СТОП! ПОКРЕНИМО НОВУ СЛИКУ!!!

10.12.18. у 08:33:53 часова, понедељак
 
СТОП!!! ПОКРЕНИМО НОВУ СЛИКУ!!!
 
Све је стало. Замрло на трен. Освестили смо се. Погледом све што смо захватили почело је да нам се смеши на неки само нама својствен начин. Само смо ми били у стању да разумемо тај осмех. Осмех захвалне Мајке Земље за овај трен!!!
 
Погледали смо се без речи. Разумели смо се. И потом почели. Да погледом оснажујемо природне елементе и да их Љубављу грлимо у мислима својим. Да им се захваљујемо за све оно што су до сада чинили за нас док ми на њих обраћали пажњу нисмо.
 
Напокон је дошао тај трен. Сада знамо, осећамо и спремно крећемо у акцију чишћења. Све оно што смо до сада непотребно и неживо поседовали у свом микроокружењу, захвално смо кренули да скупљамо и односимо на одређена заједничка места. Није то одпад који ћемо уништавати, то су места на којима ћемо сакупити све те до сада неживе уређаје и надаље променити њихову улогу.
 
Око себе видим само природу која у свом никада до сада виђеном с моје стране сјају и пуноћи боја обасјава све уоколо. Све је добило још неколико нових, до сада не спознатих димензија. Осим димензије појавне, сада је све добило и димензију осећајну, споразумевајућу са нама заборављених спознаја тих.
Одједном смо знали и могли да са свиме природним размењујемо осећања и информације неопходне за даљње кораке које ћемо чинити.
 
Све остављамо како јесте, ништа не уништавамо. Све оно што је до сада сматрано за корисно уместо наших урођених а заборављених способности, сада ће нам служити за незаборав и сећање погрешног пута којим смо ходили али смо се на време освестили.
 
За наук, како су моји стари умели да говоре а сећам се тих реченица. За наук нека ти служи!
Е, па нека нам је са срећом нови живот на нашој предивној Мајчици Земљи! И нека нас не оптерећује што смо јој до сада радили из несвести и незнања, опростила нам је већ она. Зна она да је то било из нехата. И разрешиће она све оно што ми не знамо како. И до сада је то чинила, али је њен ритам много спорији био разградње од ритма градње којим смо ми инвазију вршили. На њу која нас је свим срцем и Душом свом мазила и пазила и даривала нам све неопходно за наш живот на њој у рају Богом замишљеним за своје дете, стварању заједничком делима да се радују.
 
Кренули смо путем заједничког стварања са Творцем нашим и радујемо се посматрајући дело створено. Заједнички. Промишљено! На радост свих и свега постојећег живог. Дела убијајућа живог створеног више ни у помисли нема нашој.
 
Погледасмо се у очи са сваким унаоколо човеком или биљком, животињом, птицом или дрветом, цветом, травком. Мудрост из свакога избија и ми је поново разумемо као до сада говорећи један језик са својим сународницима. Напокон говоримо у мислима стварајући слике свега живог унаоколо што само себе у стању је да поново створи и да себе само одржава у животу и користи за све.
 
Делај, сада стварај осећајем јединственим за све унаоколо. Све ти је дато човече Божији, да мислима што створиш у материјално претвори се. Важно је само свест о општој добробити дела тог имати у виду. Тада се све материјализује онако како смо замислили. Другачије бити не може. То је сада јасно свакоме од нас, и деламо само у том интересу.
 
Дела заједничка за све за шта је неопходно заједничко стварање, заједничка мисао умнажа се Љубављу. Осећање то прожима нас све, напокон, ослобођене.
 
 
Уклонисмо заједнички све што нас је раздвајало и делило а неживо је. Живе реке, планине, брда и потоке остависмо да нас спајају и обележавају својом бити оно што је намишљено Творцем. Тумачимо ту замисао полако и без пожуривања, читав Живот пред нама је за то и све друго што творити желимо.
 
Беше то дан Освести наше. Наставак следи…
 
preslovljeno na latinicu glasi ovako:
 
STOP!!! POKRENIMO NOVU SLIKU!!!
 
Sve je stalo. Zamrlo na tren. Osvestili smo se. Pogledom sve što smo zahvatili počelo je da nam se smeši na neki samo nama svojstven način. Samo smo mi bili u stanju da razumemo taj osmeh. Osmeh zahvalne Majke Zemlje za ovaj tren!!!
 
