Шта је суштина живота Човековог?

Latinica

8/172

“ – Бог је Човека створио беЗсмртним, и само три услова за то треба иЗпунити

Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи Човека, и коме би тежио Човек.

Друго: на Земљи мора да живи макар један Човек, са Добротом и Љубављу мислећи о теби.

Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно… чак иако старији Човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може допустити да умре мисао која ствара живот…

 

8/181… – Дивно, Анастасија! Значи, када људи, следећи Божански програм, среде целу Земљу, имаће могућност да насељавају друге планете?

  • Свакако. Иначе је само постојање планета весељенских беЗсмислено. А код Њега све има големи смисао. Љубав двоје, визија у Љубави рођена, кадра је да живот удахне било којој планети.”

 

Стварање Заједничко са Богом и радост заједничка од посматрања створеног. То је суштина живота. Зато свако од нас исконски у себи носи порив да нешто направи, створи рукама својим. Надахнут осећањима која у себи носи, сваки Човек, ослобођен од “рада за новац да би живео” када се добро од досадашњег живота одмори, има порив ка стварању нечега својим рукама, тачније прво својим мислима, а онда и рукама. То је у нама од увек. И за увек. Нити смо то бирали нити можемо да изаберемо да тако не буде, значи у нама се, дубоко усађена, налази потреба за стварањем.

 

Стално постављам питање: Шта је суштина живота Човековог. Сигуран сам да рађање да бисмо били укалупљени кроз васпитавање и школство, зарад рада због новца који нам је потребан да бисмо живели – и у међувремену рађање деце као нових робова истог тог система – није сврха живота због које смо створени и живимо. Заиста живимо, а не: будимо се и док смо се окренули већ је време за спавање односно већ смо стари да бисмо ишта учинили јер немоћно је остарело тело наше за било какву акцију – нема снаге. Уз само пар тренутака које у животу доживимо који нам радост велику стварају. И, то је то! Ма, важи! Како да не!

 

Од када за себе знам, питање једно једино у мом срцу постоји и не иЗчезава: Шта је сврха живота? Шта је суштина живота који живимо?

Још увек нисам сигуран да сам одговор дао сам себи, али му назирем обрисе кроз маглу живота какав у међувремену живим. Рече мени моја драга неки дан како ја живим у књигама! Па, на неки начин то може и тако да се каже. Али ја не живим у књигама, ја се трудим да у књигама мудрости Анастасијиних прочитано у стварност своју преобразим. Свакога дана дајем све од себе да тако буде и да тако учиним. 

Све то ја се трудим свим срцем да остварим уз свакодневни живот који подразумева промишљање о конкретним корацима свакодневним које предузимам како бих и свакодневни живот живео, сваког секунда, а уз то све време мислима својим стварам реалност коју желим да живим. У свему томе, “тренутно реално стање” се на сваки могући начин труди да ме оповргне у мојим мислима и мисленом стварању. Зато ми она и каже како ја живим у књигама и како јој још ништа нисам показао!

 

То ме је заболело и боли сваки пут када се те реченице њене сетим. Како не видиш да се трудим и ја да то све научим и применим! Како не видиш, говорим јој очима својим, без гласа. Како не видиш?

Ти си моје све! Не желим и не долази у обзир да свој пут ходим без тебе. Зато те молим, што пре се освести како бисмо заједно стварали много брже и снажније, не могу сам. Не може више моја мисао са твојом да се сукоби. Зато материјализација и каска. Када бисмо заједно удружили снагу мисли наших у исту слику, ти и ја само, уз Божију помоћ, материјализација би била моментална. И биће. Знам. Осећам. Решено је! Тако јесте! 

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta je suština života Čovekovog?

 

8/172

“ – Bog je Čoveka stvorio beZsmrtnim, i samo tri uslova za to treba iZpuniti

Prvo: stvoriti prostranstvo živo koje bi privlačilo k sebi Čoveka, i kome bi težio Čovek.

Drugo: na Zemlji mora da živi makar jedan Čovek, sa Dobrotom i Ljubavlju misleći o tebi.

Treće: nikada ne dozvoliti sebi misao o tome da te smrt može zadesiti, i to je izuzetno važno… čak iako stariji Čovek, po zemaljskom poimanju, istroši svoje telo i leži na samrtnoj postelji, a ne misli o smrti već zamišlja život svoj u njime stvorenom živom prostranstvu, rodiće se iznova – takav je zakon Vaseljene. Ona ne može dopustiti da umre misao koja stvara život…

8/181… – Divno, Anastasija! Znači, kada ljudi, sledeći Božanski program, srede celu Zemlju, imaće mogućnost da naseljavaju druge planete?

Svakako. Inače je samo postojanje planeta veseljenskih beZsmisleno. A kod Njega sve ima golemi smisao. Ljubav dvoje, vizija u Ljubavi rođena, kadra je da život udahne bilo kojoj planeti.”

 

Stvaranje Zajedničko sa Bogom i radost zajednička od posmatranja stvorenog. To je suština života. Zato svako od nas iskonski u sebi nosi poriv da nešto napravi, stvori rukama svojim. Nadahnut osećanjima koja u sebi nosi, svaki Čovek, oslobođen od “rada za novac da bi živeo” kada se dobro od dosadašnjeg života odmori, ima poriv ka stvaranju nečega svojim rukama, tačnije prvo svojim mislima, a onda i rukama. To je u nama od uvek. I za uvek. Niti smo to birali niti možemo da izaberemo da tako ne bude, znači u nama se, duboko usađena, nalazi potreba za stvaranjem.

Stalno postavljam pitanje: Šta je suština života Čovekovog. Siguran sam da rađanje da bismo bili ukalupljeni kroz vaspitavanje i školstvo, zarad rada zbog novca koji nam je potreban da bismo živeli – i u međuvremenu rađanje dece kao novih robova istog tog sistema – nije svrha života zbog koje smo stvoreni i živimo. Zaista živimo, a ne: budimo se i dok smo se okrenuli već je vreme za spavanje odnosno već smo stari da bismo išta učinili jer nemoćno je ostarelo telo naše za bilo kakvu akciju – nema snage. Uz samo par trenutaka koje u životu doživimo koji nam radost veliku stvaraju. I, to je to! Ma, važi! Kako da ne!

