Шта је суштина живота Човековог?

Latinica

8/172

“ – Бог је Човека створио беЗсмртним, и само три услова за то треба иЗпунити

Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи Човека, и коме би тежио Човек.

Друго: на Земљи мора да живи макар један Човек, са Добротом и Љубављу мислећи о теби.

Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно… чак иако старији Човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може допустити да умре мисао која ствара живот…

 

8/181… – Дивно, Анастасија! Значи, када људи, следећи Божански програм, среде целу Земљу, имаће могућност да насељавају друге планете?

  • Свакако. Иначе је само постојање планета весељенских беЗсмислено. А код Њега све има големи смисао. Љубав двоје, визија у Љубави рођена, кадра је да живот удахне било којој планети.”

 

Стварање Заједничко са Богом и радост заједничка од посматрања створеног. То је суштина живота. Зато свако од нас исконски у себи носи порив да нешто направи, створи рукама својим. Надахнут осећањима која у себи носи, сваки Човек, ослобођен од “рада за новац да би живео” када се добро од досадашњег живота одмори, има порив ка стварању нечега својим рукама, тачније прво својим мислима, а онда и рукама. То је у нама од увек. И за увек. Нити смо то бирали нити можемо да изаберемо да тако не буде, значи у нама се, дубоко усађена, налази потреба за стварањем.

 

Стално постављам питање: Шта је суштина живота Човековог. Сигуран сам да рађање да бисмо били укалупљени кроз васпитавање и школство, зарад рада због новца који нам је потребан да бисмо живели – и у међувремену рађање деце као нових робова истог тог система – није сврха живота због које смо створени и живимо. Заиста живимо, а не: будимо се и док смо се окренули већ је време за спавање односно већ смо стари да бисмо ишта учинили јер немоћно је остарело тело наше за било какву акцију – нема снаге. Уз само пар тренутака које у животу доживимо који нам радост велику стварају. И, то је то! Ма, важи! Како да не!

 

Од када за себе знам, питање једно једино у мом срцу постоји и не иЗчезава: Шта је сврха живота? Шта је суштина живота који живимо?

Још увек нисам сигуран да сам одговор дао сам себи, али му назирем обрисе кроз маглу живота какав у међувремену живим. Рече мени моја драга неки дан како ја живим у књигама! Па, на неки начин то може и тако да се каже. Али ја не живим у књигама, ја се трудим да у књигама мудрости Анастасијиних прочитано у стварност своју преобразим. Свакога дана дајем све од себе да тако буде и да тако учиним. 

Све то ја се трудим свим срцем да остварим уз свакодневни живот који подразумева промишљање о конкретним корацима свакодневним које предузимам како бих и свакодневни живот живео, сваког секунда, а уз то све време мислима својим стварам реалност коју желим да живим. У свему томе, “тренутно реално стање” се на сваки могући начин труди да ме оповргне у мојим мислима и мисленом стварању. Зато ми она и каже како ја живим у књигама и како јој још ништа нисам показао!

 

То ме је заболело и боли сваки пут када се те реченице њене сетим. Како не видиш да се трудим и ја да то све научим и применим! Како не видиш, говорим јој очима својим, без гласа. Како не видиш?

Ти си моје све! Не желим и не долази у обзир да свој пут ходим без тебе. Зато те молим, што пре се освести како бисмо заједно стварали много брже и снажније, не могу сам. Не може више моја мисао са твојом да се сукоби. Зато материјализација и каска. Када бисмо заједно удружили снагу мисли наших у исту слику, ти и ја само, уз Божију помоћ, материјализација би била моментална. И биће. Знам. Осећам. Решено је! Тако јесте! 

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta je suština života Čovekovog?

 

8/172

“ – Bog je Čoveka stvorio beZsmrtnim, i samo tri uslova za to treba iZpuniti

Prvo: stvoriti prostranstvo živo koje bi privlačilo k sebi Čoveka, i kome bi težio Čovek.

Drugo: na Zemlji mora da živi makar jedan Čovek, sa Dobrotom i Ljubavlju misleći o tebi.

Treće: nikada ne dozvoliti sebi misao o tome da te smrt može zadesiti, i to je izuzetno važno… čak iako stariji Čovek, po zemaljskom poimanju, istroši svoje telo i leži na samrtnoj postelji, a ne misli o smrti već zamišlja život svoj u njime stvorenom živom prostranstvu, rodiće se iznova – takav je zakon Vaseljene. Ona ne može dopustiti da umre misao koja stvara život…

8/181… – Divno, Anastasija! Znači, kada ljudi, sledeći Božanski program, srede celu Zemlju, imaće mogućnost da naseljavaju druge planete?

Svakako. Inače je samo postojanje planeta veseljenskih beZsmisleno. A kod Njega sve ima golemi smisao. Ljubav dvoje, vizija u Ljubavi rođena, kadra je da život udahne bilo kojoj planeti.”

 

Stvaranje Zajedničko sa Bogom i radost zajednička od posmatranja stvorenog. To je suština života. Zato svako od nas iskonski u sebi nosi poriv da nešto napravi, stvori rukama svojim. Nadahnut osećanjima koja u sebi nosi, svaki Čovek, oslobođen od “rada za novac da bi živeo” kada se dobro od dosadašnjeg života odmori, ima poriv ka stvaranju nečega svojim rukama, tačnije prvo svojim mislima, a onda i rukama. To je u nama od uvek. I za uvek. Niti smo to birali niti možemo da izaberemo da tako ne bude, znači u nama se, duboko usađena, nalazi potreba za stvaranjem.

Stalno postavljam pitanje: Šta je suština života Čovekovog. Siguran sam da rađanje da bismo bili ukalupljeni kroz vaspitavanje i školstvo, zarad rada zbog novca koji nam je potreban da bismo živeli – i u međuvremenu rađanje dece kao novih robova istog tog sistema – nije svrha života zbog koje smo stvoreni i živimo. Zaista živimo, a ne: budimo se i dok smo se okrenuli već je vreme za spavanje odnosno već smo stari da bismo išta učinili jer nemoćno je ostarelo telo naše za bilo kakvu akciju – nema snage. Uz samo par trenutaka koje u životu doživimo koji nam radost veliku stvaraju. I, to je to! Ma, važi! Kako da ne!

Od kada za sebe znam, pitanje jedno jedino u mom srcu postoji i ne iZčezava: Šta je svrha života? Šta je suština života koji živimo?

Još uvek nisam siguran da sam odgovor dao sam sebi, ali mu nazirem obrise kroz maglu života kakav u međuvremenu živim. Reče meni moja draga neki dan kako ja živim u knjigama! Pa, na neki način to može i tako da se kaže. Ali ja ne živim u knjigama, ja se trudim da u knjigama mudrosti Anastasijinih pročitano u stvarnost svoju preobrazim. Svakoga dana dajem sve od sebe da tako bude i da tako učinim.

Sve to ja se trudim svim srcem da ostvarim uz svakodnevni život koji podrazumeva promišljanje o konkretnim koracima svakodnevnim koje preduzimam kako bih i svakodnevni život živeo, svakog sekunda, a uz to sve vreme mislima svojim stvaram realnost koju želim da živim. U svemu tome, “trenutno realno stanje” se na svaki mogući način trudi da me opovrgne u mojim mislima i mislenom stvaranju. Zato mi ona i kaže kako ja živim u knjigama i kako joj još ništa nisam pokazao!

To me je zabolelo i boli svaki put kada se te rečenice njene setim. Kako ne vidiš da se trudim i ja da to sve naučim i primenim! Kako ne vidiš, govorim joj očima svojim, bez glasa. Kako ne vidiš?

Ti si moje sve! Ne želim i ne dolazi u obzir da svoj put hodim bez tebe. Zato te molim, što pre se osvesti kako bismo zajedno stvarali mnogo brže i snažnije, ne mogu sam. Ne može više moja misao sa tvojom da se sukobi. Zato materijalizacija i kaska. Kada bismo zajedno udružili snagu misli naših u istu sliku, ti i ja samo, uz Božiju pomoć, materijalizacija bi bila momentalna. I biće. Znam. Osećam. Rešeno je! Tako jeste!

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Ево га сад. Живот достојан Човека

Latinica

 

Ваздух је чист. Све уређаје које још увек користимо јер нам је тако лакше, смо прилагодили томе да очишћују ваздух, земљу, воду наше планете Земља по којој ходимо. Превозимо се са једног места планете на друго својим лебдећим изнад површине Земље малим или већим бродовима, а они за погон користе енергију универзума, постојећу свуда око нас.

Већина нас уопште и не користи икаква превозна средства јер живећи на сопственом имању величине једног хектара, сваки појединац или породица има више него довољно времена да ствара светове нове и интересантно нам је да то чинимо. Немамо потребу уопште за физичким путовањем јер смо то у стању да чинимо мислено и преносећи чак и тела своја са једног места на друго. А најважније путовање, ако пожелимо икада, вршимо сопственим имањем које нас заједно са комплетним ваздухом, водом, земљом, растињем, свим живућим на њему, носи тамо где наше мислено стварање одлучи. И тако и тада на том новом месту које смо походили ми стварамо даља поколења и нову Земљу за нову децу која се рађају. Све Душе икада оваплоћене, поново имају своју сврху и место на којем желе да се роде. 