Pogledali smo se bez reči. Razumeli smo se. I potom počeli. Da pogledom osnažujemo prirodne elemente i da ih Ljubavlju grlimo u mislima svojim. Da im se zahvaljujemo za sve ono što su do sada činili za nas dok mi na njih obraćali pažnju nismo.
 
Napokon je došao taj tren. Sada znamo, osećamo i spremno krećemo u akciju čišćenja. Sve ono što smo do sada nepotrebno i neživo posedovali u svom mikrookruženju, zahvalno smo krenuli da skupljamo i odnosimo na određena zajednička mesta. Nije to oDpad koji ćemo uništavati, to su mesta na kojima ćemo sakupiti sve te do sada nežive uređaje i nadalje promeniti njihovu ulogu.
 
Oko sebe vidim samo prirodu koja u svom nikada do sada viđenom s moje strane sjaju i punoći boja obasjava sve uokolo. Sve je dobilo još nekoliko novih, do sada ne spoznatih dimenzija. Osim dimenzije pojavne, sada je sve dobilo i dimenziju osećajnu, sporazumevajuću sa nama zaboravljenih spoznaja tih.
Odjednom smo znali i mogli da sa svime prirodnim razmenjujemo osećanja i informacije neophodne za daljnje korake koje ćemo činiti.
 
Sve ostavljamo kako jeste, ništa ne uništavamo. Sve ono što je do sada smatrano za korisno umesto naših urođenih a zaboravljenih sposobnosti, sada će nam služiti za nezaborav i sećanje pogrešnog puta kojim smo hodili ali smo se na vreme osvestili.
 
Za nauk, kako su moji stari umeli da govore a sećam se tih rečenica. Za nauk neka ti služi!
E, pa neka nam je sa srećom novi život na našoj predivnoj Majčici Zemlji! I neka nas ne opterećuje što smo joj do sada radili iz nesvesti i neznanja, oprostila nam je već ona. Zna ona da je to bilo iz nehata. I razrešiće ona sve ono što mi ne znamo kako. I do sada je to činila, ali je njen ritam mnogo sporiji bio razgradnje od ritma gradnje kojim smo mi invaziju vršili. Na nju koja nas je svim srcem i Dušom svom mazila i pazila i darivala nam sve neophodno za naš život na njoj u raju Bogom zamišljenim za svoje dete, stvaranju zajedničkom delima da se raduju.
 
Krenuli smo putem zajedničkog stvaranja sa Tvorcem našim i radujemo se posmatrajući delo stvoreno. Zajednički. Promišljeno! Na radost svih i svega postojećeg živog. Dela ubijajuća živog stvorenog više ni u pomisli nema našoj.
 
Pogledasmo se u oči sa svakim unaokolo čovekom ili biljkom, životinjom, pticom ili drvetom, cvetom, travkom. Mudrost iz svakoga izbija i mi je ponovo razumemo kao do sada govoreći jedan jezik sa svojim sunarodnicima. Napokon govorimo u mislima stvarajući slike svega živog unaokolo što samo sebe u stanju je da ponovo stvori i da sebe samo održava u životu i koristi za sve.
 
Delaj, sada stvaraj osećajem jedinstvenim za sve unaokolo. Sve ti je dato čoveče Božiji, da mislima što stvoriš u materijalno pretvori se. Važno je samo svest o opštoj dobrobiti dela tog imati u vidu. Tada se sve materijalizuje onako kako smo zamislili. Drugačije biti ne može. To je sada jasno svakome od nas, i delamo samo u tom interesu.
 
Dela zajednička za sve za šta je neophodno zajedničko stvaranje, zajednička misao umnaža se Ljubavlju. Osećanje to prožima nas sve, napokon, oslobođene.
 
 
Uklonismo zajednički sve što nas je razdvajalo i delilo a neživo je. Žive reke, planine, brda i potoke ostavismo da nas spajaju i obeležavaju svojom biti ono što je namišljeno Tvorcem. Tumačimo tu zamisao polako i bez požurivanja, čitav Život pred nama je za to i sve drugo što tvoriti želimo.
 
Beše to dan Osvesti naše. Nastavak sledi…
Advertisements

One thought on “СТОП! ПОКРЕНИМО НОВУ СЛИКУ!!!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s