Шта је суштина живота Човековог?

Latinica

8/172

“ – Бог је Човека створио беЗсмртним, и само три услова за то треба иЗпунити

Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи Човека, и коме би тежио Човек.

Друго: на Земљи мора да живи макар један Човек, са Добротом и Љубављу мислећи о теби.

Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно… чак иако старији Човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може допустити да умре мисао која ствара живот…

 

8/181… – Дивно, Анастасија! Значи, када људи, следећи Божански програм, среде целу Земљу, имаће могућност да насељавају друге планете?

• Свакако. Иначе је само постојање планета весељенских беЗсмислено. А код Њега све има големи смисао. Љубав двоје, визија у Љубави рођена, кадра је да живот удахне било којој планети.”

 

Стварање Заједничко са Богом и радост заједничка од посматрања створеног. То је суштина живота. Зато свако од нас исконски у себи носи порив да нешто направи, створи рукама својим. Надахнут осећањима која у себи носи, сваки Човек, ослобођен од “рада за новац да би живео” када се добро од досадашњег живота одмори, има порив ка стварању нечега својим рукама, тачније прво својим мислима, а онда и рукама. То је у нама од увек. И за увек. Нити смо то бирали нити можемо да изаберемо да тако не буде, значи у нама се, дубоко усађена, налази потреба за стварањем.

 

Стално постављам питање: Шта је суштина живота Човековог. Сигуран сам да рађање да бисмо били укалупљени кроз васпитавање и школство, зарад рада због новца који нам је потребан да бисмо живели – и у међувремену рађање деце као нових робова истог тог система – није сврха живота због које смо створени и живимо. Заиста живимо, а не: будимо се и док смо се окренули већ је време за спавање односно већ смо стари да бисмо ишта учинили јер немоћно је остарело тело наше за било какву акцију – нема снаге. Уз само пар тренутака које у животу доживимо који нам радост велику стварају. И, то је то! Ма, важи! Како да не!

 

Од када за себе знам, питање једно једино у мом срцу постоји и не иЗчезава: Шта је сврха живота? Шта је суштина живота који живимо?

Још увек нисам сигуран да сам одговор дао сам себи, али му назирем обрисе кроз маглу живота какав у међувремену живим. Рече мени моја драга неки дан како ја живим у књигама! Па, на неки начин то може и тако да се каже. Али ја не живим у књигама, ја се трудим да у књигама мудрости Анастасијиних прочитано у стварност своју преобразим. Свакога дана дајем све од себе да тако буде и да тако учиним. 

Све то ја се трудим свим срцем да остварим уз свакодневни живот који подразумева промишљање о конкретним корацима свакодневним које предузимам како бих и свакодневни живот живео, сваког секунда, а уз то све време мислима својим стварам реалност коју желим да живим. У свему томе, “тренутно реално стање” се на сваки могући начин труди да ме оповргне у мојим мислима и мисленом стварању. Зато ми она и каже како ја живим у књигама и како јој још ништа нисам показао!

 

То ме је заболело и боли сваки пут када се те реченице њене сетим. Како не видиш да се трудим и ја да то све научим и применим! Како не видиш, говорим јој очима својим, без гласа. Како не видиш?

Ти си моје све! Не желим и не долази у обзир да свој пут ходим без тебе. Зато те молим, што пре се освести како бисмо заједно стварали много брже и снажније, не могу сам. Не може више моја мисао са твојом да се сукоби. Зато материјализација и каска. Када бисмо заједно удружили снагу мисли наших у исту слику, ти и ја само, уз Божију помоћ, материјализација би била моментална. И биће. Знам. Осећам. Решено је! Тако јесте! 

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta je suština života Čovekovog?

 

8/172

“ – Bog je Čoveka stvorio beZsmrtnim, i samo tri uslova za to treba iZpuniti

Prvo: stvoriti prostranstvo živo koje bi privlačilo k sebi Čoveka, i kome bi težio Čovek.

Drugo: na Zemlji mora da živi makar jedan Čovek, sa Dobrotom i Ljubavlju misleći o tebi.

