Шта је суштина живота Човековог?

Latinica

8/172

“ – Бог је Човека створио беЗсмртним, и само три услова за то треба иЗпунити

Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи Човека, и коме би тежио Човек.

Друго: на Земљи мора да живи макар један Човек, са Добротом и Љубављу мислећи о теби.

Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно… чак иако старији Човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може допустити да умре мисао која ствара живот…

 

8/181… – Дивно, Анастасија! Значи, када људи, следећи Божански програм, среде целу Земљу, имаће могућност да насељавају друге планете?

  • Свакако. Иначе је само постојање планета весељенских беЗсмислено. А код Њега све има големи смисао. Љубав двоје, визија у Љубави рођена, кадра је да живот удахне било којој планети.”

 

Стварање Заједничко са Богом и радост заједничка од посматрања створеног. То је суштина живота. Зато свако од нас исконски у себи носи порив да нешто направи, створи рукама својим. Надахнут осећањима која у себи носи, сваки Човек, ослобођен од “рада за новац да би живео” када се добро од досадашњег живота одмори, има порив ка стварању нечега својим рукама, тачније прво својим мислима, а онда и рукама. То је у нама од увек. И за увек. Нити смо то бирали нити можемо да изаберемо да тако не буде, значи у нама се, дубоко усађена, налази потреба за стварањем.

 

Стално постављам питање: Шта је суштина живота Човековог. Сигуран сам да рађање да бисмо били укалупљени кроз васпитавање и школство, зарад рада због новца који нам је потребан да бисмо живели – и у међувремену рађање деце као нових робова истог тог система – није сврха живота због које смо створени и живимо. Заиста живимо, а не: будимо се и док смо се окренули већ је време за спавање односно већ смо стари да бисмо ишта учинили јер немоћно је остарело тело наше за било какву акцију – нема снаге. Уз само пар тренутака које у животу доживимо који нам радост велику стварају. И, то је то! Ма, важи! Како да не!

 

Од када за себе знам, питање једно једино у мом срцу постоји и не иЗчезава: Шта је сврха живота? Шта је суштина живота који живимо?

Још увек нисам сигуран да сам одговор дао сам себи, али му назирем обрисе кроз маглу живота какав у међувремену живим. Рече мени моја драга неки дан како ја живим у књигама! Па, на неки начин то може и тако да се каже. Али ја не живим у књигама, ја се трудим да у књигама мудрости Анастасијиних прочитано у стварност своју преобразим. Свакога дана дајем све од себе да тако буде и да тако учиним. 

Све то ја се трудим свим срцем да остварим уз свакодневни живот који подразумева промишљање о конкретним корацима свакодневним које предузимам како бих и свакодневни живот живео, сваког секунда, а уз то све време мислима својим стварам реалност коју желим да живим. У свему томе, “тренутно реално стање” се на сваки могући начин труди да ме оповргне у мојим мислима и мисленом стварању. Зато ми она и каже како ја живим у књигама и како јој још ништа нисам показао!

 

То ме је заболело и боли сваки пут када се те реченице њене сетим. Како не видиш да се трудим и ја да то све научим и применим! Како не видиш, говорим јој очима својим, без гласа. Како не видиш?

Ти си моје све! Не желим и не долази у обзир да свој пут ходим без тебе. Зато те молим, што пре се освести како бисмо заједно стварали много брже и снажније, не могу сам. Не може више моја мисао са твојом да се сукоби. Зато материјализација и каска. Када бисмо заједно удружили снагу мисли наших у исту слику, ти и ја само, уз Божију помоћ, материјализација би била моментална. И биће. Знам. Осећам. Решено је! Тако јесте! 

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta je suština života Čovekovog?

 

8/172

“ – Bog je Čoveka stvorio beZsmrtnim, i samo tri uslova za to treba iZpuniti

Prvo: stvoriti prostranstvo živo koje bi privlačilo k sebi Čoveka, i kome bi težio Čovek.

Drugo: na Zemlji mora da živi makar jedan Čovek, sa Dobrotom i Ljubavlju misleći o tebi.

Treće: nikada ne dozvoliti sebi misao o tome da te smrt može zadesiti, i to je izuzetno važno… čak iako stariji Čovek, po zemaljskom poimanju, istroši svoje telo i leži na samrtnoj postelji, a ne misli o smrti već zamišlja život svoj u njime stvorenom živom prostranstvu, rodiće se iznova – takav je zakon Vaseljene. Ona ne može dopustiti da umre misao koja stvara život…

8/181… – Divno, Anastasija! Znači, kada ljudi, sledeći Božanski program, srede celu Zemlju, imaće mogućnost da naseljavaju druge planete?

Svakako. Inače je samo postojanje planeta veseljenskih beZsmisleno. A kod Njega sve ima golemi smisao. Ljubav dvoje, vizija u Ljubavi rođena, kadra je da život udahne bilo kojoj planeti.”

 

Stvaranje Zajedničko sa Bogom i radost zajednička od posmatranja stvorenog. To je suština života. Zato svako od nas iskonski u sebi nosi poriv da nešto napravi, stvori rukama svojim. Nadahnut osećanjima koja u sebi nosi, svaki Čovek, oslobođen od “rada za novac da bi živeo” kada se dobro od dosadašnjeg života odmori, ima poriv ka stvaranju nečega svojim rukama, tačnije prvo svojim mislima, a onda i rukama. To je u nama od uvek. I za uvek. Niti smo to birali niti možemo da izaberemo da tako ne bude, znači u nama se, duboko usađena, nalazi potreba za stvaranjem.

Stalno postavljam pitanje: Šta je suština života Čovekovog. Siguran sam da rađanje da bismo bili ukalupljeni kroz vaspitavanje i školstvo, zarad rada zbog novca koji nam je potreban da bismo živeli – i u međuvremenu rađanje dece kao novih robova istog tog sistema – nije svrha života zbog koje smo stvoreni i živimo. Zaista živimo, a ne: budimo se i dok smo se okrenuli već je vreme za spavanje odnosno već smo stari da bismo išta učinili jer nemoćno je ostarelo telo naše za bilo kakvu akciju – nema snage. Uz samo par trenutaka koje u životu doživimo koji nam radost veliku stvaraju. I, to je to! Ma, važi! Kako da ne!

Od kada za sebe znam, pitanje jedno jedino u mom srcu postoji i ne iZčezava: Šta je svrha života? Šta je suština života koji živimo?

Još uvek nisam siguran da sam odgovor dao sam sebi, ali mu nazirem obrise kroz maglu života kakav u međuvremenu živim. Reče meni moja draga neki dan kako ja živim u knjigama! Pa, na neki način to može i tako da se kaže. Ali ja ne živim u knjigama, ja se trudim da u knjigama mudrosti Anastasijinih pročitano u stvarnost svoju preobrazim. Svakoga dana dajem sve od sebe da tako bude i da tako učinim.

Sve to ja se trudim svim srcem da ostvarim uz svakodnevni život koji podrazumeva promišljanje o konkretnim koracima svakodnevnim koje preduzimam kako bih i svakodnevni život živeo, svakog sekunda, a uz to sve vreme mislima svojim stvaram realnost koju želim da živim. U svemu tome, “trenutno realno stanje” se na svaki mogući način trudi da me opovrgne u mojim mislima i mislenom stvaranju. Zato mi ona i kaže kako ja živim u knjigama i kako joj još ništa nisam pokazao!

To me je zabolelo i boli svaki put kada se te rečenice njene setim. Kako ne vidiš da se trudim i ja da to sve naučim i primenim! Kako ne vidiš, govorim joj očima svojim, bez glasa. Kako ne vidiš?

