Bagujem na sedmoj knjizi Anastasijinih mudrosti

Možda zato što je sada životni trenutak za sve nas u kom se oDkrivaju sve tajne uz pomoć kojih su vladale Čovekom tajne sile.

U ovoj knjizi objašnjenje postoji na koje su načine Čoveka postepeno doveli do stanja u kojem uopšte nemamo mogućnost promišljanja. Ne samo da nam je brzina misli veoma spora, već skoro da uopšte ne umemo da promišljamo i logikom zaključujemo. Trenutak je da se probudimo.

Bagujem na sedmoj knjizi Anastasijinih mudrosti. Možda zato što su upravo u njoj razjašnjene tajne zahvaljujući kojima je bilo moguće Čoveka dovesti do ovakvog stanja gde nam je brzina misli veoma mala, skoro da uopšte promišljanje i ne postoji.

Ali, kako je Anasta zaključila sekunde pred lednikom, i brzo brzo svaki cvet, svaku travku, svaku bubicu i životinjicu pomilovala pogledom punim ljubavi i tako im dala snagu da ojačaju i rastu, okrenuvši leđa ledniku svesna njegovog postojanja i snage opasnosti i upravo zato namerno ojačavajući ono što želi da osnaži.

Tako je i usnula da se probudi sada kada se i svi mi budimo iz dugog i dubokog sna, svesni upravo snage svoje pažnje, namere i misli. I sada svi mi pomažemo da osnažimo u našoj realnosti ono što želimo da jeste, ono što želimo da živimo, makar za buduća pokolenja ukoliko sami ne doživimo.

Kako je bilo moguće skriti od ljudi postojeći Božanski način ishrane i time usporiti misao čovekovu…

„… Treba skriti od ljudi postojeći Božanski način ishrane. Primorati ih da upotrebljavaju hranu koja ne ubrzava, već usporava misao. To je najvažniji uslov. Onda će započeti lančana reakcija. Degradacija shvatanja povući će za sobom mnoštvo činilaca koji utiču na brzinu misli. Svi ljudi u poređenju sa nama (žrecima), biće manje vredni.

– Kako se može sakriti ono, što stavlja na raspolaganje svakome Bog?

– Objaviti da je neophodno zahvaljivati se Bogu za pruženo.

– Shvatio sam. Pomislio si čudovišno, ali nenadmašno. Ljudi će se složiti da se blagodari Tvorcu i neće primetiti u tome ništa loše. Smislićemo rituale, koji će odvući ljude od neposrednih tvorevina Božijih… Oni će biti uvereni da zahvaljuju Bogu. Ali, što više budu traćili vreme na blagodarnost, okupljajići se oko izmišljenih nama kipova, tim će manje opštiti sa sazdanim Bogom delima. Time će se sve više udaljavati od informacije koja dolazi neposredno od Boga. Dobijaće informaciju koja dolazi od nas, ali će misliti da je tako hteo Bog. Njihova misao će poći lažnim putem. Povešćemo je na patvoreni put.“

Mudrosti Anastasijine, zapisane Vladimirom Megreom u knjizi sedmoj na strani 55, prevedene ZojomBegolli

Dugo sam razmišljao i nisam mogao da shvatim i prihvatim ove reči. Međutim, da li vi volite da vam se vaša rođena deca zahvaljuju za svaki komad hleba, hranu koju im dajete da bi rasli i razvijali se?

Hranimo se kao što dišemo…

Šetajući po svom imanju pažljivo posmatramo sve što na njemu raste i plod donosi. Kad se pojavi zelje, jedemo zelje. Kada se kopriva promoli, od nje pravimo napitke, variva i sušimo je za čaj. Pečurke su posebna kategorija. Zašto njih ne raspoznajemo? Potrudimo se da saznamo, da shvatimo. Možemo da ih osušimo i kasnije suve jedemo.

Plodovi razni, sa njima je najlakše: jedemo ih kada su zreli, ili onda kada nam se njihov ukus najviše dopada ( neko voli kiselije, manje zrele i manje slatke plodove), zato što smo svi mi različiti i imamo različite potrebe. U različitom trenutku su nam iste (s)tvari neophodne, i o tome samo naš organizam zna. Zato, slušajući svoje telo i njegove prohteve, a pri tom slobodno hodajući svojim imanjem na kojem rastu svakakve biljke, mi imamo najtačnije podatke, kada je i šta našem telu najidealnije da pojede.

Od toga smo odavno, na silu odvedeni, tako što su nas (naše preDke) ubeđivali i ubedili da se od svog imanja odvojimo, od imanja na kojem smo znali ukus, miris i izgled svake živuće biljke, te na taj način i sve njihove hranljive i lekovite vrednosti.

A onima koji su na sopstvenim imanjima ipak ostali, „objasnili“ su kako je potrebno monokulture saditi, zemlju prevrtati i „hraniti“ kojekakvim naizmišljanim tvarima…

A priroda je zajedništvo različitih biljaka i životinja na jednom mestu namenski stvorila, da one u saradnji lakše, bolje, snažnije, ukusnije, bogatije rastu, čuvajući, hraneći i osnažujući jedna drugu.