Treće: nikada ne dozvoliti sebi misao o tome da te smrt može zadesiti, i to je izuzetno važno… čak iako stariji Čovek, po zemaljskom poimanju, istroši svoje telo i leži na samrtnoj postelji, a ne misli o smrti već zamišlja život svoj u njime stvorenom živom prostranstvu, rodiće se iznova – takav je zakon Vaseljene. Ona ne može dopustiti da umre misao koja stvara život…

8/181… – Divno, Anastasija! Znači, kada ljudi, sledeći Božanski program, srede celu Zemlju, imaće mogućnost da naseljavaju druge planete?

Svakako. Inače je samo postojanje planeta veseljenskih beZsmisleno. A kod Njega sve ima golemi smisao. Ljubav dvoje, vizija u Ljubavi rođena, kadra je da život udahne bilo kojoj planeti.”

 

Stvaranje Zajedničko sa Bogom i radost zajednička od posmatranja stvorenog. To je suština života. Zato svako od nas iskonski u sebi nosi poriv da nešto napravi, stvori rukama svojim. Nadahnut osećanjima koja u sebi nosi, svaki Čovek, oslobođen od “rada za novac da bi živeo” kada se dobro od dosadašnjeg života odmori, ima poriv ka stvaranju nečega svojim rukama, tačnije prvo svojim mislima, a onda i rukama. To je u nama od uvek. I za uvek. Niti smo to birali niti možemo da izaberemo da tako ne bude, znači u nama se, duboko usađena, nalazi potreba za stvaranjem.

Stalno postavljam pitanje: Šta je suština života Čovekovog. Siguran sam da rađanje da bismo bili ukalupljeni kroz vaspitavanje i školstvo, zarad rada zbog novca koji nam je potreban da bismo živeli – i u međuvremenu rađanje dece kao novih robova istog tog sistema – nije svrha života zbog koje smo stvoreni i živimo. Zaista živimo, a ne: budimo se i dok smo se okrenuli već je vreme za spavanje odnosno već smo stari da bismo išta učinili jer nemoćno je ostarelo telo naše za bilo kakvu akciju – nema snage. Uz samo par trenutaka koje u životu doživimo koji nam radost veliku stvaraju. I, to je to! Ma, važi! Kako da ne!

Od kada za sebe znam, pitanje jedno jedino u mom srcu postoji i ne iZčezava: Šta je svrha života? Šta je suština života koji živimo?

Još uvek nisam siguran da sam odgovor dao sam sebi, ali mu nazirem obrise kroz maglu života kakav u međuvremenu živim. Reče meni moja draga neki dan kako ja živim u knjigama! Pa, na neki način to može i tako da se kaže. Ali ja ne živim u knjigama, ja se trudim da u knjigama mudrosti Anastasijinih pročitano u stvarnost svoju preobrazim. Svakoga dana dajem sve od sebe da tako bude i da tako učinim.

Sve to ja se trudim svim srcem da ostvarim uz svakodnevni život koji podrazumeva promišljanje o konkretnim koracima svakodnevnim koje preduzimam kako bih i svakodnevni život živeo, svakog sekunda, a uz to sve vreme mislima svojim stvaram realnost koju želim da živim. U svemu tome, “trenutno realno stanje” se na svaki mogući način trudi da me opovrgne u mojim mislima i mislenom stvaranju. Zato mi ona i kaže kako ja živim u knjigama i kako joj još ništa nisam pokazao!

To me je zabolelo i boli svaki put kada se te rečenice njene setim. Kako ne vidiš da se trudim i ja da to sve naučim i primenim! Kako ne vidiš, govorim joj očima svojim, bez glasa. Kako ne vidiš?

Ti si moje sve! Ne želim i ne dolazi u obzir da svoj put hodim bez tebe. Zato te molim, što pre se osvesti kako bismo zajedno stvarali mnogo brže i snažnije, ne mogu sam. Ne može više moja misao sa tvojom da se sukobi. Zato materijalizacija i kaska. Kada bismo zajedno udružili snagu misli naših u istu sliku, ti i ja samo, uz Božiju pomoć, materijalizacija bi bila momentalna. I biće. Znam. Osećam. Rešeno je! Tako jeste!