Od kada za sebe znam, pitanje jedno jedino u mom srcu postoji i ne iZčezava: Šta je svrha života? Šta je suština života koji živimo?

Još uvek nisam siguran da sam odgovor dao sam sebi, ali mu nazirem obrise kroz maglu života kakav u međuvremenu živim. Reče meni moja draga neki dan kako ja živim u knjigama! Pa, na neki način to može i tako da se kaže. Ali ja ne živim u knjigama, ja se trudim da u knjigama mudrosti Anastasijinih pročitano u stvarnost svoju preobrazim. Svakoga dana dajem sve od sebe da tako bude i da tako učinim.

Sve to ja se trudim svim srcem da ostvarim uz svakodnevni život koji podrazumeva promišljanje o konkretnim koracima svakodnevnim koje preduzimam kako bih i svakodnevni život živeo, svakog sekunda, a uz to sve vreme mislima svojim stvaram realnost koju želim da živim. U svemu tome, “trenutno realno stanje” se na svaki mogući način trudi da me opovrgne u mojim mislima i mislenom stvaranju. Zato mi ona i kaže kako ja živim u knjigama i kako joj još ništa nisam pokazao!

To me je zabolelo i boli svaki put kada se te rečenice njene setim. Kako ne vidiš da se trudim i ja da to sve naučim i primenim! Kako ne vidiš, govorim joj očima svojim, bez glasa. Kako ne vidiš?

Ti si moje sve! Ne želim i ne dolazi u obzir da svoj put hodim bez tebe. Zato te molim, što pre se osvesti kako bismo zajedno stvarali mnogo brže i snažnije, ne mogu sam. Ne može više moja misao sa tvojom da se sukobi. Zato materijalizacija i kaska. Kada bismo zajedno udružili snagu misli naših u istu sliku, ti i ja samo, uz Božiju pomoć, materijalizacija bi bila momentalna. I biće. Znam. Osećam. Rešeno je! Tako jeste!

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Ево га сад. Живот достојан Човека

Latinica

 

Ваздух је чист. Све уређаје које још увек користимо јер нам је тако лакше, смо прилагодили томе да очишћују ваздух, земљу, воду наше планете Земља по којој ходимо. Превозимо се са једног места планете на друго својим лебдећим изнад површине Земље малим или већим бродовима, а они за погон користе енергију универзума, постојећу свуда око нас.

Већина нас уопште и не користи икаква превозна средства јер живећи на сопственом имању величине једног хектара, сваки појединац или породица има више него довољно времена да ствара светове нове и интересантно нам је да то чинимо. Немамо потребу уопште за физичким путовањем јер смо то у стању да чинимо мислено и преносећи чак и тела своја са једног места на друго. А најважније путовање, ако пожелимо икада, вршимо сопственим имањем које нас заједно са комплетним ваздухом, водом, земљом, растињем, свим живућим на њему, носи тамо где наше мислено стварање одлучи. И тако и тада на том новом месту које смо походили ми стварамо даља поколења и нову Земљу за нову децу која се рађају. Све Душе икада оваплоћене, поново имају своју сврху и место на којем желе да се роде. 

 

Разумом својим да прихвати ову информацију може свако ко је Душом својом и Срцем освестио и прихватио. Тако је једино могуће и потребно. Мислима својим стварамо свет у којем живим већ свесно. Мислима својим стварамо и свет у којем желимо да се поново оваплотимо ако икада уопште и пожелимо да одавде одемо, јер за тим заправо и нема потребе. За сваку Душу ново место стварамо и нове светове у којим се та Душа оваплоћује. Само стварање је континуирано продужење Живота какав је за нас Творцем првобитно створен. Рај који ми надаље надодајемо и испуњавамо новим и новим стварањем и радујемо се заједно са Творецем нашим посматрајући створено и дивећи му се. То је наша сврха. До ње свако од нас жуди да досегне и успевамо у томе, сви.

 

За нас који још увек немамо свој хектар земље из разлога јер још увек живимо у градовима и радимо своје “послове”, погледајте како сада наши градови изгледају:

 

Свуда докле год поглед може да досегне, оазе зеленила, растиње свакојако чије плодове слободно убирамо где год и кад год пожелимо. Чисти су плодови ти јер су рукама Душа чистих посађени нашим прецима и нама самима. Са добрим мислима о здрављу онога ко поједе ове плодове посађени, сада њихове укусе и препознајемо и тачно знамо када нам је који плод потребан.

Човек има у себи дубоко усађену жељу да се дружи са другим Човеком. Заједно да стварамо нама је лепше и лакше и зато идеје о новим стварањима само навиру свакоме од нас. Утркујемо се ко ће пре своју нову намисао да изложи осталима на нашем месту окупљања крај реке која кроз наш град пролази. И чиста је она, та река. Воду из ње директно ту захватамо ведрима која су на сваком кораку око нас управо из тог разлога да свако може да захвати живу воду и да се напије кад год пожели његова Душа и тело.

 

Сунце нас греје нежно и полако свакодневно и милује тело његов зрак. Испуњава Душу његов сјај. Радује Срце његова топлина, и милина се у телу шири и преплављује сваки делић и најмањи нашег бића. Очи где год погледају радује их виђено. Насмејана и разиграна лица наших суседа хране нас и често изгубимо појам о свему осим о садашњем трену који живимо. Време и не постоји више, јер га не осећамо. Из тренутка у тренутак се играмо, радујемо, стварамо, разговарамо мислима својим између себе и договарамо о даљим стварањима заједничким.

