Чекам Сунце да изађе…

Latinica

Пажња ми је окренута ка Изласку Сунца. Чекам стрпљиво. Видим да је наговестило своју победу црвенкастим небом изнад Земље а испод плаве боје коју јако дуго чекам да видим. Чисто небо. И једна јако сјајна Звезда на страни са које очекујем Сунце.

Сада је већ црвенкаста боја прерасла у наранџасту. И плава боја изнад тог појаса мало је постала као кроз измаглицу бела. Појас наранџасте је већ много шири. А небо изнад мене је и даље бистро плаво. Чекам и даље.

Мењам позицију фотеље јер, и позиција на којој очекујем Сунце се променила. Бела измаглина већ је повисоко добацила, скоро до врха прозора, а наранжасто бело сива превладава тамо где очекујем Сунце да се појави, напокон. Сада већ морам да се добрано нагнем да бих изнад себе још увек видео небо плаву, али ту је. Још увек чекам.

Сјај оне Звезде мало се помутио, ал сија она и даље. Чекам још. Вртим се, мало лево, мало десно. Не умем то да објасним, а Сунце посматрам већ више од седам година, примећујем у последњој години огромне помаке ка северу и југу у односу на преДходне године. Нисам о томе писао јер не умем ни себи то још да објасним а можда ни да признам. Кућа у којој живим окренута је ка савршеној позицији Север-Југ-Исток-Запад. Овог лета сам имао Северни прозор обасјан при заласку Сунца, што преДходне године ( а мислим ни икада раније) није био случај.

Једна од погодности живота на свом имању су савршени оријентири који су непроменљиви, бар за дуго времена. И позиције са које гледам (између два хибискуса), и позиције на коју гледам према другој обали речице Каменице све док Сунце западне иза крошњи растиња уз њу.

Белило превладава наранџасти појас, плаве изнад мене више скоро да и нема, а Звезда се још једва види. И даље чекам. Дим из комшијине куће се спушта на доле што значи нешто, не знам тачно шта али не куља на горе као иначе што уобичајено видим. Посматрајући скоро свакодневно (изузев дана којима идем да радим), могу да уочим и запишем све промене које видим, а онда на неколико циклуса Сунца (година) да изведем закључак. За закључивање је још рано, јер ово ми је тек трећа зима коју дочекујем на свом Пространству Љубави.

Сунце чекам и даље, а сада изнад земље видим и појас тамно сиве која је поДпуно превладала сада већ светлонараџасту. Већ се довољно разданило да на трави видим белу боју мраза, не баш превише јаку јер вероватно и мраз није толико јак. Мој лаички закључак, јер ни имена појава које видим још увек не знам тачно. Да ли је мраз, сувомразица, иње или неки десети израз тачан за ово што тренутно гледам, не знам још увек, али учим. Сунца у ствари још нема да се пројави, ал чекам ја и даље.

Два авиона један за другим пролетела су позицијом са које чекам Сунце, у управо им се придружио и трећи. И одоше својим путем. А ја Сунце још увек чекам. Бићу и сутра на истом месту са још већом надом да ћу га угледати и да ће боја неба бити бистро плава. Као некада. Звезду више не видим, ал знам да је и она ту, на истој позицији, и да сија и даље и да жели, исто колико и ја, да је видим.

Ево гааааааааа! Појављује се брзо, црвенкасто наранџасто сјајно, предивно велико Сунцеееееееееееее! Испливава на горе и својим сјајем ме тера да плачем. Од радости у телу мом се појављују силни жмарци. Одох да гледам, пишем касније још.

… И шта сад да вам кажем. Сунце сија пуним сјајем, велико, округло, наранџастожуто. Онакво какво памтим од детињства. Небо испод њега је сиво, а небо изнад њега је плаво. Тренутно је тако. Како ће бити за који тренутак, не знам, видећемо заједно.

Напоменућу само да је време писанија овог од 06:18 до 07:34. Сада ћу прекинути. Одох да стварам.

Здравља Светлим Мислима Нашим!!!

Свако(м) добро!!!

Данило

http://www.hektarzemlje.com

Čekam Sunce da izađe…

Pažnja mi je okrenuta ka Izlasku Sunca. Čekam strpljivo. Vidim da je nagovestilo svoju pobedu crvenkastim nebom iznad Zemlje a ispod plave boje koju jako dugo čekam da vidim. Čisto nebo. I jedna jako sjajna Zvezda na strani sa koje očekujem Sunce.

Sada je već crvenkasta boja prerasla u narandžastu. I plava boja iznad tog pojasa malo je postala kao kroz izmaglicu bela. Pojas narandžaste je već mnogo širi. A nebo iznad mene je i dalje bistro plavo. Čekam i dalje.

Menjam poziciju fotelje jer, i pozicija na kojoj očekujem Sunce se promenila. Bela izmaglina već je povisoko dobacila, skoro do vrha prozora, a naranžasto belo siva prevladava tamo gde očekujem Sunce da se pojavi, napokon. Sada već moram da se dobrano nagnem da bih iznad sebe još uvek video nebo plavu, ali tu je. Još uvek čekam.

Sjaj one Zvezde malo se pomutio, al sija ona i dalje. Čekam još. Vrtim se, malo levo, malo desno. Ne umem to da objasnim, a Sunce posmatram već više od sedam godina, primećujem u poslednjoj godini ogromne pomake ka severu i jugu u odnosu na preDhodne godine. Nisam o tome pisao jer ne umem ni sebi to još da objasnim a možda ni da priznam. Kuća u kojoj živim okrenuta je ka savršenoj poziciji Sever-Jug-Istok-Zapad. Ovog leta sam imao Severni prozor obasjan pri zalasku Sunca, što preDhodne godine ( a mislim ni ikada ranije) nije bio slučaj.

Jedna od pogodnosti života na svom imanju su savršeni orijentiri koji su nepromenljivi, bar za dugo vremena. I pozicije sa koje gledam (između dva hibiskusa), i pozicije na koju gledam prema drugoj obali rečice Kamenice sve dok Sunce zapadne iza krošnji rastinja uz nju.

Belilo prevladava narandžasti pojas, plave iznad mene više skoro da i nema, a Zvezda se još jedva vidi. I dalje čekam. Dim iz komšijine kuće se spušta na dole što znači nešto, ne znam tačno šta ali ne kulja na gore kao inače što uobičajeno vidim. Posmatrajući skoro svakodnevno (izuzev dana kojima idem da radim), mogu da uočim i zapišem sve promene koje vidim, a onda na nekoliko ciklusa Sunca (godina) da izvedem zaključak. Za zaključivanje je još rano, jer ovo mi je tek treća zima koju dočekujem na svom Prostranstvu Ljubavi.

Sunce čekam i dalje, a sada iznad zemlje vidim i pojas tamno sive koja je poDpuno prevladala sada već svetlonaradžastu. Već se dovoljno razdanilo da na travi vidim belu boju mraza, ne baš previše jaku jer verovatno i mraz nije toliko jak. Moj laički zaključak, jer ni imena pojava koje vidim još uvek ne znam tačno. Da li je mraz, suvomrazica, inje ili neki deseti izraz tačan za ovo što trenutno gledam, ne znam još uvek, ali učim. Sunca u stvari još nema da se projavi, al čekam ja i dalje.

Dva aviona jedan za drugim proletela su pozicijom sa koje čekam Sunce, u upravo im se pridružio i treći. I odoše svojim putem. A ja Sunce još uvek čekam. Biću i sutra na istom mestu sa još većom nadom da ću ga ugledati i da će boja neba biti bistro plava. Kao nekada. Zvezdu više ne vidim, al znam da je i ona tu, na istoj poziciji, i da sija i dalje i da želi, isto koliko i ja, da je vidim.

Evo gaaaaaaaaa! Pojavljuje se brzo, crvenkasto narandžasto sjajno, predivno veliko Sunceeeeeeeeeeeee! Isplivava na gore i svojim sjajem me tera da plačem. Od radosti u telu mom se pojavljuju silni žmarci. Odoh da gledam, pišem kasnije još.

… I šta sad da vam kažem. Sunce sija punim sjajem, veliko, okruglo, narandžastožuto. Onakvo kakvo pamtim od detinjstva. Nebo ispod njega je sivo, a nebo iznad njega je plavo. Trenutno je tako. Kako će biti za koji trenutak, ne znam, videćemo zajedno.

Napomenuću samo da je vreme pisanija ovog od 06:18 do 07:34. Sada ću prekinuti. Odoh da stvaram.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!!!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

http://www.hektarzemlje.com

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s