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Ево га сад. Живот достојан Човека

Latinica

 

Ваздух је чист. Све уређаје које још увек користимо јер нам је тако лакше, смо прилагодили томе да очишћују ваздух, земљу, воду наше планете Земља по којој ходимо. Превозимо се са једног места планете на друго својим лебдећим изнад површине Земље малим или већим бродовима, а они за погон користе енергију универзума, постојећу свуда око нас.

Већина нас уопште и не користи икаква превозна средства јер живећи на сопственом имању величине једног хектара, сваки појединац или породица има више него довољно времена да ствара светове нове и интересантно нам је да то чинимо. Немамо потребу уопште за физичким путовањем јер смо то у стању да чинимо мислено и преносећи чак и тела своја са једног места на друго. А најважније путовање, ако пожелимо икада, вршимо сопственим имањем које нас заједно са комплетним ваздухом, водом, земљом, растињем, свим живућим на њему, носи тамо где наше мислено стварање одлучи. И тако и тада на том новом месту које смо походили ми стварамо даља поколења и нову Земљу за нову децу која се рађају. Све Душе икада оваплоћене, поново имају своју сврху и место на којем желе да се роде. 

 

Разумом својим да прихвати ову информацију може свако ко је Душом својом и Срцем освестио и прихватио. Тако је једино могуће и потребно. Мислима својим стварамо свет у којем живим већ свесно. Мислима својим стварамо и свет у којем желимо да се поново оваплотимо ако икада уопште и пожелимо да одавде одемо, јер за тим заправо и нема потребе. За сваку Душу ново место стварамо и нове светове у којим се та Душа оваплоћује. Само стварање је континуирано продужење Живота какав је за нас Творцем првобитно створен. Рај који ми надаље надодајемо и испуњавамо новим и новим стварањем и радујемо се заједно са Творецем нашим посматрајући створено и дивећи му се. То је наша сврха. До ње свако од нас жуди да досегне и успевамо у томе, сви.

 

За нас који још увек немамо свој хектар земље из разлога јер још увек живимо у градовима и радимо своје “послове”, погледајте како сада наши градови изгледају:

 

Свуда докле год поглед може да досегне, оазе зеленила, растиње свакојако чије плодове слободно убирамо где год и кад год пожелимо. Чисти су плодови ти јер су рукама Душа чистих посађени нашим прецима и нама самима. Са добрим мислима о здрављу онога ко поједе ове плодове посађени, сада њихове укусе и препознајемо и тачно знамо када нам је који плод потребан.

Човек има у себи дубоко усађену жељу да се дружи са другим Човеком. Заједно да стварамо нама је лепше и лакше и зато идеје о новим стварањима само навиру свакоме од нас. Утркујемо се ко ће пре своју нову намисао да изложи осталима на нашем месту окупљања крај реке која кроз наш град пролази. И чиста је она, та река. Воду из ње директно ту захватамо ведрима која су на сваком кораку око нас управо из тог разлога да свако може да захвати живу воду и да се напије кад год пожели његова Душа и тело.

 

Сунце нас греје нежно и полако свакодневно и милује тело његов зрак. Испуњава Душу његов сјај. Радује Срце његова топлина, и милина се у телу шири и преплављује сваки делић и најмањи нашег бића. Очи где год погледају радује их виђено. Насмејана и разиграна лица наших суседа хране нас и често изгубимо појам о свему осим о садашњем трену који живимо. Време и не постоји више, јер га не осећамо. Из тренутка у тренутак се играмо, радујемо, стварамо, разговарамо мислима својим између себе и договарамо о даљим стварањима заједничким.

 

Свако од нас доприноси оним за шта је надарен. Слобода стварања је освешћена и бавимо се само оним чиме желимо. У томе смо у ствари и најбољи и то су наши дарови и таленти којима смо снабдевени својим рођењем. Свако од нас је своје таленте већ освестио и сада нас само вежба да те своје таленте оснажимо и развијемо што више и што боље радује и нагони на ново стварање и остварење идеја које само навиру у нашим мислима.