Ti si moje sve! Ne želim i ne dolazi u obzir da svoj put hodim bez tebe. Zato te molim, što pre se osvesti kako bismo zajedno stvarali mnogo brže i snažnije, ne mogu sam. Ne može više moja misao sa tvojom da se sukobi. Zato materijalizacija i kaska. Kada bismo zajedno udružili snagu misli naših u istu sliku, ti i ja samo, uz Božiju pomoć, materijalizacija bi bila momentalna. I biće. Znam. Osećam. Rešeno je! Tako jeste!

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Ево га сад. Живот достојан Човека

Latinica

 

Ваздух је чист. Све уређаје које још увек користимо јер нам је тако лакше, смо прилагодили томе да очишћују ваздух, земљу, воду наше планете Земља по којој ходимо. Превозимо се са једног места планете на друго својим лебдећим изнад површине Земље малим или већим бродовима, а они за погон користе енергију универзума, постојећу свуда око нас.

Већина нас уопште и не користи икаква превозна средства јер живећи на сопственом имању величине једног хектара, сваки појединац или породица има више него довољно времена да ствара светове нове и интересантно нам је да то чинимо. Немамо потребу уопште за физичким путовањем јер смо то у стању да чинимо мислено и преносећи чак и тела своја са једног места на друго. А најважније путовање, ако пожелимо икада, вршимо сопственим имањем које нас заједно са комплетним ваздухом, водом, земљом, растињем, свим живућим на њему, носи тамо где наше мислено стварање одлучи. И тако и тада на том новом месту које смо походили ми стварамо даља поколења и нову Земљу за нову децу која се рађају. Све Душе икада оваплоћене, поново имају своју сврху и место на којем желе да се роде. 

 

Разумом својим да прихвати ову информацију може свако ко је Душом својом и Срцем освестио и прихватио. Тако је једино могуће и потребно. Мислима својим стварамо свет у којем живим већ свесно. Мислима својим стварамо и свет у којем желимо да се поново оваплотимо ако икада уопште и пожелимо да одавде одемо, јер за тим заправо и нема потребе. За сваку Душу ново место стварамо и нове светове у којим се та Душа оваплоћује. Само стварање је континуирано продужење Живота какав је за нас Творцем првобитно створен. Рај који ми надаље надодајемо и испуњавамо новим и новим стварањем и радујемо се заједно са Творецем нашим посматрајући створено и дивећи му се. То је наша сврха. До ње свако од нас жуди да досегне и успевамо у томе, сви.

 

За нас који још увек немамо свој хектар земље из разлога јер још увек живимо у градовима и радимо своје “послове”, погледајте како сада наши градови изгледају:

 

Свуда докле год поглед може да досегне, оазе зеленила, растиње свакојако чије плодове слободно убирамо где год и кад год пожелимо. Чисти су плодови ти јер су рукама Душа чистих посађени нашим прецима и нама самима. Са добрим мислима о здрављу онога ко поједе ове плодове посађени, сада њихове укусе и препознајемо и тачно знамо када нам је који плод потребан.

Човек има у себи дубоко усађену жељу да се дружи са другим Човеком. Заједно да стварамо нама је лепше и лакше и зато идеје о новим стварањима само навиру свакоме од нас. Утркујемо се ко ће пре своју нову намисао да изложи осталима на нашем месту окупљања крај реке која кроз наш град пролази. И чиста је она, та река. Воду из ње директно ту захватамо ведрима која су на сваком кораку око нас управо из тог разлога да свако може да захвати живу воду и да се напије кад год пожели његова Душа и тело.

 

Сунце нас греје нежно и полако свакодневно и милује тело његов зрак. Испуњава Душу његов сјај. Радује Срце његова топлина, и милина се у телу шири и преплављује сваки делић и најмањи нашег бића. Очи где год погледају радује их виђено. Насмејана и разиграна лица наших суседа хране нас и често изгубимо појам о свему осим о садашњем трену који живимо. Време и не постоји више, јер га не осећамо. Из тренутка у тренутак се играмо, радујемо, стварамо, разговарамо мислима својим између себе и договарамо о даљим стварањима заједничким.

 

Свако од нас доприноси оним за шта је надарен. Слобода стварања је освешћена и бавимо се само оним чиме желимо. У томе смо у ствари и најбољи и то су наши дарови и таленти којима смо снабдевени својим рођењем. Свако од нас је своје таленте већ освестио и сада нас само вежба да те своје таленте оснажимо и развијемо што више и што боље радује и нагони на ново стварање и остварење идеја које само навиру у нашим мислима.

 

Пажљиви смо једни према другима. Волимо једни друге јер смо свесни да долазимо са истог извора. Тела наша су вечито млада у пуној снази и гибкости својој. Свако се труди да свом телу допринесе још снажније и гибкије да буде. Играмо надахнути музиком цвећа и дрвећа, птица и Душа свих које саме певају у сваком трену, музику своју дарујући осталима. Склад је тај савршен. Оркестар свега живућег посвуда око нас најпријатније тонове ствара и Душу и тело разиграва и разгаљује. 

 

Мисли су наше бистре и чисте и само на добро за добро свег живућег посвуда окренуте. За стварање и развијање најздравијих, најсрећнијих, најрадоснијих бића свуда око нас. Стварамо насеља нова са својим суседима будућим на местима за која смо се сами одлучили да ту баш желимо да се настанимо за навек и да на њима стварамо своје Љубави пространство да би се цео наш Род поново ту оваплотио. Све наше прамајкице и праочеви са радошћу ишчекују да створимо за њихове Душе тела у обличју деце која се рађају нова.

 

Радост од стварања заједничког са Творцем свих нас заједно је огромна и сама она наша Срца греје и снажи тела наша да у стварност преобразимо своје заједничке замисли. Нове светове се спремамо да створимо оног тренутка када довољна количина свих нас те светове у срцима својим осети и у Душама својим освести. Стварање заједничко се догађа моментално када се наше мисли у заједничку слику заљубе и зарадују животу заједничком у слици тој. Оваплоћење је тренутно.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Evo ga sad, život dostojan Čoveka.

Vazduh je čist. Sve uređaje koje još uvek koristimo jer nam je tako lakše, smo prilagodili tome da očišćuju vazduh, zemlju, vodu naše planete Zemlja po kojoj hodimo. Prevozimo se sa jednog mesta planete na drugo svojim lebdećim iznad površine Zemlje malim ili većim brodovima, a oni za pogon koriste energiju univerzuma, postojeću svuda oko nas.
Većina nas uopšte i ne koristi ikakva prevozna sredstva jer živeći na sopstvenom imanju veličine jednog hektara, svaki pojedinac ili porodica ima više nego dovoljno vremena da stvara svetove nove i interesantno nam je da to činimo. Nemamo potrebu uopšte za fizičkim putovanjem jer smo to u stanju da činimo misleno i prenoseći čak i tela svoja sa jednog mesta na drugo. A najvažnije putovanje, ako poželimo ikada, vršimo sopstvenim imanjem koje nas zajedno sa kompletnim vazduhom, vodom, zemljom, rastinjem, svim živućim na njemu, nosi tamo gde naše misleno stvaranje odluči. I tako i tada na tom novom mestu koje smo pohodili mi stvaramo dalja pokolenja i novu Zemlju za novu decu koja se rađaju. Sve Duše ikada ovaploćene, ponovo imaju svoju svrhu i mesto na kojem žele da se rode.