 

Свако од нас доприноси оним за шта је надарен. Слобода стварања је освешћена и бавимо се само оним чиме желимо. У томе смо у ствари и најбољи и то су наши дарови и таленти којима смо снабдевени својим рођењем. Свако од нас је своје таленте већ освестио и сада нас само вежба да те своје таленте оснажимо и развијемо што више и што боље радује и нагони на ново стварање и остварење идеја које само навиру у нашим мислима.

 

Пажљиви смо једни према другима. Волимо једни друге јер смо свесни да долазимо са истог извора. Тела наша су вечито млада у пуној снази и гибкости својој. Свако се труди да свом телу допринесе још снажније и гибкије да буде. Играмо надахнути музиком цвећа и дрвећа, птица и Душа свих које саме певају у сваком трену, музику своју дарујући осталима. Склад је тај савршен. Оркестар свега живућег посвуда око нас најпријатније тонове ствара и Душу и тело разиграва и разгаљује. 

 

Мисли су наше бистре и чисте и само на добро за добро свег живућег посвуда окренуте. За стварање и развијање најздравијих, најсрећнијих, најрадоснијих бића свуда око нас. Стварамо насеља нова са својим суседима будућим на местима за која смо се сами одлучили да ту баш желимо да се настанимо за навек и да на њима стварамо своје Љубави пространство да би се цео наш Род поново ту оваплотио. Све наше прамајкице и праочеви са радошћу ишчекују да створимо за њихове Душе тела у обличју деце која се рађају нова.

 

Радост од стварања заједничког са Творцем свих нас заједно је огромна и сама она наша Срца греје и снажи тела наша да у стварност преобразимо своје заједничке замисли. Нове светове се спремамо да створимо оног тренутка када довољна количина свих нас те светове у срцима својим осети и у Душама својим освести. Стварање заједничко се догађа моментално када се наше мисли у заједничку слику заљубе и зарадују животу заједничком у слици тој. Оваплоћење је тренутно.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Evo ga sad, život dostojan Čoveka.

Vazduh je čist. Sve uređaje koje još uvek koristimo jer nam je tako lakše, smo prilagodili tome da očišćuju vazduh, zemlju, vodu naše planete Zemlja po kojoj hodimo. Prevozimo se sa jednog mesta planete na drugo svojim lebdećim iznad površine Zemlje malim ili većim brodovima, a oni za pogon koriste energiju univerzuma, postojeću svuda oko nas.
Većina nas uopšte i ne koristi ikakva prevozna sredstva jer živeći na sopstvenom imanju veličine jednog hektara, svaki pojedinac ili porodica ima više nego dovoljno vremena da stvara svetove nove i interesantno nam je da to činimo. Nemamo potrebu uopšte za fizičkim putovanjem jer smo to u stanju da činimo misleno i prenoseći čak i tela svoja sa jednog mesta na drugo. A najvažnije putovanje, ako poželimo ikada, vršimo sopstvenim imanjem koje nas zajedno sa kompletnim vazduhom, vodom, zemljom, rastinjem, svim živućim na njemu, nosi tamo gde naše misleno stvaranje odluči. I tako i tada na tom novom mestu koje smo pohodili mi stvaramo dalja pokolenja i novu Zemlju za novu decu koja se rađaju. Sve Duše ikada ovaploćene, ponovo imaju svoju svrhu i mesto na kojem žele da se rode.

Razumom svojim da prihvati ovu informaciju može svako ko je Dušom svojom i Srcem osvestio i prihvatio. Tako je jedino moguće i potrebno. Mislima svojim stvaramo svet u kojem živim već svesno. Mislima svojim stvaramo i svet u kojem želimo da se ponovo ovaplotmo ako ikada uopšte i poželimo da odavde odemo, jer za tim zapravo i nema potrebe. Za svaku Dušu novo mesto stvaramo i nove svetove u kojim se ta Duša ovaploćuje. Samo stvaranje je kontinuirano produženje Života kakav je za nas Tvorcem prvobitno stvoren. Raj koji mi nadalje nadodajemo i ispunjavamo novim i novim stvaranjem i radujemo se zajedno sa Tvorecem našim posmatrajući stvoreno i diveći mu se. To je naša svrha. Do nje svako od nas žudi da dosegne i uspevamo u tome, svi.

Za nas koji još uvek nemamo svoj hektar zemlje iz razloga jer još uvek živimo u gradovima i radimo svoje “poslove”, pogledajte kako sada naši gradovi izgledaju:

Svuda dokle god pogled može da dosegne, oaze zelenila, rastinje svakojako čije plodove slobodno ubiramo gde god i kad god poželimo. Čisti su plodovi ti jer su rukama Duša čistih posađeni našim precima i nama samima. Sa dobrim mislima o zdravlju onoga ko pojede ove plodove posađeni, sada njihove ukuse i prepoznajemo i tačno znamo kada nam je koji plod potreban.
Čovek ima u sebi duboko usađenu želju da se druži sa drugim Čovekom. Zajedno da stvaramo nama je lepše i lakše i zato ideje o novim stvaranjima samo naviru svakome od nas. Utrkujemo se ko će pre svoju novu namisao da izloži ostalima na našem mestu okupljanja kraj reke koja kroz naš grad prolazi. I čista je ona, ta reka. Vodu iz nje direktno tu zahvatamo vedrima koja su na svakom koraku oko nas upravo iz tog razloga da svako može da zahvati živu vodu i da se napije kad god poželi njegova Duša i telo.

Sunce nas greje nežno i polako svakodnevno i miluje telo njegov zrak. Ispunjava Dušu njegov sjaj. Raduje Srce njegova toplina, i milina se u telu širi i preplavljuje svaki delić i najmanji našeg bića. Oči gde god pogledaju raduje ih viđeno. Nasmejana i razigrana lica naših suseda hrane nas i često izgubimo pojam o svemu osim o sadašnjem trenu koji živimo. Vreme i ne postoji više, jer ga ne osećamo. Iz trenutka u trenutak se igramo, radujemo, stvaramo, razgovaramo mislima svojim između sebe i dogovaramo o daljim stvaranjima zajedničkim.

Svako od nas doprinosi onim za šta je nadaren. Sloboda stvaranja je osvešćena i bavimo se samo onim čime želimo. U tome smo u stvari i najbolji i to su naši darovi i talenti kojima smo snabdeveni svojim rođenjem. Svako od nas je svoje talente već osvestio i sada nas samo vežba da te svoje talente osnažimo i razvijemo što više i što bolje raduje i nagoni na novo stvaranje i ostvarenje ideja koje samo naviru u našim mislima.

Pažljivi smo jedni prema drugima. Volimo jedni druge jer smo svesni da dolazimo sa istog izvora. Tela naša su večito mlada u punoj snazi i gibkosti svojoj. Svako se trudi da svom telu doprinese još snažnije i gibkije da bude. Igramo nadahnuti muzikom cveća i drveća, ptica i Duša svih koje same pevaju u svakom trenu, muziku svoju darujući ostalima. Sklad je taj savršen. Orkestar svega živućeg posvuda oko nas najprijatnije tonove stvara i Dušu i telo razigrava i razgaljuje.

Misli su naše bistre i čiste i samo na dobro za dobro sveg živućeg posvuda okrenute. Za stvaranje i razvijanje najzdravijih, najsrećnijih, najradosnijih bića svuda oko nas. Stvaramo naselja nova sa svojim susedima budućim na mestima za koja smo se sami odlučili da tu baš želimo da se nastanimo za navek i da na njima stvaramo svoje Ljubavi prostranstvo da bi se ceo naš Rod ponovo tu ovaplotio. Sve naše pramajkice i praočevi sa radošću iščekuju da stvorimo za njihove Duše tela u obličju dece koja se rađaju nova.

Radost od stvaranja zajedničkog sa Tvorcem svih nas zajedno je ogromna i sama ona naša Srca greje i snaži tela naša da u stvarnost preobrazimo svoje zajedničke zamisli. Nove svetove se spremamo da stvorimo onog trenutka kada dovoljna količina svih nas te svetove u srcima svojim oseti i u Dušama svojim osvesti. Stvaranje zajedničko se događa momentalno kada se naše misli u zajedničku sliku zaljube i zaraduju životu zajedničkom u slici toj. Ovaploćenje je trenutno.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Откриј ми тајну

Latinica

Од мене престани тајну да кријеш – тако ја ове речи доживљавам.

Да ли су то све само обичне речи, за свакога од нас има свој смисао. Онај смисао који ви сами нечему дате јесте заправо једини важан.

Друштвене норме на које су нас програмирали – нису неизоставно исправне и важне. Ја то све доживљавам овако: све што је у сврху подржавања живота за мене је исправно а све што није у сврху подржавања живота за мене је лаж. Мислим, притом, на сав живот посвуда, како год ви сада мене разумели, за мене је ово најсвеобухватнији појам.

Сав живот – посвуда.

Доживљавам да је око мене и у мени само живот, да мртво и не постоји. Дакле, ако постоји – онда је живо. Другачије су нас учили, зар не? Зашто? 

Можда зато да бисмо могли да убијамо – јер то је следеће чему су нас програмирали: да убијамо, да. Мислите да претерујем? Па до јуче нисмо уопште размишљали када користимо дрво да бисмо га заложили да бисмо се угрејали, да смо то дрво преДходно убили.

О животињама које користимо за храну нећу ни да говорим.

То је већ свима јасно, само још мало да све то прихватимо заиста а онда и престанемо са убијањем. Али, убијамо и бубашвабе по дому свом зато што нам се гаде? Оне само скупљају и прерађују прљавштину коју у свом дому очигледно имамо јер у супротном, оне се ту не би ни појавиле.

Али, у нама о томе ни помисли нема. Видели смо бубашвабу и трчимо да је згазимо. 

А шта да вам о корову кажем? Коров је живот у изворном облику. Он је био ту пре него што смо ми одлучили да баш на том месту желимо да нам расте парадајз. И шта радимо? Убијамо биљке (зовемо их коровом прво јер не знамо њихову сврху и корист, а друго јер су нам ту непожељне) несвесни да је то такође живот који ми насилнички гасимо.

Човек је, изворно, плодојед.

Није ли нас Бог у рајски врт ставио када нас је створио и рекао да од сваког дрвета плодове кушамо, слободно…? Све оно што нам биљке сам дају сласно и хранљиво је за наше највеће добро. Сматрам да само и искључиво то што “роди” на некој биљци односно оно што биљка створи као плод – Човек може да поједе уколико за тим уопште осети потребу и жељу.

Да се разумемо, још сам ја далеко од физичког поДпуног остварења свега овога о чему промишљам и пишем, али корачам свакодневно и константно том стазом. И са сваким новим кораком који у том смеру правим оДкривају ми се нове и нове спознаје. Сваку се трудим да усвојим и тако из дана у дан дан не губим већ делам. Корак по корак.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Otkrij mi tajnu

Od mene prestani tajnu da kriješ – tako ja ove reči doživljavam.

Da li su to sve samo obične reči, za svakoga od nas ima svoj smisao. Onaj smisao koji vi sami nečemu date jeste zapravo jedini važan.

Društvene norme na koje su nas programirali – nisu neizostavno ispravne i važne. Ja to sve doživljavam ovako: sve što je u svrhu podržavanja života za mene je ispravno a sve što nije u svrhu podržavanja života za mene je laž. Mislim, pritom, na sav život posvuda, kako god vi sada mene razumeli, za mene je ovo najsveobuhvatniji pojam.

Sav život – posvuda.

Doživljavam da je oko mene i u meni samo život, da mrtvo i ne postoji. Dakle, ako postoji – onda je živo. Drugačije su nas učili, zar ne? Zašto?

Možda zato da bismo mogli da ubijamo – jer to je sledeće čemu su nas programirali: da ubijamo, da. Mislite da preterujem? Pa do juče nismo uopšte razmišljali kada koristimo drvo da bismo ga založili da bismo se ugrejali, da smo to drvo preDhodno ubili.

O životinjama koje koristimo za hranu neću ni da govorim.

To je već svima jasno, samo još malo da sve to prihvatimo zaista a onda i prestanemo sa ubijanjem. Ali, ubijamo i bubašvabe po domu svom zato što nam se gade? One samo skupljaju i prerađuju prljavštinu koju u svom domu očigledno imamo jer u suprotnom, one se tu ne bi ni pojavile.

Ali, u nama o tome ni pomisli nema. Videli smo bubašvabu i trčimo da je zgazimo.

A šta da vam o korovu kažem? Korov je život u izvornom obliku. On je bio tu pre nego što smo mi odlučili da baš na tom mestu želimo da nam raste paradajz. I šta radimo? Ubijamo biljke (zovemo ih korovom prvo jer ne znamo njihovu svrhu i korist, a drugo jer su nam tu nepoželjne) nesvesni da je to takođe život koji mi nasilnički gasimo.

Čovek je, izvorno, plodojed.

Nije li nas Bog u rajski vrt stavio kada nas je stvorio i rekao da od svakog drveta plodove kušamo, slobodno…? Sve ono što nam biljke sam daju slasno i hranljivo je za naše najveće dobro. Smatram da samo i isključivo to što “rodi” na nekoj biljci odnosno ono što biljka stvori kao plod – Čovek može da pojede ukoliko za tim uopšte oseti potrebu i želju.

Da se razumemo, još sam ja daleko od fizičkog poDpunog ostvarenja svega ovoga o čemu promišljam i pišem, ali koračam svakodnevno i konstantno tom stazom. I sa svakim novim korakom koji u tom smeru pravim oDkrivaju mi se nove i nove spoznaje. Svaku se trudim da usvojim i tako iz dana u dan dan ne gubim već delam. Korak po korak.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Зашто дангубим?

Latinica

Дан-губим, зашто, стварно губим дан?

То, такозвано, линеарно време, а заиста, једино време за које сам до скоро знао – јер тако је требало да буде. Ок, значи, имамо време које проводимо и то време ми зовемо живот. И сад, управо то време се манифестује у нашем животу као дан по дан. А ја губим дан – што значи  дубим живот!!! Зашто?

Јесмо ли тако програмирани да бисмо били “забављени” како не бисмо промишљали о ономе о чему можемо а то је стварање!!!

Стварање светова нових ако то пожелимо!!!

Одакле ми то? Па није ли нас Бог створио по својој слици и прилици и дао нам се оно што и сам има? Шта? Мислите да нам није дао све што има? Да ли је то могуће? Ако је он родитељ, промислимо и ми са тог аспекта. Да ли бисте ви вољеном детету свом ускратили ишта од свега што сами имате? Љубоморно чувате нешто и скривате од сопственог детета? Не верујем да је то могуће.

 

То су само моја промишљања. Промислимо сви и својом логиком потражимо одговоре у себи јер ту се сви одговори и сва питања налазе. Дубоко у себи пронађимо одговоре на свако питање које нам се изроди у мислима јер није нам се оно без разлога појавило у глави?

 

Животно важна питања, о њима говорим. Не о томе шта ћемо јести за ручак.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Zašto dangubim?

Dan-gubim, zašto, stvarno gubim dan?

To, takozvano, linearno vreme, a zaista, jedino vreme za koje sam do skoro znao – jer tako je trebalo da bude. Ok, znači, imamo vreme koje provodimo i to vreme mi zovemo život. I sad, upravo to vreme se manifestuje u našem životu kao dan po dan. A ja gubim dan – što znači dubim život!!! Zašto?

Jesmo li tako programirani da bismo bili “zabavljeni” kako ne bismo promišljali o onome o čemu možemo a to je stvaranje!!!

 

Stvaranje svetova novih ako to poželimo!!!

Odakle mi to? Pa nije li nas Bog stvorio po svojoj slici i prilici i dao nam se ono što i sam ima? Šta? Mislite da nam nije dao sve što ima? Da li je to moguće? Ako je on roditelj, promislimo i mi sa tog aspekta. Da li biste vi voljenom detetu svom uskratili išta od svega što sami imate? Ljubomorno čuvate nešto i skrivate od sopstvenog deteta? Ne verujem da je to moguće.

To su samo moja promišljanja. Promislimo svi i svojom logikom potražimo odgovore u sebi jer tu se svi odgovori i sva pitanja nalaze. Duboko u sebi pronađimo odgovore na svako pitanje koje nam se izrodi u mislima jer nije nam se ono bez razloga pojavilo u glavi?

Životno važna pitanja, o njima govorim. Ne o tome šta ćemo jesti za ručak.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

 

Моје писмо мом нерођеном детету:

Latinica

Сине мој,

нисам умео, схватио сам, до сада да будем срећан и задовољан одистински у овом животу. Свет у којем ја живим, није Добар. Зато те још нисам створио. Јер не желим да живиш у свету оваквом какав је до јуче био.

 

Желим да свет у којем ја живим прво поправим па тек онда да те позовем да дођеш и будеш у мом животу ако се и теби свет који створим за тебе, буде свидео.

У овај не желим да те позовем.

 

Одох сада, време је стварања Доброг, Здравог Света у који желим да дођеш.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим.

 

Moje pismo mom nerođenom detetu:

Sine moj,

nisam umeo, shvatio sam, do sada da budem srećan i zadovoljan odistinski u ovom životu. Svet u kojem ja živim, nije Dobar. Zato te još nisam stvorio. Jer ne želim da živiš u svetu ovakvom kakav je do juče bio.

Želim da svet u kojem ja živim prvo popravim pa tek onda da te pozovem da dođeš i budeš u mom životu ako se i tebi svet koji stvorim za tebe, bude svideo.

U ovaj ne želim da te pozovem.

Odoh sada, vreme je stvaranja Dobrog, Zdravog Sveta u koji želim da dođeš.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim.

Зашто мислимо то што мислимо?

Latinica

Чија ми емитовања примамо?

 

Да, управо тако. Ми, као и сваки радио пријемник, примамо емитовање нечије однекуд. Како вам то сада звучи? Јесте ли помислили: не, нисам ја ничији пријемник, не примам ја ни од кога никакве мисли нити било шта слично!!!

 

Да, и ја сам тако размишљао када сам први пут прочитао овакав текст, али сам био свестан да тамо негде тамо неки људи заиста имају понашање као да само извршавају наређења неких других који им та наређења емитују у главу… Али, не, нисам ја тај.

Рекох, тако сам мислио, али данас видим да је у ствари другачије.

Да ли размишљате икада о тв ПРОГРАМУ који посматрате свакодневно? Да ли се то зове програм без разлога или ипак у тој речи има истине? Ко нас, и зашто, програмира, у то сада нећу улазити. То је тема за следеће писаније.

Тако исто нас програмирају новине, радио, интернет вести – разноразне, књиге, наравно, такође…

 

Па, и мене програмира књига Анастасијиних мудрости, зар не?

Да, наравно. Од када сам рођен мене су програмирали. 

Али, речи Анастасијине, својим посебним склопом у реченицама, освешћују у мени све ово о чему сада пишем. Закључујем, биће да нас Анастасијине мудрости својим програмирањем заправо депрограмирају од преДходних програма?

 

У мени оне буде, у унутрашњости мога бића, истине – односно, ја својим бићем њене речи осећам и телом својим. Као да се у мени оДкључавају знања која су дубоко унутра присутна еонима, а до којих нисам умео раније да досегнем. Како год, ја ове речи осећам својим телом и бићем и за мене оне јесу истина.

 

Једноставним промишљањем и запажањем можемо закључити из онога што чујемо или видимо од неког: Замислимо шта би се са светом догодило када би сваки живући Човек на нашој Земљи чинио оно што чини онај који речи те изговара или пише? Како би изгледала наша Земља цела када би сваки на њој живући Човек сада стварао своје Љубави пространство и живео на њему унапређујући сопствену средину живљења? Јер, о томе Анастасија говори. О начину на који је Земљу веома једноставно вратити у стање Раја.

 

Промислимо…

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Zašto mislimo to što mislimo?

Čija mi emitovanja primamo?
Da, upravo tako. Mi, kao i svaki radio prijemnik, primamo emitovanje nečije odnekud. Kako vam to sada zvuči? Jeste li pomislili: ne, nisam ja ničiji prijemnik, ne primam ja ni od koga nikakve misli niti bilo šta slično!!!

Da, i ja sam tako razmišljao kada sam prvi put pročitao ovakav tekst, ali sam bio svestan da tamo negde tamo neki ljudi zaista imaju ponašanje kao da samo izvršavaju naređenja nekih drugih koji im ta naređenja emituju u glavu… Ali, ne, nisam ja taj.

Rekoh, tako sam mislio, ali danas vidim da je u stvari drugačije.

Da li razmišljate ikada o tv PROGRAMU koji posmatrate svakodnevno? Da li se to zove program bez razloga ili ipak u toj reči ima istine? Ko nas, i zašto, programira, u to sada neću ulaziti. To je tema za sledeće pisanije.

Tako isto nas programiraju novine, radio, internet vesti – raznorazne, knjige, naravno, takođe…

Pa, i mene programira knjiga Anastasijinih mudrosti, zar ne?

Da, naravno. Od kada sam rođen mene su programirali.

Ali, reči Anastasijine, svojim posebnim sklopom u rečenicama, osvešćuju u meni sve ovo o čemu sada pišem. Zaključujem, biće da nas Anastasijine mudrosti svojim programiranjem zapravo deprogramiraju od preDhodnih programa?

U meni one bude, u unutrašnjosti moga bića, istine – odnosno, ja svojim bićem njene reči osećam i telom svojim. Kao da se u meni oDključavaju znanja koja su duboko unutra prisutna eonima, a do kojih nisam umeo ranije da dosegnem. Kako god, ja ove reči osećam svojim telom i bićem i za mene one jesu istina.

Jednostavnim promišljanjem i zapažanjem možemo zaključiti iz onoga što čujemo ili vidimo od nekog: Zamislimo šta bi se sa svetom dogodilo kada bi svaki živući Čovek na našoj Zemlji činio ono što čini onaj koji reči te izgovara ili piše? Kako bi izgledala naša Zemlja cela kada bi svaki na njoj živući Čovek sada stvarao svoje Ljubavi prostranstvo i živeo na njemu unapređujući sopstvenu sredinu življenja? Jer, o tome Anastasija govori. O načinu na koji je Zemlju veoma jednostavno vratiti u stanje Raja.

Promislimo…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Чије су наше мисли?

Latinica

 

Шта су и чије су заправо наше мисли?

 

Здравља Светлим Мислима Нашим није речено тек тако. Какве су наше мисли најчешће ових дана, месеци, година, деценија, читавог нашег живота у глобалу?

 

Будимо искрени и према себи а и према другима и одговоримо сами себи, какве су нам мисли, већином?

Е, па такав нам је и живот – како рече Отац Тадеј.

 

Можемо сада да одлучимо да своје мисли које нам се по глави непрестано врзмају, свесно променимо у лепе, светле, добре, позитивне!!! Ја већ десетак година вежбам, практикујем и све ми је лакше да фокусирам мисли на Добро, а оне друге већ лако препознајем, захвалим им се и пустим их да оду.

 

Да, једноставно тако. До стадијума у којем сам сада, дошао сам након двадесетогодишњег вежбања и примењивања разних техника које су ми у томе помагале. Тражио сам и практиковао једну по једну по одређено дуже време…док нисам пронашао за мене идеалну технику коју свакодневно примењујем. Сигуран сам да свако од нас у мору техника које су нам лако доступне може по свом укусу изабрати једну која му највише одговара.

 

Тек након читања Анастасијиних мудрости које и даље читам изнова и изнова, разумео сам зашто је заиста важно да наше мисли буду Светле и да им желимо Здравља!!! 

Желимо им здравља као што свакоме желимо да би биле дуговечне и увек у снази. А да буду Светле желимо им зато да би свему живућем посвуда било Добро!

А желимо да свему живућем посвуда буде Добро зато што смо све то ми сами!!!

 

Дакле, једноставно. Самима себи желимо да је Добро.

Промислимо…

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Čije su naše misli?

 

Šta su i čije su zapravo naše misli?

Zdravlja Svetlim Mislima Našim nije rečeno tek tako. Kakve su naše misli najčešće ovih dana, meseci, godina, decenija, čitavog našeg života u globalu?

Budimo iskreni i prema sebi a i prema drugima i odgovorimo sami sebi, kakve su nam misli, većinom?
E, pa takav nam je i život – kako reče Otac Tadej.
Možemo sada da odlučimo da svoje misli koje nam se po glavi neprestano vrzmaju, svesno promenimo u lepe, svetle, dobre, pozitivne!!! Ja već desetak godina vežbam, praktikujem i sve mi je lakše da fokusiram misli na Dobro, a one druge već lako prepoznajem, zahvalim im se i pustim ih da odu.

Da, jednostavno tako. Do stadijuma u kojem sam sada, došao sam nakon dvadesetogodišnjeg vežbanja i primenjivanja raznih tehnika koje su mi u tome pomagale. Tražio sam i praktikovao jednu po jednu po određeno duže vreme…dok nisam pronašao za mene idealnu tehniku koju svakodnevno primenjujem. Siguran sam da svako od nas u moru tehnika koje su nam lako dostupne može po svom ukusu izabrati jednu koja mu najviše odgovara.

Tek nakon čitanja Anastasijinih mudrosti koje i dalje čitam iznova i iznova, razumeo sam zašto je zaista važno da naše misli budu Svetle i da im želimo Zdravlja!!!
Želimo im zdravlja kao što svakome želimo da bi bile dugovečne i uvek u snazi. A da budu Svetle želimo im zato da bi svemu živućem posvuda bilo Dobro!
A želimo da svemu živućem posvuda bude Dobro zato što smo sve to mi sami!!!

Dakle, jednostavno. Samima sebi želimo da je Dobro.
Promislimo…

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Потрудимо се да заиста разумемо свог суседа

Latinica

Промишљао сам о покретима главе Човека који нешто потврђује и онога који нешто одриче. Колико сам успео да схватим, климањем горе-доле у знак одобравања потврђује више од половине Човечанства. Померањем главе лево-десно одричу тих више од половине Човечанства. 

 

Међутим, имамо и контра ситуацију где климањем главе горе-доле одричу оних осталих мање од половине Човечанства, док истовремено потврђују климањем главе лево-десно.

 

Да ли сте икада размишљали зашто је то баш тако? Управо да би се суседи посвађали јер се заправо не разумеју. Такву ситуацију имамо код Бугара и Македонаца у односу на Србе. 

А Грци чак користе реч НЕ у знак потврђивања. Уопште сада не улазим у то ко користи чију реч са тотално супротним значењем. То није тренутно важно. Зашто се исти правац климања главе користи у потпуно супротном значењу такође код суседа?

Промислимо? Да ли је то управо зато да бисмо се посвађали зато што се заправо не разумемо? А веома смо сујетни да бисмо промислили шта заиста значи суседово климање или одмахивање главом за њега? Шта заправо он нама говори?

 

Потрудимо се да суседа разумемо заиста. Питајмо га на све могуће начине шта он то нама заправо говори. Учинимо посебне напоре да се разумемо јер апсолутно све свађе које се догађају Човеку, догађају се зато што не разуме истински другог Човека.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило
http://www.hektarzemlje.com

Potrudimo se da razumemo svog suseda

Promišljao sam o pokretima glave Čoveka koji nešto potvrđuje i onoga koji nešto odriče. Koliko sam uspeo da shvatim, klimanjem gore-dole u znak odobravanja potvrđuje više od polovine Čovečanstva. Pomeranjem glave levo-desno odriču tih više od polovine Čovečanstva.

Međutim, imamo i kontra situaciju gde klimanjem glave gore-dole odriču onih ostalih manje od polovine Čovečanstva, dok istovremeno potvrđuju klimanjem glave levo-desno.

Da li ste ikada razmišljali zašto je to baš tako? Upravo da bi se susedi posvađali jer se zapravo ne razumeju. Takvu situaciju imamo kod Bugara i Makedonaca u odnosu na Srbe.

A Grci čak koriste reč NE u znak potvrđivanja. Uopšte sada ne ulazim u to ko koristi čiju reč sa totalno suprotnim značenjem. To nije trenutno važno. Zašto se isti pravac klimanja glave koristi u potpuno suprotnom značenju takođe kod suseda?

Promislimo? Da li je to upravo zato da bismo se posvađali zato što se zapravo ne razumemo? A veoma smo sujetni da bismo promislili šta zaista znači susedovo klimanje ili odmahivanje glavom za njega? Šta zapravo on nama govori?

Potrudimo se da suseda razumemo zaista. Pitajmo ga na sve moguće načine šta on to nama zapravo govori. Učinimo posebne napore da se razumemo jer apsolutno sve svađe koje se događaju Čoveku, događaju se zato što ne razume istinski drugog Čoveka.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo
http://www.hektarzemlje.com

Стремимо ка Извору

Latinica

Много је времена прошло од када је Човек, Творцем створен да живи у Рају, из тог Раја отишао. Не физички, већ одвајајући се од своје Суштине, са Творцем повезане. Ипак, део те повезаности је остао. Можда још само у виду нити која нас са Њим повезује, али веза је остала. Да није тако, ми сада не бисмо били овде. 

 

Казао је Творац: И тада ћу последњом травком изнићи и Човек ће спознати суштину своју и предодређење и вратиће се Род његов да помогне у Заједничком Стварању са Творцем и радоваће се посматрајући створено.

 

За чим жудиш, све ти је дато рођењем твојим на Земљи овој.

И, данас је тренутак када смо освешћенији, и сада тражимо начин да се Суштини свој вратимо. 

Управо данас, многи смо своје мисли окренули ка Светлу, ка Речима које нам Творац упућује, у намери да Му се вратимо, јер Он нас жељно очекује и стрпљиво чека у магновењу векова. Јер шта је време за Њега којем је све могуће. А и нама је подарио све оно што и сам има, да творимо и ми, Заједно са Њим и да се радујемо Заједно, посматрајући створено.

 

Па, радујмо се, јер успели смо да се окренем ка Светлу, и сада корачајући стабилно, враћамо се свом Извору.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило
http://www.hektarzemlje.com

  

Stremimo ka Izvoru

Mnogo je vremena prošlo od kada je Čovek, Tvorcem stvoren da živi u Raju, iz tog Raja otišao. Ne fizički, već odvajajući se od svoje Suštine, sa Tvorcem povezane. Ipak, deo te povezanosti je ostao. Možda još samo u vidu niti koja nas sa Njim povezuje, ali veza je ostala. Da nije tako, mi sada ne bismo bili ovde.

Kazao je Tvorac: I tada ću poslednjom travkom iznići i Čovek će spoznati suštinu svoju i predodređenje i vratiće se Rod njegov da pomogne u Zajedničkom Stvaranju sa Tvorcem i radovaće se posmatrajući stvoreno.

Za čim žudiš, sve ti je dato rođenjem tvojim na Zemlji ovoj.

I, danas je trenutak kada smo osvešćeniji, i sada tražimo način da se Suštini svoj vratimo.

Upravo danas, mnogi smo svoje misli okrenuli ka Svetlu, ka Rečima koje nam Tvorac upućuje, u nameri da Mu se vratimo, jer On nas željno očekuje i strpljivo čeka u magnovenju vekova. Jer šta je vreme za Njega kojem je sve moguće. A i nama je podario sve ono što i sam ima, da tvorimo i mi, Zajedno sa Njim i da se radujemo Zajedno, posmatrajući stvoreno.

Pa, radujmo se, jer uspeli smo da se okrenem ka Svetlu, i sada koračajući stabilno, vraćamo se svom Izvoru.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo
http://www.hektarzemlje.com

Чега се ми, заправо, плашимо?

Latinica

Анастасија је у једној књизи показала Владимиру, (додаћу касније у којој тачно књизи и на којој страни), на који начин они који нису Човек скупљају наше емоције страха у бочице и касније просипајући то из боце на нас успевају да нас тим страховима, тачније, емоцијом страха, контролишу.

 

На који је начин могуће превазићи емоцију страха постоје хиљаде и хиљаде књига и техника. О томе ја нећу ништа ново додати. Користећи једну или неколико техника које мени вибрирају, успевам да из тренутка у тренутак, када се страх појави, а то је генерално све ређе, дишем и осећам тај страх суочивши се са потенцијалним: Шта ако се то догоди, чега сам се уплашио?

Па шта? Осетим тај страх још јачим до највеће могуће мере, да га проживим и да сагледам колико сам у могућности, све оно што би се потенцијално могло догодити а чега се ја, заправо, плашим. И скоро никада се ништа од свих тих мојих визија није догодило, или, ако се и догодило, оне у реалности никада нису биле јаче од најблаже могуће опције. И, чега сам се ја онда заправо плашио? Ту је суштина да схватимо да је једино наша визија потенцијално могућег развоја догађаја оно чега се ми заиста плашимо, а она никада није тако страшна у реалности као у нашој визији. Ми све преувеличавамо у својој машти, и мислима својим креирамо и страшније од онога што је било предвиђено да нам се догоди. Обзиром да својим мислима и креирамо стварност коју касније живимо, ми сами себи на тај начин правимо медвеђу услугу.

 

Од када сам успео да на овакав начин проживљавам будуће догађаје, мени се све умирило и ни под тачком разно више не доживљавам и не проживљавам будуће догађаје на тај начин. 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило
http://www.hektarzemlje.com

Čega se, zapravo, plašimo?

Anastasija je u jednoj knjizi pokazala Vladimiru, (dodaću kasnije u kojoj tačno knjizi i na kojoj strani), na koji način oni koji nisu Čovek skupljaju naše emocije straha u bočice i kasnije prosipajući to iz boce na nas uspevaju da nas tim strahovima, tačnije, emocijom straha, kontrolišu.

Na koji je način moguće prevazići emociju straha postoje hiljade i hiljade knjiga i tehnika. O tome ja neću ništa novo dodati. Koristeći jednu ili nekoliko tehnika koje meni vibriraju, uspevam da iz trenutka u trenutak, kada se strah pojavi, a to je generalno sve ređe, dišem i osećam taj strah suočivši se sa potencijalnim: Šta ako se to dogodi, čega sam se uplašio?

Pa šta? Osetim taj strah još jačim do najveće moguće mere, da ga proživim i da sagledam koliko sam u mogućnosti, sve ono što bi se potencijalno moglo dogoditi a čega se ja, zapravo, plašim. I skoro nikada se ništa od svih tih mojih vizija nije dogodilo, ili, ako se i dogodilo, one u realnosti nikada nisu bile jače od najblaže moguće opcije. I, čega sam se ja onda zapravo plašio? Tu je suština da shvatimo da je jedino naša vizija potencijalno mogućeg razvoja događaja ono čega se mi zaista plašimo, a ona nikada nije tako strašna u realnosti kao u našoj viziji. Mi sve preuveličavamo u svojoj mašti, i mislima svojim kreiramo i strašnije od onoga što je bilo predviđeno da nam se dogodi. Obzirom da svojim mislima i kreiramo stvarnost koju kasnije živimo, mi sami sebi na taj način pravimo medveđu uslugu.

Od kada sam uspeo da na ovakav način proživljavam buduće događaje, meni se sve umirilo i ni pod tačkom razno više ne doživljavam i ne proživljavam buduće događaje na taj način.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo
http://www.hektarzemlje.com