 

Пажљиви смо једни према другима. Волимо једни друге јер смо свесни да долазимо са истог извора. Тела наша су вечито млада у пуној снази и гибкости својој. Свако се труди да свом телу допринесе још снажније и гибкије да буде. Играмо надахнути музиком цвећа и дрвећа, птица и Душа свих које саме певају у сваком трену, музику своју дарујући осталима. Склад је тај савршен. Оркестар свега живућег посвуда око нас најпријатније тонове ствара и Душу и тело разиграва и разгаљује. 

 

Мисли су наше бистре и чисте и само на добро за добро свег живућег посвуда окренуте. За стварање и развијање најздравијих, најсрећнијих, најрадоснијих бића свуда око нас. Стварамо насеља нова са својим суседима будућим на местима за која смо се сами одлучили да ту баш желимо да се настанимо за навек и да на њима стварамо своје Љубави пространство да би се цео наш Род поново ту оваплотио. Све наше прамајкице и праочеви са радошћу ишчекују да створимо за њихове Душе тела у обличју деце која се рађају нова.

 

Радост од стварања заједничког са Творцем свих нас заједно је огромна и сама она наша Срца греје и снажи тела наша да у стварност преобразимо своје заједничке замисли. Нове светове се спремамо да створимо оног тренутка када довољна количина свих нас те светове у срцима својим осети и у Душама својим освести. Стварање заједничко се догађа моментално када се наше мисли у заједничку слику заљубе и зарадују животу заједничком у слици тој. Оваплоћење је тренутно.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Evo ga sad, život dostojan Čoveka.

Vazduh je čist. Sve uređaje koje još uvek koristimo jer nam je tako lakše, smo prilagodili tome da očišćuju vazduh, zemlju, vodu naše planete Zemlja po kojoj hodimo. Prevozimo se sa jednog mesta planete na drugo svojim lebdećim iznad površine Zemlje malim ili većim brodovima, a oni za pogon koriste energiju univerzuma, postojeću svuda oko nas.
Većina nas uopšte i ne koristi ikakva prevozna sredstva jer živeći na sopstvenom imanju veličine jednog hektara, svaki pojedinac ili porodica ima više nego dovoljno vremena da stvara svetove nove i interesantno nam je da to činimo. Nemamo potrebu uopšte za fizičkim putovanjem jer smo to u stanju da činimo misleno i prenoseći čak i tela svoja sa jednog mesta na drugo. A najvažnije putovanje, ako poželimo ikada, vršimo sopstvenim imanjem koje nas zajedno sa kompletnim vazduhom, vodom, zemljom, rastinjem, svim živućim na njemu, nosi tamo gde naše misleno stvaranje odluči. I tako i tada na tom novom mestu koje smo pohodili mi stvaramo dalja pokolenja i novu Zemlju za novu decu koja se rađaju. Sve Duše ikada ovaploćene, ponovo imaju svoju svrhu i mesto na kojem žele da se rode.

Razumom svojim da prihvati ovu informaciju može svako ko je Dušom svojom i Srcem osvestio i prihvatio. Tako je jedino moguće i potrebno. Mislima svojim stvaramo svet u kojem živim već svesno. Mislima svojim stvaramo i svet u kojem želimo da se ponovo ovaplotmo ako ikada uopšte i poželimo da odavde odemo, jer za tim zapravo i nema potrebe. Za svaku Dušu novo mesto stvaramo i nove svetove u kojim se ta Duša ovaploćuje. Samo stvaranje je kontinuirano produženje Života kakav je za nas Tvorcem prvobitno stvoren. Raj koji mi nadalje nadodajemo i ispunjavamo novim i novim stvaranjem i radujemo se zajedno sa Tvorecem našim posmatrajući stvoreno i diveći mu se. To je naša svrha. Do nje svako od nas žudi da dosegne i uspevamo u tome, svi.