Razumom svojim da prihvati ovu informaciju može svako ko je Dušom svojom i Srcem osvestio i prihvatio. Tako je jedino moguće i potrebno. Mislima svojim stvaramo svet u kojem živim već svesno. Mislima svojim stvaramo i svet u kojem želimo da se ponovo ovaplotmo ako ikada uopšte i poželimo da odavde odemo, jer za tim zapravo i nema potrebe. Za svaku Dušu novo mesto stvaramo i nove svetove u kojim se ta Duša ovaploćuje. Samo stvaranje je kontinuirano produženje Života kakav je za nas Tvorcem prvobitno stvoren. Raj koji mi nadalje nadodajemo i ispunjavamo novim i novim stvaranjem i radujemo se zajedno sa Tvorecem našim posmatrajući stvoreno i diveći mu se. To je naša svrha. Do nje svako od nas žudi da dosegne i uspevamo u tome, svi.

Za nas koji još uvek nemamo svoj hektar zemlje iz razloga jer još uvek živimo u gradovima i radimo svoje “poslove”, pogledajte kako sada naši gradovi izgledaju:

Svuda dokle god pogled može da dosegne, oaze zelenila, rastinje svakojako čije plodove slobodno ubiramo gde god i kad god poželimo. Čisti su plodovi ti jer su rukama Duša čistih posađeni našim precima i nama samima. Sa dobrim mislima o zdravlju onoga ko pojede ove plodove posađeni, sada njihove ukuse i prepoznajemo i tačno znamo kada nam je koji plod potreban.
Čovek ima u sebi duboko usađenu želju da se druži sa drugim Čovekom. Zajedno da stvaramo nama je lepše i lakše i zato ideje o novim stvaranjima samo naviru svakome od nas. Utrkujemo se ko će pre svoju novu namisao da izloži ostalima na našem mestu okupljanja kraj reke koja kroz naš grad prolazi. I čista je ona, ta reka. Vodu iz nje direktno tu zahvatamo vedrima koja su na svakom koraku oko nas upravo iz tog razloga da svako može da zahvati živu vodu i da se napije kad god poželi njegova Duša i telo.

Sunce nas greje nežno i polako svakodnevno i miluje telo njegov zrak. Ispunjava Dušu njegov sjaj. Raduje Srce njegova toplina, i milina se u telu širi i preplavljuje svaki delić i najmanji našeg bića. Oči gde god pogledaju raduje ih viđeno. Nasmejana i razigrana lica naših suseda hrane nas i često izgubimo pojam o svemu osim o sadašnjem trenu koji živimo. Vreme i ne postoji više, jer ga ne osećamo. Iz trenutka u trenutak se igramo, radujemo, stvaramo, razgovaramo mislima svojim između sebe i dogovaramo o daljim stvaranjima zajedničkim.

Svako od nas doprinosi onim za šta je nadaren. Sloboda stvaranja je osvešćena i bavimo se samo onim čime želimo. U tome smo u stvari i najbolji i to su naši darovi i talenti kojima smo snabdeveni svojim rođenjem. Svako od nas je svoje talente već osvestio i sada nas samo vežba da te svoje talente osnažimo i razvijemo što više i što bolje raduje i nagoni na novo stvaranje i ostvarenje ideja koje samo naviru u našim mislima.

Pažljivi smo jedni prema drugima. Volimo jedni druge jer smo svesni da dolazimo sa istog izvora. Tela naša su večito mlada u punoj snazi i gibkosti svojoj. Svako se trudi da svom telu doprinese još snažnije i gibkije da bude. Igramo nadahnuti muzikom cveća i drveća, ptica i Duša svih koje same pevaju u svakom trenu, muziku svoju darujući ostalima. Sklad je taj savršen. Orkestar svega živućeg posvuda oko nas najprijatnije tonove stvara i Dušu i telo razigrava i razgaljuje.

Misli su naše bistre i čiste i samo na dobro za dobro sveg živućeg posvuda okrenute. Za stvaranje i razvijanje najzdravijih, najsrećnijih, najradosnijih bića svuda oko nas. Stvaramo naselja nova sa svojim susedima budućim na mestima za koja smo se sami odlučili da tu baš želimo da se nastanimo za navek i da na njima stvaramo svoje Ljubavi prostranstvo da bi se ceo naš Rod ponovo tu ovaplotio. Sve naše pramajkice i praočevi sa radošću iščekuju da stvorimo za njihove Duše tela u obličju dece koja se rađaju nova.

Radost od stvaranja zajedničkog sa Tvorcem svih nas zajedno je ogromna i sama ona naša Srca greje i snaži tela naša da u stvarnost preobrazimo svoje zajedničke zamisli. Nove svetove se spremamo da stvorimo onog trenutka kada dovoljna količina svih nas te svetove u srcima svojim oseti i u Dušama svojim osvesti. Stvaranje zajedničko se događa momentalno kada se naše misli u zajedničku sliku zaljube i zaraduju životu zajedničkom u slici toj. Ovaploćenje je trenutno.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

СЛИКА СЕ МЕЊА

Latinica

 

Слика се мења. Она коју су пре много година осмислили жреци како би над свима владао њихов фараон без потребе за чуварима над робовима његовим као до тада.

 

Тада је жрец осмислио начин да преобрати све људе на Земљи у робове. 

 

Слика пре указа била је следећа: 

8/63

…” дуге колоне окованих робова носе по један камен. Њих чува мноштво војника. Што више робова, тим је јача држава – тако смо одувек мислили. Али, што више робова тим више стрепимо од њихове побуне, па појачавамо заштиту. Принуђени смо да добро хранимо своје робове, иначе неће моћи да обављају свој тежак физички посао. А они су, без обзира на то, лењи и склони бунтовништву. Погледајте како се споро крећу а улењена стража их не тера корбачима, те не бије чак ни здраве и јаке робове. Кретаће се они кудикамо брже. Неће им требати стража. Стражари ће се претворити такође у робове. Обавити то, могуће је овако:

8/64

Нека данас, пред сутон, гласници разгласе указ фараонов, у ком ће бити речено: 

“ У праскозорје новога дана свим робовима се дарује потпуна слобода. За сваки камен допремљен у град, слободан чивек ће добијати по један новчић. Новац се може заменити за храну, одећу, стан, дворац у граду, као и за сам град. Одсад сте ви – слободни људи”.”

 

Слика која се видела након указа била је оваква:

 

“ … Хиљаде људи, бивших робова, утркивало се теглећи оно исто камење од пре. Обливени знојем, многи су носили по два камена. Остали који су имали по један, трчали су подижући прашину. Неки чувари су такође теглили камење. Људи, рачунајући да су слободни – јер су с њих скинули окове, трудили су се да добију што више жарко жељених новчића, да би изградили свој срећни живот…

 Део робова (бивших) се удружио у омање групе. Направили су таљиге, и до врха их напунивши камењем, обливени знојем, гурали су те таљиге.

