СТОП! ПОКРЕНИМО НОВУ СЛИКУ!!!

10.12.18. у 08:33:53 часова, понедељак
 
СТОП!!! ПОКРЕНИМО НОВУ СЛИКУ!!!
 
Све је стало. Замрло на трен. Освестили смо се. Погледом све што смо захватили почело је да нам се смеши на неки само нама својствен начин. Само смо ми били у стању да разумемо тај осмех. Осмех захвалне Мајке Земље за овај трен!!!
 
Погледали смо се без речи. Разумели смо се. И потом почели. Да погледом оснажујемо природне елементе и да их Љубављу грлимо у мислима својим. Да им се захваљујемо за све оно што су до сада чинили за нас док ми на њих обраћали пажњу нисмо.
 
Напокон је дошао тај трен. Сада знамо, осећамо и спремно крећемо у акцију чишћења. Све оно што смо до сада непотребно и неживо поседовали у свом микроокружењу, захвално смо кренули да скупљамо и односимо на одређена заједничка места. Није то одпад који ћемо уништавати, то су места на којима ћемо сакупити све те до сада неживе уређаје и надаље променити њихову улогу.
 
Око себе видим само природу која у свом никада до сада виђеном с моје стране сјају и пуноћи боја обасјава све уоколо. Све је добило још неколико нових, до сада не спознатих димензија. Осим димензије појавне, сада је све добило и димензију осећајну, споразумевајућу са нама заборављених спознаја тих.
Одједном смо знали и могли да са свиме природним размењујемо осећања и информације неопходне за даљње кораке које ћемо чинити.
 
Све остављамо како јесте, ништа не уништавамо. Све оно што је до сада сматрано за корисно уместо наших урођених а заборављених способности, сада ће нам служити за незаборав и сећање погрешног пута којим смо ходили али смо се на време освестили.
 
За наук, како су моји стари умели да говоре а сећам се тих реченица. За наук нека ти служи!
Е, па нека нам је са срећом нови живот на нашој предивној Мајчици Земљи! И нека нас не оптерећује што смо јој до сада радили из несвести и незнања, опростила нам је већ она. Зна она да је то било из нехата. И разрешиће она све оно што ми не знамо како. И до сада је то чинила, али је њен ритам много спорији био разградње од ритма градње којим смо ми инвазију вршили. На њу која нас је свим срцем и Душом свом мазила и пазила и даривала нам све неопходно за наш живот на њој у рају Богом замишљеним за своје дете, стварању заједничком делима да се радују.
 
Кренули смо путем заједничког стварања са Творцем нашим и радујемо се посматрајући дело створено. Заједнички. Промишљено! На радост свих и свега постојећег живог. Дела убијајућа живог створеног више ни у помисли нема нашој.
 
Погледасмо се у очи са сваким унаоколо човеком или биљком, животињом, птицом или дрветом, цветом, травком. Мудрост из свакога избија и ми је поново разумемо као до сада говорећи један језик са својим сународницима. Напокон говоримо у мислима стварајући слике свега живог унаоколо што само себе у стању је да поново створи и да себе само одржава у животу и користи за све.
 
Делај, сада стварај осећајем јединственим за све унаоколо. Све ти је дато човече Божији, да мислима што створиш у материјално претвори се. Важно је само свест о општој добробити дела тог имати у виду. Тада се све материјализује онако како смо замислили. Другачије бити не може. То је сада јасно свакоме од нас, и деламо само у том интересу.
 
Дела заједничка за све за шта је неопходно заједничко стварање, заједничка мисао умнажа се Љубављу. Осећање то прожима нас све, напокон, ослобођене.
 
 
Уклонисмо заједнички све што нас је раздвајало и делило а неживо је. Живе реке, планине, брда и потоке остависмо да нас спајају и обележавају својом бити оно што је намишљено Творцем. Тумачимо ту замисао полако и без пожуривања, читав Живот пред нама је за то и све друго што творити желимо.
 
Беше то дан Освести наше. Наставак следи…
 
preslovljeno na latinicu glasi ovako:
 
STOP!!! POKRENIMO NOVU SLIKU!!!
 
Sve je stalo. Zamrlo na tren. Osvestili smo se. Pogledom sve što smo zahvatili počelo je da nam se smeši na neki samo nama svojstven način. Samo smo mi bili u stanju da razumemo taj osmeh. Osmeh zahvalne Majke Zemlje za ovaj tren!!!
 
Pogledali smo se bez reči. Razumeli smo se. I potom počeli. Da pogledom osnažujemo prirodne elemente i da ih Ljubavlju grlimo u mislima svojim. Da im se zahvaljujemo za sve ono što su do sada činili za nas dok mi na njih obraćali pažnju nismo.
 
Napokon je došao taj tren. Sada znamo, osećamo i spremno krećemo u akciju čišćenja. Sve ono što smo do sada nepotrebno i neživo posedovali u svom mikrookruženju, zahvalno smo krenuli da skupljamo i odnosimo na određena zajednička mesta. Nije to oDpad koji ćemo uništavati, to su mesta na kojima ćemo sakupiti sve te do sada nežive uređaje i nadalje promeniti njihovu ulogu.
 
Oko sebe vidim samo prirodu koja u svom nikada do sada viđenom s moje strane sjaju i punoći boja obasjava sve uokolo. Sve je dobilo još nekoliko novih, do sada ne spoznatih dimenzija. Osim dimenzije pojavne, sada je sve dobilo i dimenziju osećajnu, sporazumevajuću sa nama zaboravljenih spoznaja tih.
Odjednom smo znali i mogli da sa svime prirodnim razmenjujemo osećanja i informacije neophodne za daljnje korake koje ćemo činiti.
 
Sve ostavljamo kako jeste, ništa ne uništavamo. Sve ono što je do sada smatrano za korisno umesto naših urođenih a zaboravljenih sposobnosti, sada će nam služiti za nezaborav i sećanje pogrešnog puta kojim smo hodili ali smo se na vreme osvestili.
 
Za nauk, kako su moji stari umeli da govore a sećam se tih rečenica. Za nauk neka ti služi!
E, pa neka nam je sa srećom novi život na našoj predivnoj Majčici Zemlji! I neka nas ne opterećuje što smo joj do sada radili iz nesvesti i neznanja, oprostila nam je već ona. Zna ona da je to bilo iz nehata. I razrešiće ona sve ono što mi ne znamo kako. I do sada je to činila, ali je njen ritam mnogo sporiji bio razgradnje od ritma gradnje kojim smo mi invaziju vršili. Na nju koja nas je svim srcem i Dušom svom mazila i pazila i darivala nam sve neophodno za naš život na njoj u raju Bogom zamišljenim za svoje dete, stvaranju zajedničkom delima da se raduju.
 
Krenuli smo putem zajedničkog stvaranja sa Tvorcem našim i radujemo se posmatrajući delo stvoreno. Zajednički. Promišljeno! Na radost svih i svega postojećeg živog. Dela ubijajuća živog stvorenog više ni u pomisli nema našoj.
 
Pogledasmo se u oči sa svakim unaokolo čovekom ili biljkom, životinjom, pticom ili drvetom, cvetom, travkom. Mudrost iz svakoga izbija i mi je ponovo razumemo kao do sada govoreći jedan jezik sa svojim sunarodnicima. Napokon govorimo u mislima stvarajući slike svega živog unaokolo što samo sebe u stanju je da ponovo stvori i da sebe samo održava u životu i koristi za sve.
 
Delaj, sada stvaraj osećajem jedinstvenim za sve unaokolo. Sve ti je dato čoveče Božiji, da mislima što stvoriš u materijalno pretvori se. Važno je samo svest o opštoj dobrobiti dela tog imati u vidu. Tada se sve materijalizuje onako kako smo zamislili. Drugačije biti ne može. To je sada jasno svakome od nas, i delamo samo u tom interesu.
 
Dela zajednička za sve za šta je neophodno zajedničko stvaranje, zajednička misao umnaža se Ljubavlju. Osećanje to prožima nas sve, napokon, oslobođene.
 
 
Uklonismo zajednički sve što nas je razdvajalo i delilo a neživo je. Žive reke, planine, brda i potoke ostavismo da nas spajaju i obeležavaju svojom biti ono što je namišljeno Tvorcem. Tumačimo tu zamisao polako i bez požurivanja, čitav Život pred nama je za to i sve drugo što tvoriti želimo.
 
Beše to dan Osvesti naše. Nastavak sledi…
Advertisements

Na pola staze…

E, pa, dragi moji, od sada živimo na svom imanju veličine jednog jutra. Za one koji ne znaju, (a i ja sam tek naučio), to je oko pola hektara. Dakle, sve smo bliži svom Zavičajnom imanju.

Od sada ću se redovno javljati pa ćete moći usklađeno da pratite naše učenje o životu na svom Zavičajnom imanju koje stvaramo.

Ekipa se uvećava. Zajedničko Stvaranje Naselja Zavičajnih Imanja se sve više bliži potpunoj materijalizaciji. Onako kako je najbolje za Sav Život Posvuda!!!

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!!!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

http://www.hektarzemlje.com

2028.

Zapisujući datum na ovom postu napisao sam godina 2028. umesto 2018. Samo sam se nasmešio shvativši da mi to nešto govori.
Ne događa se sve onako i onda kada mi želimo, već se događa upravo onda i onako kako je za nas najbolje.
Ako se ostvarenje vizije naselja na našem prostoru od zemlje dodeljene od strane vlasti naše domovine manifestuje za deset godina od danas, ja prihvatam taj rok iz cuga. Malo je to godina za tako divan san ostvaren…
Nekada sam i ja mislio drugačije, želeo sam sad i odmah da se dogodi. Sada, četiri godine kasnije, razumem da nije trebalo do sada a pomalo razumem i razloge zbog kojih nije trebalo do sada.
Vreme učini od nas ono što nismo spremni učiniti sami i odmah. Samo se prepustivši da „Onaj koji ima bolji pogled“ odredi kako će se stvari odvijati, sve se događa savršenije od onoga što nisam ni u najsmelijim snovima sanjao.
Strpljen – spašen!!! Ne kaže naša narodna izreka badava. Upravo sopstvenim prepuštanjem da se stvari dogode, ja ukazujem poverenje Bogu (tj, Božanstvu, Energiji, Budi, Šivi, Mohamedu, Ljubavi, zovimo imenom kojim želimo).
Tako i zato sam stvoren, da naučim da se prepustim… kao vodi kada legnem na njenu površinu, kao vetru kad zategnem jedro i pustim kormilo… tako i životu, prepuštam…

Pismo svima kojih se tiče

Svima kojih se ovo tiče upućujem ovo pismo

Poštovani,

Dozvolite nama koji želimo i znamo kako, da stvorimo Raj na Zemlji. Dodelivši nam svakome po hektar zemlje na trajno korišćenje sa pravom nasleđivanja i bez prava otuđivanja. Bez oporezivanja svega što sa tog hektara stvorimo.

Napravite nekoliko teritorija od po 150 – 200 hektara u jednom komadu, kako bismo stvorili naselja novog tipa. U svakom od njih ćemo, nas najviše stotinu pojedinaca ili porodica, biti dobri susedi jedni drugima, a svako će živeti i raditi na svom hektaru. Za zajedničke potrebe ćemo ostatak zemlje odrediti i urediti.

Zemlje za tu svrhu imamo na pretek, možete to da učinite ukoliko zaista svima želite dobro.

Dobivši svoje parče domovine, stavši na sopstveno prostranstvo, stvorićemo, za svega nekoliko decenija, ono što će svima odgovarati.

  • Bićemo obezbeđeni i sigurni, dobićemo socijalni mir
  • Stvaraćemo sebi, a i za one koji to žele, obezbeđivati zdravu hranu
  • Bićemo zaposleni, tj više nećemo tražiti od države i vlasti ništa
  • Ljudi će biti zdraviji jer će jesti zdravu hranu i piti čistu vodu…

Svojim primerom pokazaćemo i onima koji još uvek ne veruju i ne znaju, kako je to moguće.

Potrebno je samo da nam sada dodelite, od toliko neiskorišćene zemlje, svakome po hektar.

Dodelite svakome od nas ko to želi, ne obazirući se na godine, pol, bračni status, nacionalnu pripadnost, fizičku sposobnost. Videćete svojim očima kako se sve oko vas menja.

Mi smo o svemu ovome naučili iz knjiga mudrosti Anastasijinih, zapisanih Vladimirom Megreom, u nas prevedenih Zojom Begolli. Svako može da ih pročita. Onaj ko oseti Dušom svojom ovaj poziv, potražiće svoj hektar da stvori svoje Zavičajno imanje.

Oni koji ne požele, imaće svejedno dobrobiti od svega što mi stvorimo.

Državu ovo ne košta ništa jer ta zemlja svakako nije u upotrebi. Država dobija mnogo jer na ovaj način rešava mnoga pitanja za koja već veoma dugo rešenja nema. Primerom svojim pokazaćemo i drugima kako je moguće živeti u Raju na Zemlji. Ona nam je za to i data.

Pročitao(la) sam mudrosti Anastasijine i već ih živim. Namera mi je da na svom hektaru zemlje stvorim svoje nasledno imanje i na njemu živim život dostojan čoveka.

svojeručno:

Danilo Ilić

http://www.hektarzemlje.com

Čekajući Godoa, ili nekog drugog

Dragi moji svi,
Nema me već devet meseci, za to vreme je i jedna beba mogla biti rođena, da je trebalo…

Očigledno nije. Zastao sam da se osvrnem i promislim kako i sa kim dalje u Zajedničko Stvaranje…

Mnogo se ljudi prijavilo da želi da Zajedno Stvaramo… i, onda… devet meseci ništa…

Namerno čekam, i čekaću i dalje. Jer, Zajedničko Stvaranje po mom uverenju, nije: 

jedan čovek (ko god on bio) vodi glavnu reč, izmišlja pravila, odlučuje, a ostali koji žele mu se priklanjaju i poklanjaju.

Zajedničko Stvaranje po mom promišljanju jeste sledeće:

Udruženi u Zajedničku misao i sliku, dogovaramo se oko svakog detalja Zajedno kako bismo stvorili Naselje u kojem želimo biti susedi jedni drugima…

  • Dokle god ne budem bio u timu od 100 porodica (ili pojedinaca) sa kojima Zajedno Stvaram Naselje, ja čekam ostalih devedeset devet da se udružimo. Nema ograničenja, potrebno je da svi vidimo istu sliku a ona je veoma jasno oslikana i predstavljena u Anastasijinim mudrostima izrečenim u knjigama Vladimira Megrea.

    Svako(m) dobro!!!

    Danilo,

    http://www.hektarzemlje.com