Hranimo se kao što dišemo…

Šetajući po svom imanju pažljivo posmatramo sve što na njemu raste i plod donosi. Kad se pojavi zelje, jedemo zelje. Kada se kopriva promoli, od nje pravimo napitke, variva i sušimo je za čaj. Pečurke su posebna kategorija. Zašto njih ne raspoznajemo? Potrudimo se da saznamo, da shvatimo. Možemo da ih osušimo i kasnije suve jedemo.

Plodovi razni, sa njima je najlakše: jedemo ih kada su zreli, ili onda kada nam se njihov ukus najviše dopada ( neko voli kiselije, manje zrele i manje slatke plodove), zato što smo svi mi različiti i imamo različite potrebe. U različitom trenutku su nam iste (s)tvari neophodne, i o tome samo naš organizam zna. Zato, slušajući svoje telo i njegove prohteve, a pri tom slobodno hodajući svojim imanjem na kojem rastu svakakve biljke, mi imamo najtačnije podatke, kada je i šta našem telu najidealnije da pojede.

Od toga smo odavno, na silu odvedeni, tako što su nas (naše preDke) ubeđivali i ubedili da se od svog imanja odvojimo, od imanja na kojem smo znali ukus, miris i izgled svake živuće biljke, te na taj način i sve njihove hranljive i lekovite vrednosti.

A onima koji su na sopstvenim imanjima ipak ostali, „objasnili“ su kako je potrebno monokulture saditi, zemlju prevrtati i „hraniti“ kojekakvim naizmišljanim tvarima…

A priroda je zajedništvo različitih biljaka i životinja na jednom mestu namenski stvorila, da one u saradnji lakše, bolje, snažnije, ukusnije, bogatije rastu, čuvajući, hraneći i osnažujući jedna drugu.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s