Основне животне потребе Човека

Latinica

17.01.2022. У 05:22

Ваздух је чист и хранећи нас. Све оно што је раније доприносило онечишћавању ваздуха сада је промењено у корист очишћења ваздуха без којег живот Човека у телу земаљском није могућ.

Прва потреба живота на земљи у телу које имамо је она без које је живот најкраћи: Ваздух, чист, здрав, хранећи, исцељујући за Човека.

Друга потреба живота на земљи у телу које имамо је она без које је живот најкраћи иако је прва потреба задовољена: Вода, чиста, здрава, хранећа, исцељујућа за Човека.

Трећа потреба живота на земљи у телу које иммо је она без које је живот најкраћи иако су прве две потребе задовољене: сан, миран, спокојан, целовит, окрепљујућ, исцељујућ за Човека.

Четврта потреба живота на земљи у телу које имамо је она без које је живот најкраћи иако су прве три потребе задовољене: Храна здрава, окрепљујућа, исцељујућа за Човека.

Пета потреба живота на земљи у телу које имамо је она без које је живот небезбедан иако су прве четири потребе задовољене: склониште које нам омогућава задовољавање основних преДпоставки живота као таквог.

И ту, сада, можемо да застанемо и да кажемо да, када су те основне потребе живота на земљи у телу које имамо задовољене, Човек може да живи, тачније, да преживи на земљи колико год хоће. Све остало је надоградња.

Такав закључак можемо извести и доказати његову истинитост на основу једноставног преживљавања тела које нам је дато да у њему боравимо на земљи. Од новорођеног Човека до умируће старине, тело које нам је дато можемо спровести уколико нам је задовољено првих пет потреба које сам описао.

И, онда шта?

Када су ових пет потреба живота задовољене, ми преживљавамо безбедно. Кључна реч коју сам овде употребио је преЖивљавање а не Живот. Разлика је суштинска.

Свако јутро када се пробудим, сетим се свега што мој Живот као такав креира у том наступајућем дану. И могу га преЖивети као и досадашње дане које сам преЖивљавао.

Веза са природом чистом, здравом, окрепљујућом, хранећом, исцељујућом за Човека јесте шеста (или прва) потреба живота коју лако можемо пренебрегнути уколико нисмо свесни свог окружења. Заправо то је веза са земљом на којој живимо, и због које нам је дато ово тело у којем се налазимо.

Веза са природом може бити и механичка, несвесна а ипак испуњена (механички, несвесно и до неког степена), јер сви ми се физички на земљи налазимо и не умемо у свом телу са ње далеко и на дуже време да одемо.

Мене окупира мисао о разлогу због којег сам заправо ту, на земљи, дошао да будем у телу које ми је дато.

Разлог, односно сврха живота јесте седма од основних седам потреба живота. Али суштински она је прва јер управо ради ње смо и дошли у ово тело на ову земљу како бисмо живели да бимо ту сврху иЗпунили.

17.01.2022. У 06:02

Шта је Човек који је живео живот задовољавајући својих пет потреба живота и шесту несвесно, заправо урадио? ПреЖивео живот од рођења до смрти без да је разлог из којег је овде дошао – испунио. Која је онда поента његовог живљења?
Само промишљам наглас и записујем своје промишљање. Знам да вас је много који ћете се са мном сложити читајући ове редове. Такође знам да је још увек веома велики број живећих у својим телима браће и сестара наших који не да се са овим неће сложити, већ ове речи до њих још увек нису и неће стићи.

Но, ја сада пишем вама који читате, а о осталима ћемо неком другом приликом.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Osnovne životne potrebe Čoveka

17.01.2022. U 05:22

Vazduh je čist i hraneći nas. Sve ono što je ranije doprinosilo onečišćavanju vazduha sada je promenjeno u korist očišćenja vazduha bez kojeg život Čoveka u telu zemaljskom nije moguć.

Prva potreba života na zemlji u telu koje imamo je ona bez koje je život najkraći: Vazduh, čist, zdrav, hraneći, isceljujući za Čoveka.

Druga potreba života na zemlji u telu koje imamo je ona bez koje je život najkraći iako je prva potreba zadovoljena: Voda, čista, zdrava, hraneća, isceljujuća za Čoveka.

Treća potreba života na zemlji u telu koje immo je ona bez koje je život najkraći iako su prve dve potrebe zadovoljene: san, miran, spokojan, celovit, okrepljujuć, isceljujuć za Čoveka.

Četvrta potreba života na zemlji u telu koje imamo je ona bez koje je život najkraći iako su prve tri potrebe zadovoljene: Hrana zdrava, okrepljujuća, isceljujuća za Čoveka.

Peta potreba života na zemlji u telu koje imamo je ona bez koje je život nebezbedan iako su prve četiri potrebe zadovoljene: sklonište koje nam omogućava zadovoljavanje osnovnih preDpostavki života kao takvog.

I tu, sada, možemo da zastanemo i da kažemo da, kada su te osnovne potrebe života na zemlji u telu koje imamo zadovoljene, Čovek može da živi tačnije da preživi na zemlji koliko god hoće. Sve ostalo je nadogradnja.

Takav zaključak možemo izvesti i dokazati njegovu istinitost na osnovu jednostavnog preživljavanja tela koje nam je dato da u njemu boravimo na zemlji. Od novorođenog Čoveka do umiruće starine, telo koje nam je dato možemo sprovesti ukoliko nam je zadovoljeno prvih pet potreba koje sam opisao.

I, onda šta?

Kada su ovih pet potreba života zadovoljene, mi preživljavamo bezbedno. Ključna reč koju sam ovde upotrebio je preŽivljavanje a ne Život. Razlika je suštinska.

Svako jutro kada se probudim, setim se svega što moj Život kao takav kreira u tom nastupajućem danu. I mogu ga preŽiveti kao i dosadašnje dane koje sam preŽivljavao.

Veza sa prirodom čistom, zdravom, okrepljujućom, hranećom, isceljujućom za Čoveka jeste šesta (ili prva) potreba života koju lako možemo prenebregnuti ukoliko nismo svesni svog okruženja. Zapravo to je veza sa zemljom na kojoj živimo, i zbog koje nam je dato ovo telo u kojem se nalazimo.

Veza sa prirodom može biti i mehanička, nesvesna a ipak ispunjena (mehanički, nesvesno i do nekog stepena), jer svi mi se fizički na zemlji nalazimo i ne umemo u svom telu sa nje daleko i na duže vreme da odemo.

Mene okupira misao o razlogu zbog kojeg sam zapravo tu, na zemlji, došao da budem u telu koje mi je dato.

Razlog, odnosno svrha života jeste sedma od osnovnih sedam potreba života. Ali suštinski ona je prva jer, upravo radi nje smo i došli u ovo telo na ovu zemlju kako bismo živeli da bimo tu svrhu iZpunili.

17.01.2022. U 06:02

Šta je Čovek koji je živeo život zadovoljavajući svojih pet potreba života i šestu nesvesno, zapravo uradio? PreŽiveo život od rođenja do smrti bez da je razlog iz kojeg je ovde došao – ispunio. Koja je onda poenta njegovog življenja?
Samo promišljam naglas i zapisujem svoje promišljanje. Znam da vas je mnogo koji ćete se sa mnom složiti čitajući ove redove. Takođe znam da je još uvek veoma veliki broj živećih u svojim telima braće i sestara naših koji ne da se sa ovim neće složiti, već ove reči do njih još uvek nisu i neće stići.

No, ja sada pišem vama koji čitate, a o ostalima ćemo nekom drugom prilikom.

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Шта једемо?

Latinica

Шта стигнемо, рекао би неко. И то је, у суштини, истина. Живећи у градовима, далеко од места где биљке расту, “избор” имамо у продавницама да купимо намирнице које ћемо појести. А шта нам се заправо у маркетима нуди?

Поврће које изгледа предивно, једро, живо и здраво те мами у устима лучење пљувачке. А да ли знамо пре колико времена је то поврће убрано, и колико километара је то поврће прешло да би сада овако изгледало испред наших очију? Није ли то немогуће, ако је то поврће заиста природно, што ми подразумевамо да јесте, уопште не промишљајући на ту тему.

Е, па, промислимо одмах, боље би нам било.

Како је могуће да банана стигне са другог континента, путујући морем веома дуго, (бар месец дана), и да изгледа као да је управо сазрела и убрана? Искрено, ово је пример који из поузданог извора знам, само никада о томе нисам размишљао. Дакле, не, није она убрана таква, она бива убрана зелена, те је транспортују до наших крајева, а онда је неки људи који се тиме баве, у вештачки створеним “идеалним за то условима”, “дозревају”. Ја сам то дозревање назвао печење, јер заправо то и јесте печење, само на одређеној температури и у одређеним условима.

Свакако је тај третман који банани дају – вештачки, у најмању руку. Ето, ја о томе појма нисам имао, јер нкада нисам ни размишљао о томе, али почео сам. Здраву логику и закључивање можемо применити и на сваку другу намирницу коју купујемо у “изворном” облику у маркетима у градовима у којима живимо.

О прерађевинама, месу и готовим производима нећу уопште ни да почињем писаније. Ту је свакако јасно свакоме ко иоле икада промисли, да се ради о третманима који никако нису ни природни а ни добри и здрави за Човека. Све нам је то утувљено у главу кроз разне рекламе и видљиве и невидљиве, а при том ове потоње имају много снажније дејство а нисмо свесни ни да постоје.

Дакле, ушавши у продавницу, ми наизглед имамо избор шта да купимо и ми “бирамо”. Али бирамо између црњег и горег по своје тело. А приде, уопште немамо никакву представу о укусу намирница које купујемо, зар не? Да ли нам је познато када видимо јабуку у продавници, каквог је она заправо укуса?

Па пише лепо: та и та сорта јабука, зар не? А да ли нам је та информација довољна, или јој фали још најмање неколико. Као на пример: где је одгајана та јабука, на којем поднебљу, у каквим временским приликама и неприликама је расла. Ко ју је неговао и убрао на крају. Са каквим мислима и намерама је тај одгајивао?

Да, ето нас код мисли и намера. Тога тек нисмо ни свесн колико је то заправо важна, ако не и најважнија карика у ланцу који је неким намерно направљен н нашем путу до јабуке. Уместо да изађемо у двориште и уберемо јабуку коју смо годинама уназад пробавали и по укусу и по састојцима нашем је телу она позната.

Управо то отуђење и одаљавање од извора хране, (сада говорим намерно, само о намирницама: воћу, поврћу, плодовима одгајаним на земљи у најприроднијем могућем облику), нас доводи до нездравља и неизбалансираности комплетног организма – нашег тела.

Сетимо се сада, колико нам је укусна храна била коју су спремале наше баке. Не ради се ту, наравно о сети, мада и тога има, али је заиста укус хране коју су оне припремале био другачији него што је данас. Оне су имале љубав у срцу док су храну за нас припремале, али су имале и најлепше мисли док су варјачом по ручку баратале. То је, наравно, тачно. Али су, такође, и намирнице много природније и свежије могле да набаве чак иако им нису у њиховом дворишту расле.

Некада, чак само 50 година уназад, воће, поврће је прелазило много мање удаљености до потрошача. Обично из најближих околних села, намирнице су допремане до градских пијаца и продаваца. А данас, са других континената и из других временских прилика нама намирнице стижу и ми их као “бирамо” при куповини у маркетима.

Ма не бирамо ми ништа, то је потпуно јасно. Нама је избор само привидно дат, а у стварности, све нам је наметнуто фино и перфидно, да ни не приметимо приморавање. Јер да је насилно, ми бисмо намеру одмах прозрели. Али овако постепено и полако, временом нас навикавајући да, на пример, парадајз имамо у “свежем” облику да купимо свих 365 дана у години, навикнути смо и на укус без укуса.

Само изгледом подсећајући нас на то шта парадајз јесте, ми и даље мислимо да парадајз једемо. А то је тако далеко од извора.

Промислимо…

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Šta jedemo?

Šta stignemo, rekao bi neko. I to je, u suštini, istina. Živeći u gradovima, daleko od mesta gde biljke rastu, “izbor” imamo u prodavnicama da kupimo namirnice koje ćemo pojesti. A šta nam se zapravo u marketima nudi?

Povrće koje izgleda predivno, jedro, živo i zdravo te mami u ustima lučenje pljuvačke. A da li znamo pre koliko vremena je to povrće ubrano, i koliko kilometara je to povrće prešlo da bi sada ovako izgledalo ispred naših očiju? Nije li to nemoguće, ako je to povrće zaista prirodno, što mi podrazumevamo da jeste, uopšte ne promišljajući na tu temu.

E, pa, promislimo odmah, bolje bi nam bilo.

Kako je moguće da banana stigne sa drugog kontinenta, putujući morem veoma dugo, (bar mesec dana), i da izgleda kao da je upravo sazrela i ubrana? Iskreno, ovo je primer koji iz pouzdanog izvora znam, samo nikada o tome nisam razmišljao. Dakle, ne, nije ona ubrana takva, ona biva ubrana zelena, te je transportuju do naših krajeva, a onda je neki ljudi koji se time bave, u veštački stvorenim “idealnim za to uslovima”, “dozrevaju”. Ja sam to dozrevanje nazvao pečenje, jer zapravo to i jeste pečenje, samo na određenoj temperaturi i u određenim uslovima.

Svakako je taj tretman koji banani daju – veštački, u najmanju ruku. Eto, ja o tome pojma nisam imao, jer nkada nisam ni razmišljao o tome, ali počeo sam. Zdravu logiku i zaključivanje možemo primeniti i na svaku drugu namirnicu koju kupujemo u “izvornom” obliku u marketima u gradovima u kojima živimo.

O prerađevinama, mesu i gotovim proizvodima neću uopšte ni da počinjem pisanije. Tu je svakako jasno svakome ko iole ikada promisli, da se radi o tretmanima koji nikako nisu ni prirodni a ni dobri i zdravi za Čoveka. Sve nam je to utuvljeno u glavu kroz razne reklame i vidljive i nevidljive, a pri tom ove potonje imaju mnogo snažnije dejstvo a nismo svesni ni da postoje.

Dakle, ušavši u prodavnicu, mi naizgled imamo izbor šta da kupimo i mi “biramo”. Ali biramo između crnjeg i goreg po svoje telo. A pride, uopšte nemamo nikakvu predstavu o ukusu namirnica koje kupujemo, zar ne? Da li nam je poznato kada vidimo jabuku u prodavnici, kakvog je ona zapravo ukusa?

Pa piše lepo: ta i ta sorta jabuka, zar ne? A da li nam je ta informacija dovoljna, ili joj fali još najmanje nekoliko. Kao na primer: gde je odgajana ta jabuka, na kojem podneblju, u kakvim vremenskim prilikama i neprilikama je rasla. Ko ju je negovao i ubrao na kraju. Sa kakvim mislima i namerama je taj odgajivao?

Da, eto nas kod misli i namera. Toga tek nismo ni svesn koliko je to zapravo važna, ako ne i najvažnija karika u lancu koji je nekim namerno napravljen n našem putu do jabuke. Umesto da izađemo u dvorište i uberemo jabuku koju smo godinama unazad probavali i po ukusu i po sastojcima našem je telu ona poznata.

Upravo to otuđenje i odaljavanje od izvora hrane, (sada govorim namerno, samo o namirnicama: voću, povrću, plodovima odgajanim na zemlji u najprirodnijem mogućem obliku), nas dovodi do nezdravlja i neizbalansiranosti kompletnog organizma – našeg tela.

Setimo se sada, koliko nam je ukusna hrana bila koju su spremale naše bake. Ne radi se tu, naravno o seti, mada i toga ima, ali je zaista ukus hrane koju su one pripremale bio drugačiji nego što je danas. One su imale ljubav u srcu dok su hranu za nas pripremale, ali su imale i najlepše misli dok su varjačom po ručku baratale. To je, naravno, tačno. Ali su, takođe, i namirnice mnogo prirodnije i svežije mogle da nabave čak iako im nisu u njihovom dvorištu rasle.

Nekada, čak samo 50 godina unazad, voće, povrće je prelazilo mnogo manje udaljenosti do potrošača. Obično iz najbližih okolnih sela, namirnice su dopremane do gradskih pijaca i prodavaca. A danas, sa drugih kontinenata i iz drugih vremenskih prilika nama namirnice stižu i mi ih kao “biramo” pri kupovini u marketima.

Ma ne biramo mi ništa, to je potpuno jasno. Nama je izbor samo prividno dat, a u stvarnosti, sve nam je nametnuto fino i perfidno, da ni ne primetimo primoravanje. Jer da je nasilno, mi bismo nameru odmah prozreli. Ali ovako postepeno i polako, vremenom nas navikavajući da, na primer, paradajz imamo u “svežem” obliku da kupimo svih 365 dana u godini, naviknuti smo i na ukus bez ukusa.

Samo izgledom podsećajući nas na to šta paradajz jeste, mi i dalje mislimo da paradajz jedemo. A to je tako daleko od izvora.

Promislimo…

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo