Шта једемо?

Latinica

Шта стигнемо, рекао би неко. И то је, у суштини, истина. Живећи у градовима, далеко од места где биљке расту, “избор” имамо у продавницама да купимо намирнице које ћемо појести. А шта нам се заправо у маркетима нуди?

Поврће које изгледа предивно, једро, живо и здраво те мами у устима лучење пљувачке. А да ли знамо пре колико времена је то поврће убрано, и колико километара је то поврће прешло да би сада овако изгледало испред наших очију? Није ли то немогуће, ако је то поврће заиста природно, што ми подразумевамо да јесте, уопште не промишљајући на ту тему.

Е, па, промислимо одмах, боље би нам било.

Како је могуће да банана стигне са другог континента, путујући морем веома дуго, (бар месец дана), и да изгледа као да је управо сазрела и убрана? Искрено, ово је пример који из поузданог извора знам, само никада о томе нисам размишљао. Дакле, не, није она убрана таква, она бива убрана зелена, те је транспортују до наших крајева, а онда је неки људи који се тиме баве, у вештачки створеним “идеалним за то условима”, “дозревају”. Ја сам то дозревање назвао печење, јер заправо то и јесте печење, само на одређеној температури и у одређеним условима.

Свакако је тај третман који банани дају – вештачки, у најмању руку. Ето, ја о томе појма нисам имао, јер нкада нисам ни размишљао о томе, али почео сам. Здраву логику и закључивање можемо применити и на сваку другу намирницу коју купујемо у “изворном” облику у маркетима у градовима у којима живимо.

О прерађевинама, месу и готовим производима нећу уопште ни да почињем писаније. Ту је свакако јасно свакоме ко иоле икада промисли, да се ради о третманима који никако нису ни природни а ни добри и здрави за Човека. Све нам је то утувљено у главу кроз разне рекламе и видљиве и невидљиве, а при том ове потоње имају много снажније дејство а нисмо свесни ни да постоје.

Дакле, ушавши у продавницу, ми наизглед имамо избор шта да купимо и ми “бирамо”. Али бирамо између црњег и горег по своје тело. А приде, уопште немамо никакву представу о укусу намирница које купујемо, зар не? Да ли нам је познато када видимо јабуку у продавници, каквог је она заправо укуса?

Па пише лепо: та и та сорта јабука, зар не? А да ли нам је та информација довољна, или јој фали још најмање неколико. Као на пример: где је одгајана та јабука, на којем поднебљу, у каквим временским приликама и неприликама је расла. Ко ју је неговао и убрао на крају. Са каквим мислима и намерама је тај одгајивао?

Да, ето нас код мисли и намера. Тога тек нисмо ни свесн колико је то заправо важна, ако не и најважнија карика у ланцу који је неким намерно направљен н нашем путу до јабуке. Уместо да изађемо у двориште и уберемо јабуку коју смо годинама уназад пробавали и по укусу и по састојцима нашем је телу она позната.

Управо то отуђење и одаљавање од извора хране, (сада говорим намерно, само о намирницама: воћу, поврћу, плодовима одгајаним на земљи у најприроднијем могућем облику), нас доводи до нездравља и неизбалансираности комплетног организма – нашег тела.

Сетимо се сада, колико нам је укусна храна била коју су спремале наше баке. Не ради се ту, наравно о сети, мада и тога има, али је заиста укус хране коју су оне припремале био другачији него што је данас. Оне су имале љубав у срцу док су храну за нас припремале, али су имале и најлепше мисли док су варјачом по ручку баратале. То је, наравно, тачно. Али су, такође, и намирнице много природније и свежије могле да набаве чак иако им нису у њиховом дворишту расле.

Некада, чак само 50 година уназад, воће, поврће је прелазило много мање удаљености до потрошача. Обично из најближих околних села, намирнице су допремане до градских пијаца и продаваца. А данас, са других континената и из других временских прилика нама намирнице стижу и ми их као “бирамо” при куповини у маркетима.

Ма не бирамо ми ништа, то је потпуно јасно. Нама је избор само привидно дат, а у стварности, све нам је наметнуто фино и перфидно, да ни не приметимо приморавање. Јер да је насилно, ми бисмо намеру одмах прозрели. Али овако постепено и полако, временом нас навикавајући да, на пример, парадајз имамо у “свежем” облику да купимо свих 365 дана у години, навикнути смо и на укус без укуса.

Само изгледом подсећајући нас на то шта парадајз јесте, ми и даље мислимо да парадајз једемо. А то је тако далеко од извора.

Промислимо…

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta jedemo?

Šta stignemo, rekao bi neko. I to je, u suštini, istina. Živeći u gradovima, daleko od mesta gde biljke rastu, “izbor” imamo u prodavnicama da kupimo namirnice koje ćemo pojesti. A šta nam se zapravo u marketima nudi?

Povrće koje izgleda predivno, jedro, živo i zdravo te mami u ustima lučenje pljuvačke. A da li znamo pre koliko vremena je to povrće ubrano, i koliko kilometara je to povrće prešlo da bi sada ovako izgledalo ispred naših očiju? Nije li to nemoguće, ako je to povrće zaista prirodno, što mi podrazumevamo da jeste, uopšte ne promišljajući na tu temu.

E, pa, promislimo odmah, bolje bi nam bilo.

Kako je moguće da banana stigne sa drugog kontinenta, putujući morem veoma dugo, (bar mesec dana), i da izgleda kao da je upravo sazrela i ubrana? Iskreno, ovo je primer koji iz pouzdanog izvora znam, samo nikada o tome nisam razmišljao. Dakle, ne, nije ona ubrana takva, ona biva ubrana zelena, te je transportuju do naših krajeva, a onda je neki ljudi koji se time bave, u veštački stvorenim “idealnim za to uslovima”, “dozrevaju”. Ja sam to dozrevanje nazvao pečenje, jer zapravo to i jeste pečenje, samo na određenoj temperaturi i u određenim uslovima.

Svakako je taj tretman koji banani daju – veštački, u najmanju ruku. Eto, ja o tome pojma nisam imao, jer nkada nisam ni razmišljao o tome, ali počeo sam. Zdravu logiku i zaključivanje možemo primeniti i na svaku drugu namirnicu koju kupujemo u “izvornom” obliku u marketima u gradovima u kojima živimo.

O prerađevinama, mesu i gotovim proizvodima neću uopšte ni da počinjem pisanije. Tu je svakako jasno svakome ko iole ikada promisli, da se radi o tretmanima koji nikako nisu ni prirodni a ni dobri i zdravi za Čoveka. Sve nam je to utuvljeno u glavu kroz razne reklame i vidljive i nevidljive, a pri tom ove potonje imaju mnogo snažnije dejstvo a nismo svesni ni da postoje.

Dakle, ušavši u prodavnicu, mi naizgled imamo izbor šta da kupimo i mi “biramo”. Ali biramo između crnjeg i goreg po svoje telo. A pride, uopšte nemamo nikakvu predstavu o ukusu namirnica koje kupujemo, zar ne? Da li nam je poznato kada vidimo jabuku u prodavnici, kakvog je ona zapravo ukusa?

Pa piše lepo: ta i ta sorta jabuka, zar ne? A da li nam je ta informacija dovoljna, ili joj fali još najmanje nekoliko. Kao na primer: gde je odgajana ta jabuka, na kojem podneblju, u kakvim vremenskim prilikama i neprilikama je rasla. Ko ju je negovao i ubrao na kraju. Sa kakvim mislima i namerama je taj odgajivao?

Da, eto nas kod misli i namera. Toga tek nismo ni svesn koliko je to zapravo važna, ako ne i najvažnija karika u lancu koji je nekim namerno napravljen n našem putu do jabuke. Umesto da izađemo u dvorište i uberemo jabuku koju smo godinama unazad probavali i po ukusu i po sastojcima našem je telu ona poznata.

Upravo to otuđenje i odaljavanje od izvora hrane, (sada govorim namerno, samo o namirnicama: voću, povrću, plodovima odgajanim na zemlji u najprirodnijem mogućem obliku), nas dovodi do nezdravlja i neizbalansiranosti kompletnog organizma – našeg tela.

Setimo se sada, koliko nam je ukusna hrana bila koju su spremale naše bake. Ne radi se tu, naravno o seti, mada i toga ima, ali je zaista ukus hrane koju su one pripremale bio drugačiji nego što je danas. One su imale ljubav u srcu dok su hranu za nas pripremale, ali su imale i najlepše misli dok su varjačom po ručku baratale. To je, naravno, tačno. Ali su, takođe, i namirnice mnogo prirodnije i svežije mogle da nabave čak iako im nisu u njihovom dvorištu rasle.

Nekada, čak samo 50 godina unazad, voće, povrće je prelazilo mnogo manje udaljenosti do potrošača. Obično iz najbližih okolnih sela, namirnice su dopremane do gradskih pijaca i prodavaca. A danas, sa drugih kontinenata i iz drugih vremenskih prilika nama namirnice stižu i mi ih kao “biramo” pri kupovini u marketima.

Ma ne biramo mi ništa, to je potpuno jasno. Nama je izbor samo prividno dat, a u stvarnosti, sve nam je nametnuto fino i perfidno, da ni ne primetimo primoravanje. Jer da je nasilno, mi bismo nameru odmah prozreli. Ali ovako postepeno i polako, vremenom nas navikavajući da, na primer, paradajz imamo u “svežem” obliku da kupimo svih 365 dana u godini, naviknuti smo i na ukus bez ukusa.

Samo izgledom podsećajući nas na to šta paradajz jeste, mi i dalje mislimo da paradajz jedemo. A to je tako daleko od izvora.

Promislimo…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

One thought on “Шта једемо?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s