Za nas koji još uvek nemamo svoj hektar zemlje iz razloga jer još uvek živimo u gradovima i radimo svoje “poslove”, pogledajte kako sada naši gradovi izgledaju:

Svuda dokle god pogled može da dosegne, oaze zelenila, rastinje svakojako čije plodove slobodno ubiramo gde god i kad god poželimo. Čisti su plodovi ti jer su rukama Duša čistih posađeni našim precima i nama samima. Sa dobrim mislima o zdravlju onoga ko pojede ove plodove posađeni, sada njihove ukuse i prepoznajemo i tačno znamo kada nam je koji plod potreban.
Čovek ima u sebi duboko usađenu želju da se druži sa drugim Čovekom. Zajedno da stvaramo nama je lepše i lakše i zato ideje o novim stvaranjima samo naviru svakome od nas. Utrkujemo se ko će pre svoju novu namisao da izloži ostalima na našem mestu okupljanja kraj reke koja kroz naš grad prolazi. I čista je ona, ta reka. Vodu iz nje direktno tu zahvatamo vedrima koja su na svakom koraku oko nas upravo iz tog razloga da svako može da zahvati živu vodu i da se napije kad god poželi njegova Duša i telo.

Sunce nas greje nežno i polako svakodnevno i miluje telo njegov zrak. Ispunjava Dušu njegov sjaj. Raduje Srce njegova toplina, i milina se u telu širi i preplavljuje svaki delić i najmanji našeg bića. Oči gde god pogledaju raduje ih viđeno. Nasmejana i razigrana lica naših suseda hrane nas i često izgubimo pojam o svemu osim o sadašnjem trenu koji živimo. Vreme i ne postoji više, jer ga ne osećamo. Iz trenutka u trenutak se igramo, radujemo, stvaramo, razgovaramo mislima svojim između sebe i dogovaramo o daljim stvaranjima zajedničkim.

Svako od nas doprinosi onim za šta je nadaren. Sloboda stvaranja je osvešćena i bavimo se samo onim čime želimo. U tome smo u stvari i najbolji i to su naši darovi i talenti kojima smo snabdeveni svojim rođenjem. Svako od nas je svoje talente već osvestio i sada nas samo vežba da te svoje talente osnažimo i razvijemo što više i što bolje raduje i nagoni na novo stvaranje i ostvarenje ideja koje samo naviru u našim mislima.

Pažljivi smo jedni prema drugima. Volimo jedni druge jer smo svesni da dolazimo sa istog izvora. Tela naša su večito mlada u punoj snazi i gibkosti svojoj. Svako se trudi da svom telu doprinese još snažnije i gibkije da bude. Igramo nadahnuti muzikom cveća i drveća, ptica i Duša svih koje same pevaju u svakom trenu, muziku svoju darujući ostalima. Sklad je taj savršen. Orkestar svega živućeg posvuda oko nas najprijatnije tonove stvara i Dušu i telo razigrava i razgaljuje.

Misli su naše bistre i čiste i samo na dobro za dobro sveg živućeg posvuda okrenute. Za stvaranje i razvijanje najzdravijih, najsrećnijih, najradosnijih bića svuda oko nas. Stvaramo naselja nova sa svojim susedima budućim na mestima za koja smo se sami odlučili da tu baš želimo da se nastanimo za navek i da na njima stvaramo svoje Ljubavi prostranstvo da bi se ceo naš Rod ponovo tu ovaplotio. Sve naše pramajkice i praočevi sa radošću iščekuju da stvorimo za njihove Duše tela u obličju dece koja se rađaju nova.

Radost od stvaranja zajedničkog sa Tvorcem svih nas zajedno je ogromna i sama ona naša Srca greje i snaži tela naša da u stvarnost preobrazimo svoje zajedničke zamisli. Nove svetove se spremamo da stvorimo onog trenutka kada dovoljna količina svih nas te svetove u srcima svojim oseti i u Dušama svojim osvesti. Stvaranje zajedničko se događa momentalno kada se naše misli u zajedničku sliku zaljube i zaraduju životu zajedničkom u slici toj. Ovaploćenje je trenutno.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

СЛИКА СЕ МЕЊА

Latinica

 

Слика се мења. Она коју су пре много година осмислили жреци како би над свима владао њихов фараон без потребе за чуварима над робовима његовим као до тада.

 

Тада је жрец осмислио начин да преобрати све људе на Земљи у робове. 