   “Још ће много справа изумети – задовољно је размишљао Кратије – ево, већ су се и услуге унутарње појавиле: разносачи воде и хране. Део робова је јео буквално у ходу, не желећи да троши време на пут до барака са храном… И плаћали су доносиоцима добијеним новцем. Замислите, и лекари су се појавили: директно су у ходу помоћ настрадалима указивали, такође за новац. И саобраћајце су изабрали. Ускоро ће изабрати себи 8/65 начелнике, судије. Нека бирају: пошто сматрају себе слободним, а суштина се није изменила, они, као и пре – тегле камење…”

      Тако и јуре кроз миленијуме, у прашини, обливени знојем, теглећи тешко камење. И данас, потомци тих робова настављају своју бесмислену трку…”

 

Када промишљамо о овоме данас, ми мислимо да се слика односи на обичне раднике, а да се у ту категорију не могу убројати руководиоци предузећа, чиновници, предузетници. Међутим, сви они такође раде (тегле) само другачије, често и много сложеније послове од ропског преношења камења. Предузетницима је мисао од јутра до мрака послом заузета те немају времена ни о коме и ни о чему другом да размишљају – на пример о деци својој, породици…

 

…”произилази из овог да су и фараон, и председник и канцелар такође робови… Постали су робови и жреци, обавивши чин кобни…

  • Робовласник је – свет неприродни, људима створен. А стражари седе код већине људи у њима самима, шибају их корбачима и присиљавају да зарађују новац.”

 

Слика, једном створена у свести Човека сада господари свима. Слику када променимо, а управо је мењамо освешћујући у каквој смо до сада слици живели и шта смо сматрали нормалним и исправним, мења се смисао живота. Освешћивањем слике коју смо живели, друга се слика ствара у нашим срцима и ми је снажимо својим мислима и остварује се у нашим животима. 

 

Нова слика је на путу остварења овог трена, овог часа. Свако од нас слику угледавши срцем својим и мислима слику оснаживши и осећајем својим радости живота у њој, ту слику коначно и остварује. То је пут. То је начин. Једини. Могућ. Решено је. Тако јесте.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Slika se menja…

Slika se menja. Ona koju su pre mnogo godina osmislili žreci kako bi nad svima vladao njihov faraon bez potrebe za čuvarima nad robovima njegovim kao do tada.

Tada je žrec osmislio način da preobrati sve ljude na Zemlji u robove.

Slika pre ukaza bila je sledeća:
8/63
…” duge kolone okovanih robova nose po jedan kamen. Njih čuva mnoštvo vojnika. Što više robova, tim je jača država – tako smo oduvek mislili. Ali, što više robova tim više strepimo od njihove pobune, pa pojačavamo zaštitu. Prinuđeni smo da dobro hranimo svoje robove, inače neće moći da obavljaju svoj težak fizički posao. A oni su, bez obzira na to, lenji i skloni buntovništvu. Pogledajte kako se sporo kreću a ulenjena straža ih ne tera korbačima, te ne bije čak ni zdrave i jake robove. Kretaće se oni kudikamo brže. Neće im trebati straža. Stražari će se pretvoriti takođe u robove. Obaviti to, moguće je ovako:
8/64
Neka danas, pred suton, glasnici razglase ukaz faraonov, u kom će biti rečeno:
“ U praskozorje novoga dana svim robovima se daruje potpuna sloboda. Za svaki kamen dopremljen u grad, slobodan čivek će dobijati po jedan novčić. Novac se može zameniti za hranu, odeću, stan, dvorac u gradu, kao i za sam grad. Odsad ste vi – slobodni ljudi”.”

Slika koja se videla nakon ukaza bila je ovakva:

“ … Hiljade ljudi, bivših robova, utrkivalo se tegleći ono isto kamenje od pre. Obliveni znojem, mnogi su nosili po dva kamena. Ostali koji su imali po jedan, trčali su podižući prašinu. Neki čuvari su takođe teglili kamenje. Ljudi, računajući da su slobodni – jer su s njih skinuli okove, trudili su se da dobiju što više žarko željenih novčića, da bi izgradili svoj srećni život…
Deo robova (bivših) se udružio u omanje grupe. Napravili su taljige, i do vrha ih napunivši kamenjem, obliveni znojem, gurali su te taljige.
“Još će mnogo sprava izumeti – zadovoljno je razmišljao Kratije – evo, već su se i usluge unutarnje pojavile: raznosači vode i hrane. Deo robova je jeo bukvalno u hodu, ne želeći da troši vreme na put do baraka sa hranom… I plaćali su donosiocima dobijenim novcem. Zamislite, i lekari su se pojavili: direktno su u hodu pomoć nastradalima ukazivali, takođe za novac. I saobraćajce su izabrali. Uskoro će izabrati sebi 8/65 načelnike, sudije. Neka biraju: pošto smatraju sebe slobodnim, a suština se nije izmenila, oni, kao i pre – tegle kamenje…”
Tako i jure kroz milenijume, u prašini, obliveni znojem, tegleći teško kamenje. I danas, potomci tih robova nastavljaju svoju besmislenu trku…”

Kada promišljamo o ovome danas, mi mislimo da se slika odnosi na obične radnike, a da se u tu kategoriju ne mogu ubrojati rukovodioci preduzeća, činovnici, preduzetnici. Međutim, svi oni takođe rade (tegle) samo drugačije, često i mnogo složenije poslove od ropskog prenošenja kamenja. Preduzetnicima je misao od jutra do mraka poslom zauzeta te nemaju vremena ni o kome i ni o čemu drugom da razmišljaju – na primer o deci svojoj, porodici…

…”proizilazi iz ovog da su i faraon, i predsednik i kancelar takođe robovi… Postali su robovi i žreci, obavivši čin kobni…
Robovlasnik je – svet neprirodni, ljudima stvoren. A stražari sede kod većine ljudi u njima samima, šibaju ih korbačima i prisiljavaju da zarađuju novac.”

Slika, jednom stvorena u svesti Čoveka sada gospodari svima. Sliku kada promenimo, a upravo je menjamo osvešćujući u kakvoj smo do sada slici živeli i šta smo smatrali normalnim i ispravnim, menja se smisao života. Osvešćivanjem slike koju smo živeli, druga se slika stvara u našim srcima i mi je snažimo svojim mislima i ostvaruje se u našim životima.

Nova slika je na putu ostvarenja ovog trena, ovog časa. Svako od nas sliku ugledavši srcem svojim i mislima sliku osnaživši i osećajem svojim radosti života u njoj, tu sliku konačno i ostvaruje. To je put. To je način. Jedini. Moguć. Rešeno je. Tako jeste.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Откриј ми тајну

Latinica

Од мене престани тајну да кријеш – тако ја ове речи доживљавам.

Да ли су то све само обичне речи, за свакога од нас има свој смисао. Онај смисао који ви сами нечему дате јесте заправо једини важан.

Друштвене норме на које су нас програмирали – нису неизоставно исправне и важне. Ја то све доживљавам овако: све што је у сврху подржавања живота за мене је исправно а све што није у сврху подржавања живота за мене је лаж. Мислим, притом, на сав живот посвуда, како год ви сада мене разумели, за мене је ово најсвеобухватнији појам.

Сав живот – посвуда.

Доживљавам да је око мене и у мени само живот, да мртво и не постоји. Дакле, ако постоји – онда је живо. Другачије су нас учили, зар не? Зашто? 

Можда зато да бисмо могли да убијамо – јер то је следеће чему су нас програмирали: да убијамо, да. Мислите да претерујем? Па до јуче нисмо уопште размишљали када користимо дрво да бисмо га заложили да бисмо се угрејали, да смо то дрво преДходно убили.

О животињама које користимо за храну нећу ни да говорим.

То је већ свима јасно, само још мало да све то прихватимо заиста а онда и престанемо са убијањем. Али, убијамо и бубашвабе по дому свом зато што нам се гаде? Оне само скупљају и прерађују прљавштину коју у свом дому очигледно имамо јер у супротном, оне се ту не би ни појавиле.

Али, у нама о томе ни помисли нема. Видели смо бубашвабу и трчимо да је згазимо. 