 

Разумом својим да прихвати ову информацију може свако ко је Душом својом и Срцем освестио и прихватио. Тако је једино могуће и потребно. Мислима својим стварамо свет у којем живим већ свесно. Мислима својим стварамо и свет у којем желимо да се поново оваплотимо ако икада уопште и пожелимо да одавде одемо, јер за тим заправо и нема потребе. За сваку Душу ново место стварамо и нове светове у којим се та Душа оваплоћује. Само стварање је континуирано продужење Живота какав је за нас Творцем првобитно створен. Рај који ми надаље надодајемо и испуњавамо новим и новим стварањем и радујемо се заједно са Творецем нашим посматрајући створено и дивећи му се. То је наша сврха. До ње свако од нас жуди да досегне и успевамо у томе, сви.

 

За нас који још увек немамо свој хектар земље из разлога јер још увек живимо у градовима и радимо своје “послове”, погледајте како сада наши градови изгледају:

 

Свуда докле год поглед може да досегне, оазе зеленила, растиње свакојако чије плодове слободно убирамо где год и кад год пожелимо. Чисти су плодови ти јер су рукама Душа чистих посађени нашим прецима и нама самима. Са добрим мислима о здрављу онога ко поједе ове плодове посађени, сада њихове укусе и препознајемо и тачно знамо када нам је који плод потребан.

Човек има у себи дубоко усађену жељу да се дружи са другим Човеком. Заједно да стварамо нама је лепше и лакше и зато идеје о новим стварањима само навиру свакоме од нас. Утркујемо се ко ће пре своју нову намисао да изложи осталима на нашем месту окупљања крај реке која кроз наш град пролази. И чиста је она, та река. Воду из ње директно ту захватамо ведрима која су на сваком кораку око нас управо из тог разлога да свако може да захвати живу воду и да се напије кад год пожели његова Душа и тело.

 

Сунце нас греје нежно и полако свакодневно и милује тело његов зрак. Испуњава Душу његов сјај. Радује Срце његова топлина, и милина се у телу шири и преплављује сваки делић и најмањи нашег бића. Очи где год погледају радује их виђено. Насмејана и разиграна лица наших суседа хране нас и често изгубимо појам о свему осим о садашњем трену који живимо. Време и не постоји више, јер га не осећамо. Из тренутка у тренутак се играмо, радујемо, стварамо, разговарамо мислима својим између себе и договарамо о даљим стварањима заједничким.

 

Свако од нас доприноси оним за шта је надарен. Слобода стварања је освешћена и бавимо се само оним чиме желимо. У томе смо у ствари и најбољи и то су наши дарови и таленти којима смо снабдевени својим рођењем. Свако од нас је своје таленте већ освестио и сада нас само вежба да те своје таленте оснажимо и развијемо што више и што боље радује и нагони на ново стварање и остварење идеја које само навиру у нашим мислима.

 

Пажљиви смо једни према другима. Волимо једни друге јер смо свесни да долазимо са истог извора. Тела наша су вечито млада у пуној снази и гибкости својој. Свако се труди да свом телу допринесе још снажније и гибкије да буде. Играмо надахнути музиком цвећа и дрвећа, птица и Душа свих које саме певају у сваком трену, музику своју дарујући осталима. Склад је тај савршен. Оркестар свега живућег посвуда око нас најпријатније тонове ствара и Душу и тело разиграва и разгаљује. 

 

Мисли су наше бистре и чисте и само на добро за добро свег живућег посвуда окренуте. За стварање и развијање најздравијих, најсрећнијих, најрадоснијих бића свуда око нас. Стварамо насеља нова са својим суседима будућим на местима за која смо се сами одлучили да ту баш желимо да се настанимо за навек и да на њима стварамо своје Љубави пространство да би се цео наш Род поново ту оваплотио. Све наше прамајкице и праочеви са радошћу ишчекују да створимо за њихове Душе тела у обличју деце која се рађају нова.

 

Радост од стварања заједничког са Творцем свих нас заједно је огромна и сама она наша Срца греје и снажи тела наша да у стварност преобразимо своје заједничке замисли. Нове светове се спремамо да створимо оног тренутка када довољна количина свих нас те светове у срцима својим осети и у Душама својим освести. Стварање заједничко се догађа моментално када се наше мисли у заједничку слику заљубе и зарадују животу заједничком у слици тој. Оваплоћење је тренутно.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Evo ga sad, život dostojan Čoveka.

Vazduh je čist. Sve uređaje koje još uvek koristimo jer nam je tako lakše, smo prilagodili tome da očišćuju vazduh, zemlju, vodu naše planete Zemlja po kojoj hodimo. Prevozimo se sa jednog mesta planete na drugo svojim lebdećim iznad površine Zemlje malim ili većim brodovima, a oni za pogon koriste energiju univerzuma, postojeću svuda oko nas.
Većina nas uopšte i ne koristi ikakva prevozna sredstva jer živeći na sopstvenom imanju veličine jednog hektara, svaki pojedinac ili porodica ima više nego dovoljno vremena da stvara svetove nove i interesantno nam je da to činimo. Nemamo potrebu uopšte za fizičkim putovanjem jer smo to u stanju da činimo misleno i prenoseći čak i tela svoja sa jednog mesta na drugo. A najvažnije putovanje, ako poželimo ikada, vršimo sopstvenim imanjem koje nas zajedno sa kompletnim vazduhom, vodom, zemljom, rastinjem, svim živućim na njemu, nosi tamo gde naše misleno stvaranje odluči. I tako i tada na tom novom mestu koje smo pohodili mi stvaramo dalja pokolenja i novu Zemlju za novu decu koja se rađaju. Sve Duše ikada ovaploćene, ponovo imaju svoju svrhu i mesto na kojem žele da se rode.

Razumom svojim da prihvati ovu informaciju može svako ko je Dušom svojom i Srcem osvestio i prihvatio. Tako je jedino moguće i potrebno. Mislima svojim stvaramo svet u kojem živim već svesno. Mislima svojim stvaramo i svet u kojem želimo da se ponovo ovaplotmo ako ikada uopšte i poželimo da odavde odemo, jer za tim zapravo i nema potrebe. Za svaku Dušu novo mesto stvaramo i nove svetove u kojim se ta Duša ovaploćuje. Samo stvaranje je kontinuirano produženje Života kakav je za nas Tvorcem prvobitno stvoren. Raj koji mi nadalje nadodajemo i ispunjavamo novim i novim stvaranjem i radujemo se zajedno sa Tvorecem našim posmatrajući stvoreno i diveći mu se. To je naša svrha. Do nje svako od nas žudi da dosegne i uspevamo u tome, svi.

Za nas koji još uvek nemamo svoj hektar zemlje iz razloga jer još uvek živimo u gradovima i radimo svoje “poslove”, pogledajte kako sada naši gradovi izgledaju:

Svuda dokle god pogled može da dosegne, oaze zelenila, rastinje svakojako čije plodove slobodno ubiramo gde god i kad god poželimo. Čisti su plodovi ti jer su rukama Duša čistih posađeni našim precima i nama samima. Sa dobrim mislima o zdravlju onoga ko pojede ove plodove posađeni, sada njihove ukuse i prepoznajemo i tačno znamo kada nam je koji plod potreban.
Čovek ima u sebi duboko usađenu želju da se druži sa drugim Čovekom. Zajedno da stvaramo nama je lepše i lakše i zato ideje o novim stvaranjima samo naviru svakome od nas. Utrkujemo se ko će pre svoju novu namisao da izloži ostalima na našem mestu okupljanja kraj reke koja kroz naš grad prolazi. I čista je ona, ta reka. Vodu iz nje direktno tu zahvatamo vedrima koja su na svakom koraku oko nas upravo iz tog razloga da svako može da zahvati živu vodu i da se napije kad god poželi njegova Duša i telo.

Sunce nas greje nežno i polako svakodnevno i miluje telo njegov zrak. Ispunjava Dušu njegov sjaj. Raduje Srce njegova toplina, i milina se u telu širi i preplavljuje svaki delić i najmanji našeg bića. Oči gde god pogledaju raduje ih viđeno. Nasmejana i razigrana lica naših suseda hrane nas i često izgubimo pojam o svemu osim o sadašnjem trenu koji živimo. Vreme i ne postoji više, jer ga ne osećamo. Iz trenutka u trenutak se igramo, radujemo, stvaramo, razgovaramo mislima svojim između sebe i dogovaramo o daljim stvaranjima zajedničkim.

Svako od nas doprinosi onim za šta je nadaren. Sloboda stvaranja je osvešćena i bavimo se samo onim čime želimo. U tome smo u stvari i najbolji i to su naši darovi i talenti kojima smo snabdeveni svojim rođenjem. Svako od nas je svoje talente već osvestio i sada nas samo vežba da te svoje talente osnažimo i razvijemo što više i što bolje raduje i nagoni na novo stvaranje i ostvarenje ideja koje samo naviru u našim mislima.