 

Слика пре указа била је следећа: 

8/63

…” дуге колоне окованих робова носе по један камен. Њих чува мноштво војника. Што више робова, тим је јача држава – тако смо одувек мислили. Али, што више робова тим више стрепимо од њихове побуне, па појачавамо заштиту. Принуђени смо да добро хранимо своје робове, иначе неће моћи да обављају свој тежак физички посао. А они су, без обзира на то, лењи и склони бунтовништву. Погледајте како се споро крећу а улењена стража их не тера корбачима, те не бије чак ни здраве и јаке робове. Кретаће се они кудикамо брже. Неће им требати стража. Стражари ће се претворити такође у робове. Обавити то, могуће је овако:

8/64

Нека данас, пред сутон, гласници разгласе указ фараонов, у ком ће бити речено: 

“ У праскозорје новога дана свим робовима се дарује потпуна слобода. За сваки камен допремљен у град, слободан чивек ће добијати по један новчић. Новац се може заменити за храну, одећу, стан, дворац у граду, као и за сам град. Одсад сте ви – слободни људи”.”

 

Слика која се видела након указа била је оваква:

 

“ … Хиљаде људи, бивших робова, утркивало се теглећи оно исто камење од пре. Обливени знојем, многи су носили по два камена. Остали који су имали по један, трчали су подижући прашину. Неки чувари су такође теглили камење. Људи, рачунајући да су слободни – јер су с њих скинули окове, трудили су се да добију што више жарко жељених новчића, да би изградили свој срећни живот…

 Део робова (бивших) се удружио у омање групе. Направили су таљиге, и до врха их напунивши камењем, обливени знојем, гурали су те таљиге.

   “Још ће много справа изумети – задовољно је размишљао Кратије – ево, већ су се и услуге унутарње појавиле: разносачи воде и хране. Део робова је јео буквално у ходу, не желећи да троши време на пут до барака са храном… И плаћали су доносиоцима добијеним новцем. Замислите, и лекари су се појавили: директно су у ходу помоћ настрадалима указивали, такође за новац. И саобраћајце су изабрали. Ускоро ће изабрати себи 8/65 начелнике, судије. Нека бирају: пошто сматрају себе слободним, а суштина се није изменила, они, као и пре – тегле камење…”

      Тако и јуре кроз миленијуме, у прашини, обливени знојем, теглећи тешко камење. И данас, потомци тих робова настављају своју бесмислену трку…”

 

Када промишљамо о овоме данас, ми мислимо да се слика односи на обичне раднике, а да се у ту категорију не могу убројати руководиоци предузећа, чиновници, предузетници. Међутим, сви они такође раде (тегле) само другачије, често и много сложеније послове од ропског преношења камења. Предузетницима је мисао од јутра до мрака послом заузета те немају времена ни о коме и ни о чему другом да размишљају – на пример о деци својој, породици…

 

…”произилази из овог да су и фараон, и председник и канцелар такође робови… Постали су робови и жреци, обавивши чин кобни…

• Робовласник је – свет неприродни, људима створен. А стражари седе код већине људи у њима самима, шибају их корбачима и присиљавају да зарађују новац.”

 

Слика, једном створена у свести Човека сада господари свима. Слику када променимо, а управо је мењамо освешћујући у каквој смо до сада слици живели и шта смо сматрали нормалним и исправним, мења се смисао живота. Освешћивањем слике коју смо живели, друга се слика ствара у нашим срцима и ми је снажимо својим мислима и остварује се у нашим животима. 

 

Нова слика је на путу остварења овог трена, овог часа. Свако од нас слику угледавши срцем својим и мислима слику оснаживши и осећајем својим радости живота у њој, ту слику коначно и остварује. То је пут. То је начин. Једини. Могућ. Решено је. Тако јесте.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Slika se menja…

Slika se menja. Ona koju su pre mnogo godina osmislili žreci kako bi nad svima vladao njihov faraon bez potrebe za čuvarima nad robovima njegovim kao do tada.

Tada je žrec osmislio način da preobrati sve ljude na Zemlji u robove.

Slika pre ukaza bila je sledeća:
8/63
…” duge kolone okovanih robova nose po jedan kamen. Njih čuva mnoštvo vojnika. Što više robova, tim je jača država – tako smo oduvek mislili. Ali, što više robova tim više strepimo od njihove pobune, pa pojačavamo zaštitu. Prinuđeni smo da dobro hranimo svoje robove, inače neće moći da obavljaju svoj težak fizički posao. A oni su, bez obzira na to, lenji i skloni buntovništvu. Pogledajte kako se sporo kreću a ulenjena straža ih ne tera korbačima, te ne bije čak ni zdrave i jake robove. Kretaće se oni kudikamo brže. Neće im trebati straža. Stražari će se pretvoriti takođe u robove. Obaviti to, moguće je ovako:
8/64
Neka danas, pred suton, glasnici razglase ukaz faraonov, u kom će biti rečeno:
“ U praskozorje novoga dana svim robovima se daruje potpuna sloboda. Za svaki kamen dopremljen u grad, slobodan čivek će dobijati po jedan novčić. Novac se može zameniti za hranu, odeću, stan, dvorac u gradu, kao i za sam grad. Odsad ste vi – slobodni ljudi”.”

Slika koja se videla nakon ukaza bila je ovakva:

“ … Hiljade ljudi, bivših robova, utrkivalo se tegleći ono isto kamenje od pre. Obliveni znojem, mnogi su nosili po dva kamena. Ostali koji su imali po jedan, trčali su podižući prašinu. Neki čuvari su takođe teglili kamenje. Ljudi, računajući da su slobodni – jer su s njih skinuli okove, trudili su se da dobiju što više žarko željenih novčića, da bi izgradili svoj srećni život…
Deo robova (bivših) se udružio u omanje grupe. Napravili su taljige, i do vrha ih napunivši kamenjem, obliveni znojem, gurali su te taljige.
“Još će mnogo sprava izumeti – zadovoljno je razmišljao Kratije – evo, već su se i usluge unutarnje pojavile: raznosači vode i hrane. Deo robova je jeo bukvalno u hodu, ne želeći da troši vreme na put do baraka sa hranom… I plaćali su donosiocima dobijenim novcem. Zamislite, i lekari su se pojavili: direktno su u hodu pomoć nastradalima ukazivali, takođe za novac. I saobraćajce su izabrali. Uskoro će izabrati sebi 8/65 načelnike, sudije. Neka biraju: pošto smatraju sebe slobodnim, a suština se nije izmenila, oni, kao i pre – tegle kamenje…”
Tako i jure kroz milenijume, u prašini, obliveni znojem, tegleći teško kamenje. I danas, potomci tih robova nastavljaju svoju besmislenu trku…”

Kada promišljamo o ovome danas, mi mislimo da se slika odnosi na obične radnike, a da se u tu kategoriju ne mogu ubrojati rukovodioci preduzeća, činovnici, preduzetnici. Međutim, svi oni takođe rade (tegle) samo drugačije, često i mnogo složenije poslove od ropskog prenošenja kamenja. Preduzetnicima je misao od jutra do mraka poslom zauzeta te nemaju vremena ni o kome i ni o čemu drugom da razmišljaju – na primer o deci svojoj, porodici…

…”proizilazi iz ovog da su i faraon, i predsednik i kancelar takođe robovi… Postali su robovi i žreci, obavivši čin kobni…
Robovlasnik je – svet neprirodni, ljudima stvoren. A stražari sede kod većine ljudi u njima samima, šibaju ih korbačima i prisiljavaju da zarađuju novac.”

Slika, jednom stvorena u svesti Čoveka sada gospodari svima. Sliku kada promenimo, a upravo je menjamo osvešćujući u kakvoj smo do sada slici živeli i šta smo smatrali normalnim i ispravnim, menja se smisao života. Osvešćivanjem slike koju smo živeli, druga se slika stvara u našim srcima i mi je snažimo svojim mislima i ostvaruje se u našim životima.

Nova slika je na putu ostvarenja ovog trena, ovog časa. Svako od nas sliku ugledavši srcem svojim i mislima sliku osnaživši i osećajem svojim radosti života u njoj, tu sliku konačno i ostvaruje. To je put. To je način. Jedini. Moguć. Rešeno je. Tako jeste.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo