman sam i voljan na dalje aktivnosti koje mi samo naviru u glavu. Šta bih sve danas mogao da učinim… Da na livadu sednem i da se mazim sa svim životinjicama koje su voljne da mi priđu. Da posadim još koje drvo u svom šumarku? Ili, možda još koju biljku u bašti i cvećnjaku? Ne znam, promislićemo moja draga i ja još malko pre nego što odlučimo gde ćemo još šta dodati i gde ćemo još nešto promeniti.
Ova slika koja se i inače svakodnevno menja i po nekoliko puta u toku dana jer jedan se cvet otvori, drugi okrene, neka životinjica dođe malo bliže, druga se pojavi po prvi put, uvek može da se nadogradi. Sve je živo i željno naše pažnje, a mi imamo sve vreme ovoga sveta i ovoga dana da im tu pažnju darujemo…
Odlučujem da za početak dana odšetam do velikog jezera u zajedničkom delu naselja. Tu obično pronađem one koji su za čašicu razgovora ovako rano ujutru kada se ni polovina biljčica ni polovina životinjica još svojski nije probudila, a ni Sunce baš nije još izašlo celo. Razgovor je nečujan, samo posmatrajući sve unaokolo, razgovaramo jedni sa drugima i ne izgovarajući naglas to što mislimo…
Naše su misli usaglašene, kao i ovo stvaranje koje smo započeli…
Svako(m) dobro!!!
Danilo,
Hektar Zemlje
Hektar Zemlje 