Pažljivi smo jedni prema drugima. Volimo jedni druge jer smo svesni da dolazimo sa istog izvora. Tela naša su večito mlada u punoj snazi i gibkosti svojoj. Svako se trudi da svom telu doprinese još snažnije i gibkije da bude. Igramo nadahnuti muzikom cveća i drveća, ptica i Duša svih koje same pevaju u svakom trenu, muziku svoju darujući ostalima. Sklad je taj savršen. Orkestar svega živućeg posvuda oko nas najprijatnije tonove stvara i Dušu i telo razigrava i razgaljuje.

Misli su naše bistre i čiste i samo na dobro za dobro sveg živućeg posvuda okrenute. Za stvaranje i razvijanje najzdravijih, najsrećnijih, najradosnijih bića svuda oko nas. Stvaramo naselja nova sa svojim susedima budućim na mestima za koja smo se sami odlučili da tu baš želimo da se nastanimo za navek i da na njima stvaramo svoje Ljubavi prostranstvo da bi se ceo naš Rod ponovo tu ovaplotio. Sve naše pramajkice i praočevi sa radošću iščekuju da stvorimo za njihove Duše tela u obličju dece koja se rađaju nova.

Radost od stvaranja zajedničkog sa Tvorcem svih nas zajedno je ogromna i sama ona naša Srca greje i snaži tela naša da u stvarnost preobrazimo svoje zajedničke zamisli. Nove svetove se spremamo da stvorimo onog trenutka kada dovoljna količina svih nas te svetove u srcima svojim oseti i u Dušama svojim osvesti. Stvaranje zajedničko se događa momentalno kada se naše misli u zajedničku sliku zaljube i zaraduju životu zajedničkom u slici toj. Ovaploćenje je trenutno.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Откриј ми тајну

Latinica

Од мене престани тајну да кријеш – тако ја ове речи доживљавам.

Да ли су то све само обичне речи, за свакога од нас има свој смисао. Онај смисао који ви сами нечему дате јесте заправо једини важан.

Друштвене норме на које су нас програмирали – нису неизоставно исправне и важне. Ја то све доживљавам овако: све што је у сврху подржавања живота за мене је исправно а све што није у сврху подржавања живота за мене је лаж. Мислим, притом, на сав живот посвуда, како год ви сада мене разумели, за мене је ово најсвеобухватнији појам.

Сав живот – посвуда.

Доживљавам да је око мене и у мени само живот, да мртво и не постоји. Дакле, ако постоји – онда је живо. Другачије су нас учили, зар не? Зашто? 

Можда зато да бисмо могли да убијамо – јер то је следеће чему су нас програмирали: да убијамо, да. Мислите да претерујем? Па до јуче нисмо уопште размишљали када користимо дрво да бисмо га заложили да бисмо се угрејали, да смо то дрво преДходно убили.

О животињама које користимо за храну нећу ни да говорим.

То је већ свима јасно, само још мало да све то прихватимо заиста а онда и престанемо са убијањем. Али, убијамо и бубашвабе по дому свом зато што нам се гаде? Оне само скупљају и прерађују прљавштину коју у свом дому очигледно имамо јер у супротном, оне се ту не би ни појавиле.

Али, у нама о томе ни помисли нема. Видели смо бубашвабу и трчимо да је згазимо. 

А шта да вам о корову кажем? Коров је живот у изворном облику. Он је био ту пре него што смо ми одлучили да баш на том месту желимо да нам расте парадајз. И шта радимо? Убијамо биљке (зовемо их коровом прво јер не знамо њихову сврху и корист, а друго јер су нам ту непожељне) несвесни да је то такође живот који ми насилнички гасимо.

Човек је, изворно, плодојед.

Није ли нас Бог у рајски врт ставио када нас је створио и рекао да од сваког дрвета плодове кушамо, слободно…? Све оно што нам биљке сам дају сласно и хранљиво је за наше највеће добро. Сматрам да само и искључиво то што “роди” на некој биљци односно оно што биљка створи као плод – Човек може да поједе уколико за тим уопште осети потребу и жељу.

Да се разумемо, још сам ја далеко од физичког поДпуног остварења свега овога о чему промишљам и пишем, али корачам свакодневно и константно том стазом. И са сваким новим кораком који у том смеру правим оДкривају ми се нове и нове спознаје. Сваку се трудим да усвојим и тако из дана у дан дан не губим већ делам. Корак по корак.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Otkrij mi tajnu

Od mene prestani tajnu da kriješ – tako ja ove reči doživljavam.

Da li su to sve samo obične reči, za svakoga od nas ima svoj smisao. Onaj smisao koji vi sami nečemu date jeste zapravo jedini važan.

Društvene norme na koje su nas programirali – nisu neizostavno ispravne i važne. Ja to sve doživljavam ovako: sve što je u svrhu podržavanja života za mene je ispravno a sve što nije u svrhu podržavanja života za mene je laž. Mislim, pritom, na sav život posvuda, kako god vi sada mene razumeli, za mene je ovo najsveobuhvatniji pojam.

Sav život – posvuda.

Doživljavam da je oko mene i u meni samo život, da mrtvo i ne postoji. Dakle, ako postoji – onda je živo. Drugačije su nas učili, zar ne? Zašto?

Možda zato da bismo mogli da ubijamo – jer to je sledeće čemu su nas programirali: da ubijamo, da. Mislite da preterujem? Pa do juče nismo uopšte razmišljali kada koristimo drvo da bismo ga založili da bismo se ugrejali, da smo to drvo preDhodno ubili.

O životinjama koje koristimo za hranu neću ni da govorim.

To je već svima jasno, samo još malo da sve to prihvatimo zaista a onda i prestanemo sa ubijanjem. Ali, ubijamo i bubašvabe po domu svom zato što nam se gade? One samo skupljaju i prerađuju prljavštinu koju u svom domu očigledno imamo jer u suprotnom, one se tu ne bi ni pojavile.

Ali, u nama o tome ni pomisli nema. Videli smo bubašvabu i trčimo da je zgazimo.

A šta da vam o korovu kažem? Korov je život u izvornom obliku. On je bio tu pre nego što smo mi odlučili da baš na tom mestu želimo da nam raste paradajz. I šta radimo? Ubijamo biljke (zovemo ih korovom prvo jer ne znamo njihovu svrhu i korist, a drugo jer su nam tu nepoželjne) nesvesni da je to takođe život koji mi nasilnički gasimo.

Čovek je, izvorno, plodojed.

Nije li nas Bog u rajski vrt stavio kada nas je stvorio i rekao da od svakog drveta plodove kušamo, slobodno…? Sve ono što nam biljke sam daju slasno i hranljivo je za naše najveće dobro. Smatram da samo i isključivo to što “rodi” na nekoj biljci odnosno ono što biljka stvori kao plod – Čovek može da pojede ukoliko za tim uopšte oseti potrebu i želju.

Da se razumemo, još sam ja daleko od fizičkog poDpunog ostvarenja svega ovoga o čemu promišljam i pišem, ali koračam svakodnevno i konstantno tom stazom. I sa svakim novim korakom koji u tom smeru pravim oDkrivaju mi se nove i nove spoznaje. Svaku se trudim da usvojim i tako iz dana u dan dan ne gubim već delam. Korak po korak.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Зашто дангубим?

Latinica

Дан-губим, зашто, стварно губим дан?

То, такозвано, линеарно време, а заиста, једино време за које сам до скоро знао – јер тако је требало да буде. Ок, значи, имамо време које проводимо и то време ми зовемо живот. И сад, управо то време се манифестује у нашем животу као дан по дан. А ја губим дан – што значи  дубим живот!!! Зашто?

Јесмо ли тако програмирани да бисмо били “забављени” како не бисмо промишљали о ономе о чему можемо а то је стварање!!!

Стварање светова нових ако то пожелимо!!!

Одакле ми то? Па није ли нас Бог створио по својој слици и прилици и дао нам се оно што и сам има? Шта? Мислите да нам није дао све што има? Да ли је то могуће? Ако је он родитељ, промислимо и ми са тог аспекта. Да ли бисте ви вољеном детету свом ускратили ишта од свега што сами имате? Љубоморно чувате нешто и скривате од сопственог детета? Не верујем да је то могуће.

 

То су само моја промишљања. Промислимо сви и својом логиком потражимо одговоре у себи јер ту се сви одговори и сва питања налазе. Дубоко у себи пронађимо одговоре на свако питање које нам се изроди у мислима јер није нам се оно без разлога појавило у глави?

 

Животно важна питања, о њима говорим. Не о томе шта ћемо јести за ручак.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

 

Zašto dangubim?

Dan-gubim, zašto, stvarno gubim dan?

To, takozvano, linearno vreme, a zaista, jedino vreme za koje sam do skoro znao – jer tako je trebalo da bude. Ok, znači, imamo vreme koje provodimo i to vreme mi zovemo život. I sad, upravo to vreme se manifestuje u našem životu kao dan po dan. A ja gubim dan – što znači dubim život!!! Zašto?

Jesmo li tako programirani da bismo bili “zabavljeni” kako ne bismo promišljali o onome o čemu možemo a to je stvaranje!!!

 

Stvaranje svetova novih ako to poželimo!!!

Odakle mi to? Pa nije li nas Bog stvorio po svojoj slici i prilici i dao nam se ono što i sam ima? Šta? Mislite da nam nije dao sve što ima? Da li je to moguće? Ako je on roditelj, promislimo i mi sa tog aspekta. Da li biste vi voljenom detetu svom uskratili išta od svega što sami imate? Ljubomorno čuvate nešto i skrivate od sopstvenog deteta? Ne verujem da je to moguće.

To su samo moja promišljanja. Promislimo svi i svojom logikom potražimo odgovore u sebi jer tu se svi odgovori i sva pitanja nalaze. Duboko u sebi pronađimo odgovore na svako pitanje koje nam se izrodi u mislima jer nije nam se ono bez razloga pojavilo u glavi?

Životno važna pitanja, o njima govorim. Ne o tome šta ćemo jesti za ručak.

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

 

Зашто мислимо то што мислимо?

Latinica

Чија ми емитовања примамо?

 

Да, управо тако. Ми, као и сваки радио пријемник, примамо емитовање нечије однекуд. Како вам то сада звучи? Јесте ли помислили: не, нисам ја ничији пријемник, не примам ја ни од кога никакве мисли нити било шта слично!!!

 

Да, и ја сам тако размишљао када сам први пут прочитао овакав текст, али сам био свестан да тамо негде тамо неки људи заиста имају понашање као да само извршавају наређења неких других који им та наређења емитују у главу… Али, не, нисам ја тај.

Рекох, тако сам мислио, али данас видим да је у ствари другачије.

Да ли размишљате икада о тв ПРОГРАМУ који посматрате свакодневно? Да ли се то зове програм без разлога или ипак у тој речи има истине? Ко нас, и зашто, програмира, у то сада нећу улазити. То је тема за следеће писаније.

Тако исто нас програмирају новине, радио, интернет вести – разноразне, књиге, наравно, такође…

 

Па, и мене програмира књига Анастасијиних мудрости, зар не?

Да, наравно. Од када сам рођен мене су програмирали. 

Али, речи Анастасијине, својим посебним склопом у реченицама, освешћују у мени све ово о чему сада пишем. Закључујем, биће да нас Анастасијине мудрости својим програмирањем заправо депрограмирају од преДходних програма?

 

У мени оне буде, у унутрашњости мога бића, истине – односно, ја својим бићем њене речи осећам и телом својим. Као да се у мени оДкључавају знања која су дубоко унутра присутна еонима, а до којих нисам умео раније да досегнем. Како год, ја ове речи осећам својим телом и бићем и за мене оне јесу истина.

 

Једноставним промишљањем и запажањем можемо закључити из онога што чујемо или видимо од неког: Замислимо шта би се са светом догодило када би сваки живући Човек на нашој Земљи чинио оно што чини онај који речи те изговара или пише? Како би изгледала наша Земља цела када би сваки на њој живући Човек сада стварао своје Љубави пространство и живео на њему унапређујући сопствену средину живљења? Јер, о томе Анастасија говори. О начину на који је Земљу веома једноставно вратити у стање Раја.

 

Промислимо…

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Zašto mislimo to što mislimo?

Čija mi emitovanja primamo?
Da, upravo tako. Mi, kao i svaki radio prijemnik, primamo emitovanje nečije odnekud. Kako vam to sada zvuči? Jeste li pomislili: ne, nisam ja ničiji prijemnik, ne primam ja ni od koga nikakve misli niti bilo šta slično!!!

Da, i ja sam tako razmišljao kada sam prvi put pročitao ovakav tekst, ali sam bio svestan da tamo negde tamo neki ljudi zaista imaju ponašanje kao da samo izvršavaju naređenja nekih drugih koji im ta naređenja emituju u glavu… Ali, ne, nisam ja taj.

Rekoh, tako sam mislio, ali danas vidim da je u stvari drugačije.

Da li razmišljate ikada o tv PROGRAMU koji posmatrate svakodnevno? Da li se to zove program bez razloga ili ipak u toj reči ima istine? Ko nas, i zašto, programira, u to sada neću ulaziti. To je tema za sledeće pisanije.

Tako isto nas programiraju novine, radio, internet vesti – raznorazne, knjige, naravno, takođe…

Pa, i mene programira knjiga Anastasijinih mudrosti, zar ne?

Da, naravno. Od kada sam rođen mene su programirali.

Ali, reči Anastasijine, svojim posebnim sklopom u rečenicama, osvešćuju u meni sve ovo o čemu sada pišem. Zaključujem, biće da nas Anastasijine mudrosti svojim programiranjem zapravo deprogramiraju od preDhodnih programa?

U meni one bude, u unutrašnjosti moga bića, istine – odnosno, ja svojim bićem njene reči osećam i telom svojim. Kao da se u meni oDključavaju znanja koja su duboko unutra prisutna eonima, a do kojih nisam umeo ranije da dosegnem. Kako god, ja ove reči osećam svojim telom i bićem i za mene one jesu istina.

Jednostavnim promišljanjem i zapažanjem možemo zaključiti iz onoga što čujemo ili vidimo od nekog: Zamislimo šta bi se sa svetom dogodilo kada bi svaki živući Čovek na našoj Zemlji činio ono što čini onaj koji reči te izgovara ili piše? Kako bi izgledala naša Zemlja cela kada bi svaki na njoj živući Čovek sada stvarao svoje Ljubavi prostranstvo i živeo na njemu unapređujući sopstvenu sredinu življenja? Jer, o tome Anastasija govori. O načinu na koji je Zemlju veoma jednostavno vratiti u stanje Raja.

Promislimo…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Чије су наше мисли?

Latinica

 

Шта су и чије су заправо наше мисли?

 

Здравља Светлим Мислима Нашим није речено тек тако. Какве су наше мисли најчешће ових дана, месеци, година, деценија, читавог нашег живота у глобалу?

 

Будимо искрени и према себи а и према другима и одговоримо сами себи, какве су нам мисли, већином?

Е, па такав нам је и живот – како рече Отац Тадеј.

 

Можемо сада да одлучимо да своје мисли које нам се по глави непрестано врзмају, свесно променимо у лепе, светле, добре, позитивне!!! Ја већ десетак година вежбам, практикујем и све ми је лакше да фокусирам мисли на Добро, а оне друге већ лако препознајем, захвалим им се и пустим их да оду.

 

Да, једноставно тако. До стадијума у којем сам сада, дошао сам након двадесетогодишњег вежбања и примењивања разних техника које су ми у томе помагале. Тражио сам и практиковао једну по једну по одређено дуже време…док нисам пронашао за мене идеалну технику коју свакодневно примењујем. Сигуран сам да свако од нас у мору техника које су нам лако доступне може по свом укусу изабрати једну која му највише одговара.

 

Тек након читања Анастасијиних мудрости које и даље читам изнова и изнова, разумео сам зашто је заиста важно да наше мисли буду Светле и да им желимо Здравља!!! 

Желимо им здравља као што свакоме желимо да би биле дуговечне и увек у снази. А да буду Светле желимо им зато да би свему живућем посвуда било Добро!

А желимо да свему живућем посвуда буде Добро зато што смо све то ми сами!!!

 

Дакле, једноставно. Самима себи желимо да је Добро.

Промислимо…

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Čije su naše misli?

 

Šta su i čije su zapravo naše misli?

Zdravlja Svetlim Mislima Našim nije rečeno tek tako. Kakve su naše misli najčešće ovih dana, meseci, godina, decenija, čitavog našeg života u globalu?

Budimo iskreni i prema sebi a i prema drugima i odgovorimo sami sebi, kakve su nam misli, većinom?
E, pa takav nam je i život – kako reče Otac Tadej.
Možemo sada da odlučimo da svoje misli koje nam se po glavi neprestano vrzmaju, svesno promenimo u lepe, svetle, dobre, pozitivne!!! Ja već desetak godina vežbam, praktikujem i sve mi je lakše da fokusiram misli na Dobro, a one druge već lako prepoznajem, zahvalim im se i pustim ih da odu.

Da, jednostavno tako. Do stadijuma u kojem sam sada, došao sam nakon dvadesetogodišnjeg vežbanja i primenjivanja raznih tehnika koje su mi u tome pomagale. Tražio sam i praktikovao jednu po jednu po određeno duže vreme…dok nisam pronašao za mene idealnu tehniku koju svakodnevno primenjujem. Siguran sam da svako od nas u moru tehnika koje su nam lako dostupne može po svom ukusu izabrati jednu koja mu najviše odgovara.

Tek nakon čitanja Anastasijinih mudrosti koje i dalje čitam iznova i iznova, razumeo sam zašto je zaista važno da naše misli budu Svetle i da im želimo Zdravlja!!!
Želimo im zdravlja kao što svakome želimo da bi bile dugovečne i uvek u snazi. A da budu Svetle želimo im zato da bi svemu živućem posvuda bilo Dobro!
A želimo da svemu živućem posvuda bude Dobro zato što smo sve to mi sami!!!

Dakle, jednostavno. Samima sebi želimo da je Dobro.
Promislimo…

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Шта једемо?

Latinica

Шта стигнемо, рекао би неко. И то је, у суштини, истина. Живећи у градовима, далеко од места где биљке расту, “избор” имамо у продавницама да купимо намирнице које ћемо појести. А шта нам се заправо у маркетима нуди?

Поврће које изгледа предивно, једро, живо и здраво те мами у устима лучење пљувачке. А да ли знамо пре колико времена је то поврће убрано, и колико километара је то поврће прешло да би сада овако изгледало испред наших очију? Није ли то немогуће, ако је то поврће заиста природно, што ми подразумевамо да јесте, уопште не промишљајући на ту тему.

Е, па, промислимо одмах, боље би нам било.

Како је могуће да банана стигне са другог континента, путујући морем веома дуго, (бар месец дана), и да изгледа као да је управо сазрела и убрана? Искрено, ово је пример који из поузданог извора знам, само никада о томе нисам размишљао. Дакле, не, није она убрана таква, она бива убрана зелена, те је транспортују до наших крајева, а онда је неки људи који се тиме баве, у вештачки створеним “идеалним за то условима”, “дозревају”. Ја сам то дозревање назвао печење, јер заправо то и јесте печење, само на одређеној температури и у одређеним условима.

Свакако је тај третман који банани дају – вештачки, у најмању руку. Ето, ја о томе појма нисам имао, јер нкада нисам ни размишљао о томе, али почео сам. Здраву логику и закључивање можемо применити и на сваку другу намирницу коју купујемо у “изворном” облику у маркетима у градовима у којима живимо.

О прерађевинама, месу и готовим производима нећу уопште ни да почињем писаније. Ту је свакако јасно свакоме ко иоле икада промисли, да се ради о третманима који никако нису ни природни а ни добри и здрави за Човека. Све нам је то утувљено у главу кроз разне рекламе и видљиве и невидљиве, а при том ове потоње имају много снажније дејство а нисмо свесни ни да постоје.

Дакле, ушавши у продавницу, ми наизглед имамо избор шта да купимо и ми “бирамо”. Али бирамо између црњег и горег по своје тело. А приде, уопште немамо никакву представу о укусу намирница које купујемо, зар не? Да ли нам је познато када видимо јабуку у продавници, каквог је она заправо укуса?

Па пише лепо: та и та сорта јабука, зар не? А да ли нам је та информација довољна, или јој фали још најмање неколико. Као на пример: где је одгајана та јабука, на којем поднебљу, у каквим временским приликама и неприликама је расла. Ко ју је неговао и убрао на крају. Са каквим мислима и намерама је тај одгајивао?

Да, ето нас код мисли и намера. Тога тек нисмо ни свесн колико је то заправо важна, ако не и најважнија карика у ланцу који је неким намерно направљен н нашем путу до јабуке. Уместо да изађемо у двориште и уберемо јабуку коју смо годинама уназад пробавали и по укусу и по састојцима нашем је телу она позната.

Управо то отуђење и одаљавање од извора хране, (сада говорим намерно, само о намирницама: воћу, поврћу, плодовима одгајаним на земљи у најприроднијем могућем облику), нас доводи до нездравља и неизбалансираности комплетног организма – нашег тела.

Сетимо се сада, колико нам је укусна храна била коју су спремале наше баке. Не ради се ту, наравно о сети, мада и тога има, али је заиста укус хране коју су оне припремале био другачији него што је данас. Оне су имале љубав у срцу док су храну за нас припремале, али су имале и најлепше мисли док су варјачом по ручку баратале. То је, наравно, тачно. Али су, такође, и намирнице много природније и свежије могле да набаве чак иако им нису у њиховом дворишту расле.

Некада, чак само 50 година уназад, воће, поврће је прелазило много мање удаљености до потрошача. Обично из најближих околних села, намирнице су допремане до градских пијаца и продаваца. А данас, са других континената и из других временских прилика нама намирнице стижу и ми их као “бирамо” при куповини у маркетима.

Ма не бирамо ми ништа, то је потпуно јасно. Нама је избор само привидно дат, а у стварности, све нам је наметнуто фино и перфидно, да ни не приметимо приморавање. Јер да је насилно, ми бисмо намеру одмах прозрели. Али овако постепено и полако, временом нас навикавајући да, на пример, парадајз имамо у “свежем” облику да купимо свих 365 дана у години, навикнути смо и на укус без укуса.

Само изгледом подсећајући нас на то шта парадајз јесте, ми и даље мислимо да парадајз једемо. А то је тако далеко од извора.

Промислимо…

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta jedemo?

Šta stignemo, rekao bi neko. I to je, u suštini, istina. Živeći u gradovima, daleko od mesta gde biljke rastu, “izbor” imamo u prodavnicama da kupimo namirnice koje ćemo pojesti. A šta nam se zapravo u marketima nudi?

Povrće koje izgleda predivno, jedro, živo i zdravo te mami u ustima lučenje pljuvačke. A da li znamo pre koliko vremena je to povrće ubrano, i koliko kilometara je to povrće prešlo da bi sada ovako izgledalo ispred naših očiju? Nije li to nemoguće, ako je to povrće zaista prirodno, što mi podrazumevamo da jeste, uopšte ne promišljajući na tu temu.

E, pa, promislimo odmah, bolje bi nam bilo.

Kako je moguće da banana stigne sa drugog kontinenta, putujući morem veoma dugo, (bar mesec dana), i da izgleda kao da je upravo sazrela i ubrana? Iskreno, ovo je primer koji iz pouzdanog izvora znam, samo nikada o tome nisam razmišljao. Dakle, ne, nije ona ubrana takva, ona biva ubrana zelena, te je transportuju do naših krajeva, a onda je neki ljudi koji se time bave, u veštački stvorenim “idealnim za to uslovima”, “dozrevaju”. Ja sam to dozrevanje nazvao pečenje, jer zapravo to i jeste pečenje, samo na određenoj temperaturi i u određenim uslovima.

Svakako je taj tretman koji banani daju – veštački, u najmanju ruku. Eto, ja o tome pojma nisam imao, jer nkada nisam ni razmišljao o tome, ali počeo sam. Zdravu logiku i zaključivanje možemo primeniti i na svaku drugu namirnicu koju kupujemo u “izvornom” obliku u marketima u gradovima u kojima živimo.

O prerađevinama, mesu i gotovim proizvodima neću uopšte ni da počinjem pisanije. Tu je svakako jasno svakome ko iole ikada promisli, da se radi o tretmanima koji nikako nisu ni prirodni a ni dobri i zdravi za Čoveka. Sve nam je to utuvljeno u glavu kroz razne reklame i vidljive i nevidljive, a pri tom ove potonje imaju mnogo snažnije dejstvo a nismo svesni ni da postoje.

Dakle, ušavši u prodavnicu, mi naizgled imamo izbor šta da kupimo i mi “biramo”. Ali biramo između crnjeg i goreg po svoje telo. A pride, uopšte nemamo nikakvu predstavu o ukusu namirnica koje kupujemo, zar ne? Da li nam je poznato kada vidimo jabuku u prodavnici, kakvog je ona zapravo ukusa?

Pa piše lepo: ta i ta sorta jabuka, zar ne? A da li nam je ta informacija dovoljna, ili joj fali još najmanje nekoliko. Kao na primer: gde je odgajana ta jabuka, na kojem podneblju, u kakvim vremenskim prilikama i neprilikama je rasla. Ko ju je negovao i ubrao na kraju. Sa kakvim mislima i namerama je taj odgajivao?

Da, eto nas kod misli i namera. Toga tek nismo ni svesn koliko je to zapravo važna, ako ne i najvažnija karika u lancu koji je nekim namerno napravljen n našem putu do jabuke. Umesto da izađemo u dvorište i uberemo jabuku koju smo godinama unazad probavali i po ukusu i po sastojcima našem je telu ona poznata.

Upravo to otuđenje i odaljavanje od izvora hrane, (sada govorim namerno, samo o namirnicama: voću, povrću, plodovima odgajanim na zemlji u najprirodnijem mogućem obliku), nas dovodi do nezdravlja i neizbalansiranosti kompletnog organizma – našeg tela.

Setimo se sada, koliko nam je ukusna hrana bila koju su spremale naše bake. Ne radi se tu, naravno o seti, mada i toga ima, ali je zaista ukus hrane koju su one pripremale bio drugačiji nego što je danas. One su imale ljubav u srcu dok su hranu za nas pripremale, ali su imale i najlepše misli dok su varjačom po ručku baratale. To je, naravno, tačno. Ali su, takođe, i namirnice mnogo prirodnije i svežije mogle da nabave čak iako im nisu u njihovom dvorištu rasle.

Nekada, čak samo 50 godina unazad, voće, povrće je prelazilo mnogo manje udaljenosti do potrošača. Obično iz najbližih okolnih sela, namirnice su dopremane do gradskih pijaca i prodavaca. A danas, sa drugih kontinenata i iz drugih vremenskih prilika nama namirnice stižu i mi ih kao “biramo” pri kupovini u marketima.

Ma ne biramo mi ništa, to je potpuno jasno. Nama je izbor samo prividno dat, a u stvarnosti, sve nam je nametnuto fino i perfidno, da ni ne primetimo primoravanje. Jer da je nasilno, mi bismo nameru odmah prozreli. Ali ovako postepeno i polako, vremenom nas navikavajući da, na primer, paradajz imamo u “svežem” obliku da kupimo svih 365 dana u godini, naviknuti smo i na ukus bez ukusa.

Samo izgledom podsećajući nas na to šta paradajz jeste, mi i dalje mislimo da paradajz jedemo. A to je tako daleko od izvora.

Promislimo…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Да сам…

Latinica

 

* Да сам дете које треба да се роди у овом трену, пожелео бих да ме Мајка и Отац дочекају сами у свом Дому на свом пространству Љубави које ће и мене дочекати са Радошћу и спремним благодетима за мој живот на њему.

* Да сам Дете волео бих да живим на Имању које су моји Отац и Мајка заједнички створили за себе и за сву своју децу коју ће родити. На том имању расте све воће и поврће и биље свакојако и животињице разне које све зједнички доприноси нашем здравом и природном начину живота. Да ме родитељи одгајају и чувају и мудрост живота ми преносе, о сваком од наших предака да ми говоре. Да ми заједно са свим нашим Родитељима и родитељима наших родитеља и прамајкама и праочевима живућим у свим димензијама постојања питања постављају и стрпљиво одговор дочекају од мене колико год да ми је времена за тај одговор потребно.

* Да сам Момак од двадесет лета, волео бих да сада сам своју Богињу проналазим међ’ Девојкама које су такође расле на свом Завичајном имању са својим родитељима који су је одгајали на исти начин као и мене моји.
Да се моја Богиња са којом бих наше Љубави пространство пожелео да стварам такође осети Богињом и да се Душе наше препознају из пространства Безконачног. Да нас походи Љубав и да пожели да се настани на нашем будућем Имању нашег Рода и порода.

* Да сам похођен Љубављу пожелео да стварам своја будућа поколења, волео бих да наш Дом Стварамо Заједно моја Богиња и ја на нашем Хектару земље на који ћемо довести све своје предке да Заједно стварамо нове светове својим Мислима и чистотом помисли. Љубав да нас надахњује и живи са нама заједно на нашем Завичајном имању нашег Рода. У радости стварања заједно са свим живућим Рођацима и Суседима у Нашем Насељу Завичајних имања да смо надахнути Љубављу према свем живућем.

* Да сам Човек, као што јесам, од 49 овоземаљских лета проживљених у досадашњим условима живота какви јесу последњих пола века, учинио бих све што је у мојој моћи да са својом Богињом коју сам одавно пронашао, стварам своје имање за поколења која долазе и за нас који живимо Сада.
И Стварамо ми своје имање, корак по корак, свакодневно. Садимо, припремамо за садњу, прилагођавамо тренутне животне околности својој визији живота какав знамо да је створен за Човека. Стварамо свој рај на Земљи. Свест своју свакодневно обогаћујемо новим искуствима и разумемо да свако од нас чини онако како му његова свест говори. Свако је тамо где јесте зато што је тако за њега најбоље у датом моменту.
Свестан сам да књиге које су мене оснажиле да делам, (мудрости Анастасијине) на свакога од нас делују онолико колико је тај неко у стању да разуме, схвати и прихвати. Зато свако од нас корача кораком који је за њега најбржи у датим околностима и тренутку живота у којем се налази.
Подржавам и снажим сваког да са свог тренутног положаја корача својим најбржим темпом ка остварењу живота какав је за Човека наумљен.
Здравља Светлим Мислима Нашим!!!

* Да сам Човек који је запослен у систему на било којој позицији, од посла бих одустао, (као што јесам), окренуо бих се свом имању и сваки свој тренутак живота који живим сада, посветио бих Стварању Свог пространства Љубави заједно са својом Богињом, свестан да је посао тај који ме од природе одвлачи, свесно се враћам природи и са њом у сагласју делам.
Знам да ће ме наше имање богато наградити и бринути о нама онако како је и намишљено за Човека да живи у рају који је око нас. Схватио сам и прихватио овај тренутак као благослов који је још више допринео да се окренем потпуно свом имању јер имање значи ИМАЊЕ свега што нам је потребно.

* Да сам Човек који у систему ради на било којој позицији репресије зарад власти, дубоко бих се запитао кога ја то у ствари „штитим“ и шта се иза тога крије и које су последице. Затим бих свесно окренуо леђа „послу“ који у ствари само помаже ономе што је против Човека. Створио бих своје имање ако до тада већ нисам, свестан да је једино добро стварање у сагласју са природом.
Дао бих све од себе да својим најбржим кораком, својим најбржим темпом створим Наследно имање своје за мене и моју Богињу и наша будућа поколења на темељима здравог РАЗУМА, и у складу са природом која ме учи.

* Да сам Човек којем Дете управо треба да се роди, дао бих све од себе да га дочекам на Имању завичајном његовог Рода, заједно са његовом Мајком, мојом Богињом. Потрудио бих се да свака травка, свака бубица, животињица, птичица ил’ птица, биљчица ил’ биљка на нашем пространству Љубави дочекају наше Дете исто као и нас двоје што га дочекујемо са Осмехом и Радошћу, раширених руку, спремних да Га нахранимо, оснажимо, допринесемо да буде слободно у Духу и Телу, у Уму и Срцу и да подстакнемо да буде оно које Јесте такво какво јесте својим постојањем и постајањем на Земљи. Подржавајући сваку његову помисао, постављали бисмо му питања спремно чекајући док одговори онда када одговор буде имало у себи и решило да нам одговор свој да.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Da sam…

* Da sam dete koje treba da se rodi u ovom trenu, poželeo bih da me Majka i Otac dočekaju sami u svom Domu na svom prostranstvu Ljubavi koje će i mene dočekati sa Radošću i spremnim blagodetima za moj život na njemu.
 
* Da sam Dete voleo bih da živim na Imanju koje su moji Otac i Majka zajednički stvorili za sebe i za svu svoju decu koju će roditi. Na tom imanju raste sve voće i povrće i bilje svakojako i životinjice razne koje sve zjednički doprinosi našem zdravom i prirodnom načinu života. Da me roditelji odgajaju i čuvaju i mudrost života mi prenose, o svakom od naših predaka da mi govore. Da mi zajedno sa svim našim Roditeljima i roditeljima naših roditelja i pramajkama i praočevima živućim u svim dimenzijama postojanja pitanja postavljaju i strpljivo odgovor dočekaju od mene koliko god da mi je vremena za taj odgovor potrebno.
 
* Da sam Momak od dvadeset leta, voleo bih da sada sam svoju Boginju pronalazim međ’ Devojkama koje su takođe rasle na svom Zavičajnom imanju sa svojim roditeljima koji su je odgajali na isti način kao i mene moji.
Da se moja Boginja sa kojom bih naše Ljubavi prostranstvo poželeo da stvaram takođe oseti Boginjom i da se Duše naše prepoznaju iz prostranstva Bezkonačnog. Da nas pohodi Ljubav i da poželi da se nastani na našem budućem Imanju našeg Roda i poroda.
 
* Da sam pohođen Ljubavlju poželeo da stvaram svoja buduća pokolenja, voleo bih da naš Dom Stvaramo Zajedno moja Boginja i ja na našem Hektaru zemlje na koji ćemo dovesti sve svoje predke da Zajedno stvaramo nove svetove svojim Mislima i čistotom pomisli. Ljubav da nas nadahnjuje i živi sa nama zajedno na našem Zavičajnom imanju našeg Roda. U radosti stvaranja zajedno sa svim živućim Rođacima i Susedima u Našem Naselju Zavičajnih imanja da smo nadahnuti Ljubavlju prema svem živućem.
 
 * Da sam Čovek, kao što jesam, od 49 ovozemaljskih leta proživljenih u dosadašnjim uslovima života kakvi jesu poslednjih pola veka, učinio bih sve što je u mojoj moći da sa svojom Boginjom koju sam odavno pronašao, stvaram svoje imanje za pokolenja koja dolaze i za nas koji živimo Sada.
I Stvaramo mi svoje imanje, korak po korak, svakodnevno. Sadimo, pripremamo za sadnju, prilagođavamo trenutne životne okolnosti svojoj viziji života kakav znamo da je stvoren za Čoveka. Stvaramo svoj raj na Zemlji. Svest svoju svakodnevno obogaćujemo novim iskustvima i razumemo da svako od nas čini onako kako mu njegova svest govori. Svako je tamo gde jeste zato što je tako za njega najbolje u datom momentu.
Svestan sam da knjige koje su mene osnažile da delam, (mudrosti Anastasijine) na svakoga od nas deluju onoliko koliko je taj neko u stanju da razume, shvati i prihvati. Zato svako od nas korača korakom koji je za njega najbrži u datim okolnostima i trenutku života u kojem se nalazi.
Podržavam i snažim svakog da sa svog trenutnog položaja korača svojim najbržim tempom ka ostvarenju života kakav je za Čoveka naumljen.
Zdravlja Svetlim Mislima Našim!!!
 
* Da sam Čovek koji je zaposlen u sistemu na bilo kojoj poziciji, od posla bih odustao, (kao što jesam), okrenuo bih se svom imanju i svaki svoj trenutak života koji živim sada, posvetio bih Stvaranju Svog prostranstva Ljubavi zajedno sa svojom Boginjom, svestan da je posao taj koji me od prirode odvlači, svesno se vraćam prirodi i sa njom u saglasju delam.
Znam da će me naše imanje bogato nagraditi i brinuti o nama onako kako je i namišljeno za Čoveka da živi u raju koji je oko nas. Shvatio sam i prihvatio ovaj trenutak kao blagoslov koji je još više doprineo da se okrenem potpuno svom imanju jer imanje znači IMANJE svega što nam je potrebno.
 
* Da sam Čovek koji u sistemu radi na bilo kojoj poziciji represije zarad vlasti, duboko bih se zapitao koga ja to u stvari „štitim“ i šta se iza toga krije i koje su posledice. Zatim bih svesno okrenuo leđa „poslu“ koji u stvari samo pomaže onome što je protiv Čoveka. Stvorio bih svoje imanje ako do tada već nisam, svestan da je jedino dobro stvaranje u saglasju sa prirodom.
Dao bih sve od sebe da svojim najbržim korakom, svojim najbržim tempom stvorim Nasledno imanje svoje za mene i moju Boginju i naša buduća pokolenja na temeljima zdravog RAZUMA, i u skladu sa prirodom koja me uči.
 
* Da sam Čovek kojem Dete upravo treba da se rodi, dao bih sve od sebe da ga dočekam na Imanju zavičajnom njegovog Roda, zajedno sa njegovom Majkom, mojom Boginjom. Potrudio bih se da svaka travka, svaka bubica, životinjica, ptičica il’ ptica, biljčica il’ biljka na našem prostranstvu Ljubavi dočekaju naše Dete isto kao i nas dvoje što ga dočekujemo sa Osmehom i Radošću, raširenih ruku, spremnih da Ga nahranimo, osnažimo, doprinesemo da bude slobodno u Duhu i Telu, u Umu i Srcu i da podstaknemo da bude ono koje Jeste takvo kakvo jeste svojim postojanjem i postajanjem na Zemlji. Podržavajući svaku njegovu pomisao, postavljali bismo mu pitanja spremno čekajući dok odgovori onda kada odgovor bude imalo u sebi i rešilo da nam odgovor svoj da.
 

 Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Димензије постојања

Latinica

Да ли је пета димензија вибрација? Односно брзина којом вибрирамо? Дакле, на истом месту у истом тренутку односно моменту, јер време је 4. димензија (ја бар тако доживљавам) постоји све са другом (различитом) брзином вибрације.

Димензије постојања су:
3 које одређују тело и простор,
4. је тренутак или моменат у времену на истом месту
5. је брзина којом тела вибрирају?
Да ли и ви мислите на исти начин? Има ли вама ово смисла?

Time is events not dates!!!
Време су догађаји а не датуми. Тачније, време су догађаји у одређеним моментима а те моменте ми бележимо датумима (и сатима, минутима и секундама).

Our biometric field spins – it expands out and contracts back in.
Every single thing you see does this
Наше биометријско поље се врти – проширује се и скупља.
Апсолутно свака поједина ствар ради то (тако)

Every single argument
is over opinion and not what is true.
Свака свађа (расправа)је око мишљења а не око истине.

Бити у одређеној димензији постојања, како Анастасија каже, можемо да разумемо на овај начин:
У том тренутку времена при тој брзини вибрирања.

Being in the now – losing linear time is critical
What is the absolute truth you ask?
Life is the only thing there is and life is in the present
What happens today has nothing to do with yesterday –
Tomorrow never comes – when it does, it’s today
There is no there – once you get there it is here
Stay present my friends
For the present is the best present you’ll ever get
Бити у сада, у овом моменту, моменат по моменат – изаћи из линеарног времена је најважније.
Шта је апсолутна истина питате?
Живот је једино што постоји и живот је у садашњости.
Оно што се догађа данас нема никакве везе са јучерашњим даном-
Сутра никада не долази – јер када дође, то је данас.
Не постоји тамо – јер када дођете тамо то постане овде
Останите присутни пријатељи моји,
Јер остати присутан то је најбољи поклон који ћете икада добити.

Дакле, сада ми је много логичније све оно што сам годинама читао и трудио се да примењујем. Бити у сада, бити присутан, тренутак по тренутак у времену и простору, добија нову димензију: брзину вибрација.

Да се вратим на 4д. Дакле стално говоримо како је време измишљено да бисмо се лакше споразумевали када причамо о догађајима. У реду, измислили. Али ја тек сада разумем да када посматрамо време као још једну одредницу неког догађаја (тренутка), ми му у ствари само додајемо још једну одредницу односно димензију јер како бисмо иначе у исти простор ставили толико тренутака.
Дакле у тој димензији постојања коју дефинишу 3 димензије плус датум (и време) ми сада можемо савити много различитих елемената који су у различитом времену у истом простору.

Друга је ствар што смо научени да време посматрамо линеарно и зато говоримо о прошлости и будућности. Када изађемо из тог линеарног оквира, добијамо само различите временске тренутке истог простора, на пример.

5.д

А сада још свему томе додамо и димензију брзина вибрације, па чак и када су остале димензије константне дакле, исти простор, исти временски моменат, брзина вибрације одређује постојање, (на пример видљивост нечега, и невидљивост нечег другог са другом брзином вибрације)

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Dimenzije postojanja

Da li je peta dimenzija vibracija? Odnosno brzina kojom vibriramo? Dakle, na istom mestu u istom trenutku odnosno momentu, jer vreme je 4. dimenzija (ja bar tako doživljavam) postoji sve sa drugom (različitom) brzinom vibracije.

Dimenzije postojanja su:
3 koje određuju telo i prostor,
4. je trenutak ili momenat u vremenu na istom mestu
5. je brzina kojom tela vibriraju?
Da li i vi mislite na isti način? Ima li vama ovo smisla?

Time is events not dates!!!
Vreme su događaji a ne datumi. Tačnije, vreme su događaji u određenim momentima a te momente mi beležimo datumima (i satima, minutima i sekundama).

Our biometric field spins – it expands out and contracts back in.
Every single thing you see does this.
Naše biometrijsko polje se vrti – proširuje se i skuplja.
Apsolutno svaka pojedina stvar radi to (tako)

Every single argument
is over opinion and not what is true.
Svaka svađa (rasprava) je oko mišljenja a ne oko istine.

Biti u određenoj dimenziji postojanja, kako Anastasija kaže, možemo da razumemo na ovaj način:
U tom trenutku vremena pri toj brzini vibriranja.

Being in the now – losing linear time is critical
What is the absolute truth you ask?
Life is the only thing there is and life is in the present
What happens today has nothing to do with yesterday –
Tomorrow never comes – when it does, it’s today
There is no there – once you get there it is here
Stay present my friends
For the present is the best present you’ll ever get.
Biti u sada, u ovom momentu, momenat po momenat – izaći iz linearnog vremena je najvažnije.
Šta je apsolutna istina pitate?
Život je jedino što postoji i život je u sadašnjosti.
Ono što se događa danas nema nikakve veze sa jučerašnjim danom-
Sutra nikada ne dolazi – jer kada dođe, to je danas.
Ne postoji tamo – jer kada dođete tamo to postane ovde
Ostanite prisutni prijatelji moji,
Jer ostati prisutan to je najbolji poklon koji ćete ikada dobiti.

Dakle, sada mi je mnogo logičnije sve ono što sam godinama čitao i trudio se da primenjujem. Biti u sada, biti prisutan, trenutak po trenutak u vremenu i prostoru, dobija novu dimenziju: brzinu vibracija.

Da se vratim na 4d. Dakle stalno govorimo kako je vreme izmišljeno da bismo se lakše sporazumevali kada pričamo o događajima. U redu, izmislili. Ali ja tek sada razumem da kada posmatramo vreme kao još jednu odrednicu nekog događaja (trenutka), mi mu u stvari samo dodajemo još jednu odrednicu odnosno dimenziju jer kako bismo inače u isti prostor stavili toliko trenutaka.
Dakle u toj dimenziji postojanja koju definišu 3 dimenzije plus datum (i vreme) mi sada možemo saviti mnogo različitih elemenata koji su u različitom vremenu u istom prostoru.

Druga je stvar što smo naučeni da vreme posmatramo linearno i zato govorimo o prošlosti i budućnosti. Kada izađemo iz tog linearnog okvira, dobijamo samo različite vremenske trenutke istog prostora, na primer.

5.d

A sada još svemu tome dodamo i dimenziju brzina vibracije, pa čak i kada su ostale dimenzije konstantne dakle, isti prostor, isti vremenski momenat, brzina vibracije određuje postojanje, (na primer vidljivost nečega, i nevidljivost nečeg drugog sa drugom brzinom vibracije)

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Шта су то Светле мисли

Latinica

Шта су то Светле мисли? То су мисли о Светлом, ма када створене Човеком. Отприлике би то могла да буде дефиниција. Мада, сматрам да је израз много комплекснији, али, за сада, да се задовољимо овим.

Мисли о Добру, о Светлом, за свако живуће биће ма када и ма где створено. “Ако је за највеће добро свег живота посвуда” кажу неки Изворни Аустралци аутору књиге Тихи Зов Аустралије.

Дакле, када замишљам живот за себе, онакав какав сам свестан да желим да живим, увек уз своју жељу додам и најважнију суштину: Ако је то за моје највеће Добро и за највеће Добро свег живота посвуда. Свестан да, можда, немам баш увек најбољи преглед целокупне ситуације те из тог разлога можда мислим да нешто јесте за мене Добро. Међутим, ако није истовремено и за највеће Добро свег живота посвуда, онда то и не треба да се у Стварност преобрази.

Свест о томе да је мој поглед, тачније, позиција или угао посматрања, веома приземан јер сам “висок” телесно само око 165 сантиметара. Дакле, при Земљи сам, близу. Уколико бих могао целокупна тренутна догађања на целој Земљи, или још шире од тога, посвуда, да сагледам из удаљеније позиције и да видим целокупну слику, сигурно да бих много брже и лакше могао да разумем зашто се управо на овај начин све догађа.

Међутим, такође сматрам, да ми ту перспективу немамо са разлогом. Можда је разлог учење, можда је разлог вера без доказа, можда је разлог свест о ономе и онима које не могу телесним очима да видим и телесним ушима да чујем, али постоје око мене. Сигуран сам да веома Добар разлог постоји и зато се препуштам.

Препуштам се свему што ме је створило баш оваквог и баш овде и баш сада. Препуштам се јер сам сигуран у Творчеву промисао, па и по цену тога да се догађања мени лично не допадају таква каква се одвијају. Сврха њиховог постојања апсолутно постоји, можда и из разлога да учинимо нешто. Да се освестимо. Да применимо своја знања и могућности или да их се макар поново сетимо. Да се сетимо због чега смо овде.

Одавно сам у неколико различитих мудрих књига прочитао следеће реченице као целину. Вероватно ћу парафразирати, али и у тим књигама нису увек баш идентичне. Зато не наводим извор јер их има више и помало су различити. Но, суштина им је иста.

Оно што ме је одушевило јесте када сам пре 14 година те исте речи прочитао у капели свете Петке на Калемегдану. Спој источњачке и западњачке мудрости на таквом месту ме је оборио с’ ногу, како се каже.

 

Дакле:

 

“ Боже, дај ми смирености да прихватим ствари које не могу да променим,

  Храбрости, да променим оне које могу, и

  Мудрости, да Увек умем да их разликујем”

 

У мом животу то практично изгледа и звучи овако:

 

Када се нађем у неком животном изазову који ми се не допада, ја учиним све оно што је у мојој моћи да то променим, са тим да кажем себи: 

АКО ЈЕ ТО ЗА МОЈЕ НАЈВЕЋЕ ДОБРО И ЗА НАЈВЕЋЕ ДОБРО СВЕГ ЖИВОТА ПОСВУДА.

Ако није у мојој моћи да било шта учиним по том питању, онда кажем: 

ОК. ДА ВИДИМ ЧЕМУ ОВО ИМА ДА МЕ НАУЧИ.

И пустим. 

 

Раније кроз живот читајући ове речи у различитим животним ситуацијама, различито сам их и разумео и примењивао, или их се само присећао, са сетом.

Од када сам пре 8 година пронашао и технику која је за мене најидеалнија, примењујући је, почео сам и практично, управо ове речи да примењујем у буквалном смислу. То је некако последица свеукупне мудрости коју сам временом стекао и примењујем.

 

Тај детаљ, ПРИМЕЊИВАЊА информација и истина сублимираних у мудрост коју сам до тада прикупио, мене разликује од многих који такође довољно информација у свом животу имају прикупљених, или освешћених, али их не ПРИМЕЊУЈУ.

 

Дакле, кључ у мом случају јесте у пуштању. Када бих схватио да на нешто не могу да утичем, бар не физички, ја то пустим и препустим се да бих научио оно чему ме та ситуација и учи. Додуше, склон сам да својим мислима о Добру, о Највећем Добру за Сав Живот Посвуда, такође надаље утичем на догађања, али и тада, свесно, само и искључиво уколико то јесте за Највеће Добро свег живота посвуда. 

 

Ето то би била сублимирана мудрост у најкраће, коју желим да пренесем свима који ово читају. 

 

Свако од нас дубоко у себи има сачувана сва знања и мудрости који одувек постоје. Сетимо се. Када се сетимо, онда применимо. Делајмо. Уколико је то за Највеће Добро Свег Живота Посвуда.

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило
http://www.hektarzemlje.com

Šta su to Svetle misli?

Šta su to Svetle misli? To su misli o Svetlom, ma kada stvorene Čovekom. Otprilike bi to mogla da bude definicija. Mada, smatram da je izraz mnogo kompleksniji, ali, za sada, da se zadovoljimo ovim.

Misli o Dobru, o Svetlom, za svako živuće biće ma kada i ma gde stvoreno. “Ako je za najveće dobro sveg života posvuda” kažu neki Izvorni Australci autoru knjige Tihi Zov Australije.

Dakle, kada zamišljam život za sebe, onakav kakav sam svestan da želim da živim, uvek uz svoju želju dodam i najvažniju suštinu: Ako je to za moje najveće Dobro i za najveće Dobro sveg života posvuda. Svestan da, možda, nemam baš uvek najbolji pregled celokupne situacije te iz tog razloga možda mislim da nešto jeste za mene Dobro. Međutim, ako nije istovremeno i za najveće Dobro sveg života posvuda, onda to i ne treba da se u Stvarnost preobrazi.

Svest o tome da je moj pogled, tačnije, pozicija ili ugao posmatranja, veoma prizeman jer sam “visok” telesno samo oko 165 santimetara. Dakle, pri Zemlji sam, blizu. Ukoliko bih mogao celokupna trenutna događanja na celoj Zemlji, ili još šire od toga, posvuda, da sagledam iz udaljenije pozicije i da vidim celokupnu sliku, sigurno da bih mnogo brže i lakše mogao da razumem zašto se upravo na ovaj način sve događa.

Međutim, takođe smatram, da mi tu perspektivu nemamo sa razlogom. Možda je razlog učenje, možda je razlog vera bez dokaza, možda je razlog svest o onome i onima koje ne mogu telesnim očima da vidim i telesnim ušima da čujem, ali postoje oko mene. Siguran sam da veoma Dobar razlog postoji i zato se prepuštam.

Prepuštam se svemu što me je stvorilo baš ovakvog i baš ovde i baš sada. Prepuštam se jer sam siguran u Tvorčevu promisao, pa i po cenu toga da se događanja meni lično ne dopadaju takva kakva se odvijaju. Svrha njihovog postojanja apsolutno postoji, možda i iz razloga da učinimo nešto. Da se osvestimo. Da primenimo svoja znanja i mogućnosti ili da ih se makar ponovo setimo. Da se setimo zbog čega smo ovde.

Odavno sam u nekoliko različitih mudrih knjiga pročitao sledeće rečenice kao celinu. Verovatno ću parafrazirati, ali i u tim knjigama nisu uvek baš identične. Zato ne navodim izvor jer ih ima više i pomalo su različiti. No, suština im je ista.

Ono što me je oduševilo jeste kada sam pre 14 godina te iste reči pročitao u kapeli svete Petke na Kalemegdanu. Spoj istočnjačke i zapadnjačke mudrosti na takvom mestu me je oborio s’ nogu, kako se kaže.

Dakle:

“ Bože, daj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim,

Hrabrosti, da promenim one koje mogu, i

Mudrosti, da Uvek umem da ih razlikujem”

U mom životu to praktično izgleda i zvuči ovako:

Kada se nađem u nekom životnom izazovu koji mi se ne dopada, ja učinim sve ono što je u mojoj moći da to promenim, sa tim da kažem sebi:

AKO JE TO ZA MOJE NAJVEĆE DOBRO I ZA NAJVEĆE DOBRO SVEG ŽIVOTA POSVUDA.

Ako nije u mojoj moći da bilo šta učinim po tom pitanju, onda kažem:

OK. DA VIDIM ČEMU OVO IMA DA ME NAUČI.

I pustim.
Ranije kroz život čitajući ove reči u različitim životnim situacijama, različito sam ih i razumeo i primenjivao, ili ih se samo prisećao, sa setom.

Od kada sam pre 8 godina pronašao i tehniku koja je za mene najidealnija, primenjujući je, počeo sam i praktično, upravo ove reči da primenjujem u bukvalnom smislu. To je nekako posledica sveukupne mudrosti koju sam vremenom stekao i primenjujem.

Taj detalj, PRIMENjIVANjA informacija i istina sublimiranih u mudrost koju sam do tada prikupio, mene razlikuje od mnogih koji takođe dovoljno informacija u svom životu imaju prikupljenih, ili osvešćenih, ali ih ne PRIMENjUJU.

Dakle, ključ u mom slučaju jeste u puštanju. Kada bih shvatio da na nešto ne mogu da utičem, bar ne fizički, ja to pustim i prepustim se da bih naučio ono čemu me ta situacija i uči. Doduše, sklon sam da svojim mislima o Dobru, o Najvećem Dobru za Sav Život Posvuda, takođe nadalje utičem na događanja, ali i tada, svesno, samo i isključivo ukoliko to jeste za Najveće Dobro sveg života posvuda.

Eto to bi bila sublimirana mudrost u najkraće, koju želim da prenesem svima koji ovo čitaju.

Svako od nas duboko u sebi ima sačuvana sva znanja i mudrosti koji oduvek postoje. Setimo se. Kada se setimo, onda primenimo. Delajmo. Ukoliko je to za Najveće Dobro Sveg Života Posvuda.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo
http://www.hektarzemlje.com