А шта да вам о корову кажем? Коров је живот у изворном облику. Он је био ту пре него што смо ми одлучили да баш на том месту желимо да нам расте парадајз. И шта радимо? Убијамо биљке (зовемо их коровом прво јер не знамо њихову сврху и корист, а друго јер су нам ту непожељне) несвесни да је то такође живот који ми насилнички гасимо.

Човек је, изворно, плодојед.

Није ли нас Бог у рајски врт ставио када нас је створио и рекао да од сваког дрвета плодове кушамо, слободно…? Све оно што нам биљке сам дају сласно и хранљиво је за наше највеће добро. Сматрам да само и искључиво то што “роди” на некој биљци односно оно што биљка створи као плод – Човек може да поједе уколико за тим уопште осети потребу и жељу.

Да се разумемо, још сам ја далеко од физичког поДпуног остварења свега овога о чему промишљам и пишем, али корачам свакодневно и константно том стазом. И са сваким новим кораком који у том смеру правим оДкривају ми се нове и нове спознаје. Сваку се трудим да усвојим и тако из дана у дан дан не губим већ делам. Корак по корак.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Otkrij mi tajnu

Od mene prestani tajnu da kriješ – tako ja ove reči doživljavam.

Da li su to sve samo obične reči, za svakoga od nas ima svoj smisao. Onaj smisao koji vi sami nečemu date jeste zapravo jedini važan.

Društvene norme na koje su nas programirali – nisu neizostavno ispravne i važne. Ja to sve doživljavam ovako: sve što je u svrhu podržavanja života za mene je ispravno a sve što nije u svrhu podržavanja života za mene je laž. Mislim, pritom, na sav život posvuda, kako god vi sada mene razumeli, za mene je ovo najsveobuhvatniji pojam.

Sav život – posvuda.

Doživljavam da je oko mene i u meni samo život, da mrtvo i ne postoji. Dakle, ako postoji – onda je živo. Drugačije su nas učili, zar ne? Zašto?

Možda zato da bismo mogli da ubijamo – jer to je sledeće čemu su nas programirali: da ubijamo, da. Mislite da preterujem? Pa do juče nismo uopšte razmišljali kada koristimo drvo da bismo ga založili da bismo se ugrejali, da smo to drvo preDhodno ubili.

O životinjama koje koristimo za hranu neću ni da govorim.

To je već svima jasno, samo još malo da sve to prihvatimo zaista a onda i prestanemo sa ubijanjem. Ali, ubijamo i bubašvabe po domu svom zato što nam se gade? One samo skupljaju i prerađuju prljavštinu koju u svom domu očigledno imamo jer u suprotnom, one se tu ne bi ni pojavile.

Ali, u nama o tome ni pomisli nema. Videli smo bubašvabu i trčimo da je zgazimo.

A šta da vam o korovu kažem? Korov je život u izvornom obliku. On je bio tu pre nego što smo mi odlučili da baš na tom mestu želimo da nam raste paradajz. I šta radimo? Ubijamo biljke (zovemo ih korovom prvo jer ne znamo njihovu svrhu i korist, a drugo jer su nam tu nepoželjne) nesvesni da je to takođe život koji mi nasilnički gasimo.

Čovek je, izvorno, plodojed.

Nije li nas Bog u rajski vrt stavio kada nas je stvorio i rekao da od svakog drveta plodove kušamo, slobodno…? Sve ono što nam biljke sam daju slasno i hranljivo je za naše najveće dobro. Smatram da samo i isključivo to što “rodi” na nekoj biljci odnosno ono što biljka stvori kao plod – Čovek može da pojede ukoliko za tim uopšte oseti potrebu i želju.

Da se razumemo, još sam ja daleko od fizičkog poDpunog ostvarenja svega ovoga o čemu promišljam i pišem, ali koračam svakodnevno i konstantno tom stazom. I sa svakim novim korakom koji u tom smeru pravim oDkrivaju mi se nove i nove spoznaje. Svaku se trudim da usvojim i tako iz dana u dan dan ne gubim već delam. Korak po korak.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Зашто дангубим?

Latinica

Дан-губим, зашто, стварно губим дан?

То, такозвано, линеарно време, а заиста, једино време за које сам до скоро знао – јер тако је требало да буде. Ок, значи, имамо време које проводимо и то време ми зовемо живот. И сад, управо то време се манифестује у нашем животу као дан по дан. А ја губим дан – што значи  дубим живот!!! Зашто?

Јесмо ли тако програмирани да бисмо били “забављени” како не бисмо промишљали о ономе о чему можемо а то је стварање!!!

Стварање светова нових ако то пожелимо!!!

Одакле ми то? Па није ли нас Бог створио по својој слици и прилици и дао нам се оно што и сам има? Шта? Мислите да нам није дао све што има? Да ли је то могуће? Ако је он родитељ, промислимо и ми са тог аспекта. Да ли бисте ви вољеном детету свом ускратили ишта од свега што сами имате? Љубоморно чувате нешто и скривате од сопственог детета? Не верујем да је то могуће.

 

То су само моја промишљања. Промислимо сви и својом логиком потражимо одговоре у себи јер ту се сви одговори и сва питања налазе. Дубоко у себи пронађимо одговоре на свако питање које нам се изроди у мислима јер није нам се оно без разлога појавило у глави?

 

Животно важна питања, о њима говорим. Не о томе шта ћемо јести за ручак.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Zašto dangubim?

Dan-gubim, zašto, stvarno gubim dan?

To, takozvano, linearno vreme, a zaista, jedino vreme za koje sam do skoro znao – jer tako je trebalo da bude. Ok, znači, imamo vreme koje provodimo i to vreme mi zovemo život. I sad, upravo to vreme se manifestuje u našem životu kao dan po dan. A ja gubim dan – što znači dubim život!!! Zašto?

Jesmo li tako programirani da bismo bili “zabavljeni” kako ne bismo promišljali o onome o čemu možemo a to je stvaranje!!!

 

Stvaranje svetova novih ako to poželimo!!!

Odakle mi to? Pa nije li nas Bog stvorio po svojoj slici i prilici i dao nam se ono što i sam ima? Šta? Mislite da nam nije dao sve što ima? Da li je to moguće? Ako je on roditelj, promislimo i mi sa tog aspekta. Da li biste vi voljenom detetu svom uskratili išta od svega što sami imate? Ljubomorno čuvate nešto i skrivate od sopstvenog deteta? Ne verujem da je to moguće.

To su samo moja promišljanja. Promislimo svi i svojom logikom potražimo odgovore u sebi jer tu se svi odgovori i sva pitanja nalaze. Duboko u sebi pronađimo odgovore na svako pitanje koje nam se izrodi u mislima jer nije nam se ono bez razloga pojavilo u glavi?

Životno važna pitanja, o njima govorim. Ne o tome šta ćemo jesti za ručak.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

 

Моје писмо мом нерођеном детету:

Latinica

Сине мој,

нисам умео, схватио сам, до сада да будем срећан и задовољан одистински у овом животу. Свет у којем ја живим, није Добар. Зато те још нисам створио. Јер не желим да живиш у свету оваквом какав је до јуче био.

 

Желим да свет у којем ја живим прво поправим па тек онда да те позовем да дођеш и будеш у мом животу ако се и теби свет који створим за тебе, буде свидео.

У овај не желим да те позовем.

 

Одох сада, време је стварања Доброг, Здравог Света у који желим да дођеш.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим.

 

Moje pismo mom nerođenom detetu:

Sine moj,

nisam umeo, shvatio sam, do sada da budem srećan i zadovoljan odistinski u ovom životu. Svet u kojem ja živim, nije Dobar. Zato te još nisam stvorio. Jer ne želim da živiš u svetu ovakvom kakav je do juče bio.

Želim da svet u kojem ja živim prvo popravim pa tek onda da te pozovem da dođeš i budeš u mom životu ako se i tebi svet koji stvorim za tebe, bude svideo.

U ovaj ne želim da te pozovem.

Odoh sada, vreme je stvaranja Dobrog, Zdravog Sveta u koji želim da dođeš.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim.

Зашто мислимо то што мислимо?

Latinica

Чија ми емитовања примамо?

 

Да, управо тако. Ми, као и сваки радио пријемник, примамо емитовање нечије однекуд. Како вам то сада звучи? Јесте ли помислили: не, нисам ја ничији пријемник, не примам ја ни од кога никакве мисли нити било шта слично!!!

 

Да, и ја сам тако размишљао када сам први пут прочитао овакав текст, али сам био свестан да тамо негде тамо неки људи заиста имају понашање као да само извршавају наређења неких других који им та наређења емитују у главу… Али, не, нисам ја тај.

Рекох, тако сам мислио, али данас видим да је у ствари другачије.

Да ли размишљате икада о тв ПРОГРАМУ који посматрате свакодневно? Да ли се то зове програм без разлога или ипак у тој речи има истине? Ко нас, и зашто, програмира, у то сада нећу улазити. То је тема за следеће писаније.

Тако исто нас програмирају новине, радио, интернет вести – разноразне, књиге, наравно, такође…

 

Па, и мене програмира књига Анастасијиних мудрости, зар не?

Да, наравно. Од када сам рођен мене су програмирали. 

Али, речи Анастасијине, својим посебним склопом у реченицама, освешћују у мени све ово о чему сада пишем. Закључујем, биће да нас Анастасијине мудрости својим програмирањем заправо депрограмирају од преДходних програма?

 

У мени оне буде, у унутрашњости мога бића, истине – односно, ја својим бићем њене речи осећам и телом својим. Као да се у мени оДкључавају знања која су дубоко унутра присутна еонима, а до којих нисам умео раније да досегнем. Како год, ја ове речи осећам својим телом и бићем и за мене оне јесу истина.

 

Једноставним промишљањем и запажањем можемо закључити из онога што чујемо или видимо од неког: Замислимо шта би се са светом догодило када би сваки живући Човек на нашој Земљи чинио оно што чини онај који речи те изговара или пише? Како би изгледала наша Земља цела када би сваки на њој живући Човек сада стварао своје Љубави пространство и живео на њему унапређујући сопствену средину живљења? Јер, о томе Анастасија говори. О начину на који је Земљу веома једноставно вратити у стање Раја.

 

Промислимо…

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Zašto mislimo to što mislimo?

Čija mi emitovanja primamo?
Da, upravo tako. Mi, kao i svaki radio prijemnik, primamo emitovanje nečije odnekud. Kako vam to sada zvuči? Jeste li pomislili: ne, nisam ja ničiji prijemnik, ne primam ja ni od koga nikakve misli niti bilo šta slično!!!

Da, i ja sam tako razmišljao kada sam prvi put pročitao ovakav tekst, ali sam bio svestan da tamo negde tamo neki ljudi zaista imaju ponašanje kao da samo izvršavaju naređenja nekih drugih koji im ta naređenja emituju u glavu… Ali, ne, nisam ja taj.

Rekoh, tako sam mislio, ali danas vidim da je u stvari drugačije.

Da li razmišljate ikada o tv PROGRAMU koji posmatrate svakodnevno? Da li se to zove program bez razloga ili ipak u toj reči ima istine? Ko nas, i zašto, programira, u to sada neću ulaziti. To je tema za sledeće pisanije.

Tako isto nas programiraju novine, radio, internet vesti – raznorazne, knjige, naravno, takođe…

Pa, i mene programira knjiga Anastasijinih mudrosti, zar ne?

Da, naravno. Od kada sam rođen mene su programirali.

Ali, reči Anastasijine, svojim posebnim sklopom u rečenicama, osvešćuju u meni sve ovo o čemu sada pišem. Zaključujem, biće da nas Anastasijine mudrosti svojim programiranjem zapravo deprogramiraju od preDhodnih programa?

U meni one bude, u unutrašnjosti moga bića, istine – odnosno, ja svojim bićem njene reči osećam i telom svojim. Kao da se u meni oDključavaju znanja koja su duboko unutra prisutna eonima, a do kojih nisam umeo ranije da dosegnem. Kako god, ja ove reči osećam svojim telom i bićem i za mene one jesu istina.

Jednostavnim promišljanjem i zapažanjem možemo zaključiti iz onoga što čujemo ili vidimo od nekog: Zamislimo šta bi se sa svetom dogodilo kada bi svaki živući Čovek na našoj Zemlji činio ono što čini onaj koji reči te izgovara ili piše? Kako bi izgledala naša Zemlja cela kada bi svaki na njoj živući Čovek sada stvarao svoje Ljubavi prostranstvo i živeo na njemu unapređujući sopstvenu sredinu življenja? Jer, o tome Anastasija govori. O načinu na koji je Zemlju veoma jednostavno vratiti u stanje Raja.

Promislimo…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Чије су наше мисли?

Latinica

 

Шта су и чије су заправо наше мисли?

 

Здравља Светлим Мислима Нашим није речено тек тако. Какве су наше мисли најчешће ових дана, месеци, година, деценија, читавог нашег живота у глобалу?

 

Будимо искрени и према себи а и према другима и одговоримо сами себи, какве су нам мисли, већином?

Е, па такав нам је и живот – како рече Отац Тадеј.

 

Можемо сада да одлучимо да своје мисли које нам се по глави непрестано врзмају, свесно променимо у лепе, светле, добре, позитивне!!! Ја већ десетак година вежбам, практикујем и све ми је лакше да фокусирам мисли на Добро, а оне друге већ лако препознајем, захвалим им се и пустим их да оду.

 

Да, једноставно тако. До стадијума у којем сам сада, дошао сам након двадесетогодишњег вежбања и примењивања разних техника које су ми у томе помагале. Тражио сам и практиковао једну по једну по одређено дуже време…док нисам пронашао за мене идеалну технику коју свакодневно примењујем. Сигуран сам да свако од нас у мору техника које су нам лако доступне може по свом укусу изабрати једну која му највише одговара.

 

Тек након читања Анастасијиних мудрости које и даље читам изнова и изнова, разумео сам зашто је заиста важно да наше мисли буду Светле и да им желимо Здравља!!! 

Желимо им здравља као што свакоме желимо да би биле дуговечне и увек у снази. А да буду Светле желимо им зато да би свему живућем посвуда било Добро!

А желимо да свему живућем посвуда буде Добро зато што смо све то ми сами!!!

 

Дакле, једноставно. Самима себи желимо да је Добро.

Промислимо…

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Čije su naše misli?

 

Šta su i čije su zapravo naše misli?

Zdravlja Svetlim Mislima Našim nije rečeno tek tako. Kakve su naše misli najčešće ovih dana, meseci, godina, decenija, čitavog našeg života u globalu?

Budimo iskreni i prema sebi a i prema drugima i odgovorimo sami sebi, kakve su nam misli, većinom?
E, pa takav nam je i život – kako reče Otac Tadej.
Možemo sada da odlučimo da svoje misli koje nam se po glavi neprestano vrzmaju, svesno promenimo u lepe, svetle, dobre, pozitivne!!! Ja već desetak godina vežbam, praktikujem i sve mi je lakše da fokusiram misli na Dobro, a one druge već lako prepoznajem, zahvalim im se i pustim ih da odu.

Da, jednostavno tako. Do stadijuma u kojem sam sada, došao sam nakon dvadesetogodišnjeg vežbanja i primenjivanja raznih tehnika koje su mi u tome pomagale. Tražio sam i praktikovao jednu po jednu po određeno duže vreme…dok nisam pronašao za mene idealnu tehniku koju svakodnevno primenjujem. Siguran sam da svako od nas u moru tehnika koje su nam lako dostupne može po svom ukusu izabrati jednu koja mu najviše odgovara.

Tek nakon čitanja Anastasijinih mudrosti koje i dalje čitam iznova i iznova, razumeo sam zašto je zaista važno da naše misli budu Svetle i da im želimo Zdravlja!!!
Želimo im zdravlja kao što svakome želimo da bi bile dugovečne i uvek u snazi. A da budu Svetle želimo im zato da bi svemu živućem posvuda bilo Dobro!
A želimo da svemu živućem posvuda bude Dobro zato što smo sve to mi sami!!!

Dakle, jednostavno. Samima sebi želimo da je Dobro.
Promislimo…

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Шта једемо?

Latinica

Шта стигнемо, рекао би неко. И то је, у суштини, истина. Живећи у градовима, далеко од места где биљке расту, “избор” имамо у продавницама да купимо намирнице које ћемо појести. А шта нам се заправо у маркетима нуди?

Поврће које изгледа предивно, једро, живо и здраво те мами у устима лучење пљувачке. А да ли знамо пре колико времена је то поврће убрано, и колико километара је то поврће прешло да би сада овако изгледало испред наших очију? Није ли то немогуће, ако је то поврће заиста природно, што ми подразумевамо да јесте, уопште не промишљајући на ту тему.

Е, па, промислимо одмах, боље би нам било.

Како је могуће да банана стигне са другог континента, путујући морем веома дуго, (бар месец дана), и да изгледа као да је управо сазрела и убрана? Искрено, ово је пример који из поузданог извора знам, само никада о томе нисам размишљао. Дакле, не, није она убрана таква, она бива убрана зелена, те је транспортују до наших крајева, а онда је неки људи који се тиме баве, у вештачки створеним “идеалним за то условима”, “дозревају”. Ја сам то дозревање назвао печење, јер заправо то и јесте печење, само на одређеној температури и у одређеним условима.

Свакако је тај третман који банани дају – вештачки, у најмању руку. Ето, ја о томе појма нисам имао, јер нкада нисам ни размишљао о томе, али почео сам. Здраву логику и закључивање можемо применити и на сваку другу намирницу коју купујемо у “изворном” облику у маркетима у градовима у којима живимо.

О прерађевинама, месу и готовим производима нећу уопште ни да почињем писаније. Ту је свакако јасно свакоме ко иоле икада промисли, да се ради о третманима који никако нису ни природни а ни добри и здрави за Човека. Све нам је то утувљено у главу кроз разне рекламе и видљиве и невидљиве, а при том ове потоње имају много снажније дејство а нисмо свесни ни да постоје.

Дакле, ушавши у продавницу, ми наизглед имамо избор шта да купимо и ми “бирамо”. Али бирамо између црњег и горег по своје тело. А приде, уопште немамо никакву представу о укусу намирница које купујемо, зар не? Да ли нам је познато када видимо јабуку у продавници, каквог је она заправо укуса?

Па пише лепо: та и та сорта јабука, зар не? А да ли нам је та информација довољна, или јој фали још најмање неколико. Као на пример: где је одгајана та јабука, на којем поднебљу, у каквим временским приликама и неприликама је расла. Ко ју је неговао и убрао на крају. Са каквим мислима и намерама је тај одгајивао?

Да, ето нас код мисли и намера. Тога тек нисмо ни свесн колико је то заправо важна, ако не и најважнија карика у ланцу који је неким намерно направљен н нашем путу до јабуке. Уместо да изађемо у двориште и уберемо јабуку коју смо годинама уназад пробавали и по укусу и по састојцима нашем је телу она позната.

Управо то отуђење и одаљавање од извора хране, (сада говорим намерно, само о намирницама: воћу, поврћу, плодовима одгајаним на земљи у најприроднијем могућем облику), нас доводи до нездравља и неизбалансираности комплетног организма – нашег тела.

Сетимо се сада, колико нам је укусна храна била коју су спремале наше баке. Не ради се ту, наравно о сети, мада и тога има, али је заиста укус хране коју су оне припремале био другачији него што је данас. Оне су имале љубав у срцу док су храну за нас припремале, али су имале и најлепше мисли док су варјачом по ручку баратале. То је, наравно, тачно. Али су, такође, и намирнице много природније и свежије могле да набаве чак иако им нису у њиховом дворишту расле.

Некада, чак само 50 година уназад, воће, поврће је прелазило много мање удаљености до потрошача. Обично из најближих околних села, намирнице су допремане до градских пијаца и продаваца. А данас, са других континената и из других временских прилика нама намирнице стижу и ми их као “бирамо” при куповини у маркетима.

Ма не бирамо ми ништа, то је потпуно јасно. Нама је избор само привидно дат, а у стварности, све нам је наметнуто фино и перфидно, да ни не приметимо приморавање. Јер да је насилно, ми бисмо намеру одмах прозрели. Али овако постепено и полако, временом нас навикавајући да, на пример, парадајз имамо у “свежем” облику да купимо свих 365 дана у години, навикнути смо и на укус без укуса.

Само изгледом подсећајући нас на то шта парадајз јесте, ми и даље мислимо да парадајз једемо. А то је тако далеко од извора.

Промислимо…

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta jedemo?

Šta stignemo, rekao bi neko. I to je, u suštini, istina. Živeći u gradovima, daleko od mesta gde biljke rastu, “izbor” imamo u prodavnicama da kupimo namirnice koje ćemo pojesti. A šta nam se zapravo u marketima nudi?

Povrće koje izgleda predivno, jedro, živo i zdravo te mami u ustima lučenje pljuvačke. A da li znamo pre koliko vremena je to povrće ubrano, i koliko kilometara je to povrće prešlo da bi sada ovako izgledalo ispred naših očiju? Nije li to nemoguće, ako je to povrće zaista prirodno, što mi podrazumevamo da jeste, uopšte ne promišljajući na tu temu.

E, pa, promislimo odmah, bolje bi nam bilo.

Kako je moguće da banana stigne sa drugog kontinenta, putujući morem veoma dugo, (bar mesec dana), i da izgleda kao da je upravo sazrela i ubrana? Iskreno, ovo je primer koji iz pouzdanog izvora znam, samo nikada o tome nisam razmišljao. Dakle, ne, nije ona ubrana takva, ona biva ubrana zelena, te je transportuju do naših krajeva, a onda je neki ljudi koji se time bave, u veštački stvorenim “idealnim za to uslovima”, “dozrevaju”. Ja sam to dozrevanje nazvao pečenje, jer zapravo to i jeste pečenje, samo na određenoj temperaturi i u određenim uslovima.

Svakako je taj tretman koji banani daju – veštački, u najmanju ruku. Eto, ja o tome pojma nisam imao, jer nkada nisam ni razmišljao o tome, ali počeo sam. Zdravu logiku i zaključivanje možemo primeniti i na svaku drugu namirnicu koju kupujemo u “izvornom” obliku u marketima u gradovima u kojima živimo.

O prerađevinama, mesu i gotovim proizvodima neću uopšte ni da počinjem pisanije. Tu je svakako jasno svakome ko iole ikada promisli, da se radi o tretmanima koji nikako nisu ni prirodni a ni dobri i zdravi za Čoveka. Sve nam je to utuvljeno u glavu kroz razne reklame i vidljive i nevidljive, a pri tom ove potonje imaju mnogo snažnije dejstvo a nismo svesni ni da postoje.

Dakle, ušavši u prodavnicu, mi naizgled imamo izbor šta da kupimo i mi “biramo”. Ali biramo između crnjeg i goreg po svoje telo. A pride, uopšte nemamo nikakvu predstavu o ukusu namirnica koje kupujemo, zar ne? Da li nam je poznato kada vidimo jabuku u prodavnici, kakvog je ona zapravo ukusa?

Pa piše lepo: ta i ta sorta jabuka, zar ne? A da li nam je ta informacija dovoljna, ili joj fali još najmanje nekoliko. Kao na primer: gde je odgajana ta jabuka, na kojem podneblju, u kakvim vremenskim prilikama i neprilikama je rasla. Ko ju je negovao i ubrao na kraju. Sa kakvim mislima i namerama je taj odgajivao?

Da, eto nas kod misli i namera. Toga tek nismo ni svesn koliko je to zapravo važna, ako ne i najvažnija karika u lancu koji je nekim namerno napravljen n našem putu do jabuke. Umesto da izađemo u dvorište i uberemo jabuku koju smo godinama unazad probavali i po ukusu i po sastojcima našem je telu ona poznata.

Upravo to otuđenje i odaljavanje od izvora hrane, (sada govorim namerno, samo o namirnicama: voću, povrću, plodovima odgajanim na zemlji u najprirodnijem mogućem obliku), nas dovodi do nezdravlja i neizbalansiranosti kompletnog organizma – našeg tela.

Setimo se sada, koliko nam je ukusna hrana bila koju su spremale naše bake. Ne radi se tu, naravno o seti, mada i toga ima, ali je zaista ukus hrane koju su one pripremale bio drugačiji nego što je danas. One su imale ljubav u srcu dok su hranu za nas pripremale, ali su imale i najlepše misli dok su varjačom po ručku baratale. To je, naravno, tačno. Ali su, takođe, i namirnice mnogo prirodnije i svežije mogle da nabave čak iako im nisu u njihovom dvorištu rasle.

Nekada, čak samo 50 godina unazad, voće, povrće je prelazilo mnogo manje udaljenosti do potrošača. Obično iz najbližih okolnih sela, namirnice su dopremane do gradskih pijaca i prodavaca. A danas, sa drugih kontinenata i iz drugih vremenskih prilika nama namirnice stižu i mi ih kao “biramo” pri kupovini u marketima.

Ma ne biramo mi ništa, to je potpuno jasno. Nama je izbor samo prividno dat, a u stvarnosti, sve nam je nametnuto fino i perfidno, da ni ne primetimo primoravanje. Jer da je nasilno, mi bismo nameru odmah prozreli. Ali ovako postepeno i polako, vremenom nas navikavajući da, na primer, paradajz imamo u “svežem” obliku da kupimo svih 365 dana u godini, naviknuti smo i na ukus bez ukusa.

Samo izgledom podsećajući nas na to šta paradajz jeste, mi i dalje mislimo da paradajz jedemo. A to je tako daleko od izvora.

Promislimo…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Зашто радимо?

Latinica


Зашто проводимо своје време радећи све и свашта и што волимо и што не волимо, јер заБога, то нам доноси новац који нам је преко потребан да бисмо живели?

 

Да ли ми стварно живимо захваљујући новцу?

 

Родили смо се без плаћања на ову планету коју зовемо Земља, и дишемо ваздух на тој планети без плаћања (мада, и то је већ сад дискутабилно, обзиром да сва хранљивост ваздуха који дишемо је скоро изгубљена, посебно у већим градовима, а и затрована). Без дисања ваздуха не можем да живимо. Ако у то сумњате, пробајте да зауставите дисање па да видите колико тако можете да издржите. 

 

Сунце нас обасјава и греје, без плаћања. Без Сунца за нас нема живота. Коме то још увек није јасно, нека се потруди што пре да о томе промисли и да послуша исконски свој осећај који се у њему пробуди када је Сунчан дан.

 

Вода коју пијемо и без које не можемо (не умемо) да живимо на овој планети још увек је доступна без плаћања. Говорим о правој, живој води која је још увек доступна на извору потока и река које још увек нису загађене. Једино што су извори тренутно све недоступнији, односно нису загађени још само они извори који су тешко доступни, али су доступни.

 

Жива је вода храна за Човека, иако нас томе тек нико није учио. Вода је жива када у себи има живот – промислимо сами о томе, не слушајући шта нам систем на ту тему говори. Промислимо и због чега су увели плаћање убијене воде коју су спаковали у вештачки створене флаше да би јој на тај начин још отрова додали а које тако уносивши у себе, наше тело мора приде да пречишћава. 

 

Промислимо куда идемо! И зашто? Ко нас је убедио и због какве користи да је овакав живот исправан? Ка чему стремимо као “цивилизација”? Да ли је наш пут у здравље или у ништавило.

 

Освестимо заједно за почетак, а онда нека свако по сопственој свести и савести промисли сам, куда иде овај свет у којем тренутно живимо?

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Zašto radimo?

Zašto provodimo svoje vreme radeći sve i svašta i što volimo i što ne volimo, jer zaBoga, to nam donosi novac koji nam je preko potreban da bismo živeli?

Da li mi stvarno živimo zahvaljujući novcu?

Rodili smo se bez plaćanja na ovu planetu koju zovemo Zemlja, i dišemo vazduh na toj planeti bez plaćanja (mada, i to je već sad diskutabilno, obzirom da sva hranljivost vazduha koji dišemo je skoro izgubljena, posebno u većim gradovima, a i zatrovana). Bez disanja vazduha ne možem da živimo. Ako u to sumnjate, probajte da zaustavite disanje pa da vidite koliko tako možete da izdržite.

Sunce nas obasjava i greje, bez plaćanja. Bez Sunca za nas nema života. Kome to još uvek nije jasno, neka se potrudi što pre da o tome promisli i da posluša iskonski svoj osećaj koji se u njemu probudi kada je Sunčan dan.

Voda koju pijemo i bez koje ne možemo (ne umemo) da živimo na ovoj planeti još uvek je dostupna bez plaćanja. Govorim o pravoj, živoj vodi koja je još uvek dostupna na izvoru potoka i reka koje još uvek nisu zagađene. Jedino što su izvori trenutno sve nedostupniji, odnosno nisu zagađeni još samo oni izvori koji su teško dostupni, ali su dostupni.

Živa je voda hrana za Čoveka, iako nas tome tek niko nije učio. Voda je živa kada u sebi ima život – promislimo sami o tome, ne slušajući šta nam sistem na tu temu govori. Promislimo i zbog čega su uveli plaćanje ubijene vode koju su spakovali u veštački stvorene flaše da bi joj na taj način još otrova dodali a koje tako unosivši u sebe, naše telo mora pride da prečišćava.

Promislimo kuda idemo! I zašto? Ko nas je ubedio i zbog kakve koristi da je ovakav život ispravan? Ka čemu stremimo kao “civilizacija”? Da li je naš put u zdravlje ili u ništavilo.

Osvestimo zajedno za početak, a onda neka svako po sopstvenoj svesti i savesti promisli sam, kuda ide ovaj svet u kojem trenutno živimo?

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo