Да сам…

Latinica

 

* Да сам дете које треба да се роди у овом трену, пожелео бих да ме Мајка и Отац дочекају сами у свом Дому на свом пространству Љубави које ће и мене дочекати са Радошћу и спремним благодетима за мој живот на њему.

* Да сам Дете волео бих да живим на Имању које су моји Отац и Мајка заједнички створили за себе и за сву своју децу коју ће родити. На том имању расте све воће и поврће и биље свакојако и животињице разне које све зједнички доприноси нашем здравом и природном начину живота. Да ме родитељи одгајају и чувају и мудрост живота ми преносе, о сваком од наших предака да ми говоре. Да ми заједно са свим нашим Родитељима и родитељима наших родитеља и прамајкама и праочевима живућим у свим димензијама постојања питања постављају и стрпљиво одговор дочекају од мене колико год да ми је времена за тај одговор потребно.

* Да сам Момак од двадесет лета, волео бих да сада сам своју Богињу проналазим међ’ Девојкама које су такође расле на свом Завичајном имању са својим родитељима који су је одгајали на исти начин као и мене моји.
Да се моја Богиња са којом бих наше Љубави пространство пожелео да стварам такође осети Богињом и да се Душе наше препознају из пространства Безконачног. Да нас походи Љубав и да пожели да се настани на нашем будућем Имању нашег Рода и порода.

* Да сам похођен Љубављу пожелео да стварам своја будућа поколења, волео бих да наш Дом Стварамо Заједно моја Богиња и ја на нашем Хектару земље на који ћемо довести све своје предке да Заједно стварамо нове светове својим Мислима и чистотом помисли. Љубав да нас надахњује и живи са нама заједно на нашем Завичајном имању нашег Рода. У радости стварања заједно са свим живућим Рођацима и Суседима у Нашем Насељу Завичајних имања да смо надахнути Љубављу према свем живућем.

* Да сам Човек, као што јесам, од 49 овоземаљских лета проживљених у досадашњим условима живота какви јесу последњих пола века, учинио бих све што је у мојој моћи да са својом Богињом коју сам одавно пронашао, стварам своје имање за поколења која долазе и за нас који живимо Сада.
И Стварамо ми своје имање, корак по корак, свакодневно. Садимо, припремамо за садњу, прилагођавамо тренутне животне околности својој визији живота какав знамо да је створен за Човека. Стварамо свој рај на Земљи. Свест своју свакодневно обогаћујемо новим искуствима и разумемо да свако од нас чини онако како му његова свест говори. Свако је тамо где јесте зато што је тако за њега најбоље у датом моменту.
Свестан сам да књиге које су мене оснажиле да делам, (мудрости Анастасијине) на свакога од нас делују онолико колико је тај неко у стању да разуме, схвати и прихвати. Зато свако од нас корача кораком који је за њега најбржи у датим околностима и тренутку живота у којем се налази.
Подржавам и снажим сваког да са свог тренутног положаја корача својим најбржим темпом ка остварењу живота какав је за Човека наумљен.
Здравља Светлим Мислима Нашим!!!

* Да сам Човек који је запослен у систему на било којој позицији, од посла бих одустао, (као што јесам), окренуо бих се свом имању и сваки свој тренутак живота који живим сада, посветио бих Стварању Свог пространства Љубави заједно са својом Богињом, свестан да је посао тај који ме од природе одвлачи, свесно се враћам природи и са њом у сагласју делам.
Знам да ће ме наше имање богато наградити и бринути о нама онако како је и намишљено за Човека да живи у рају који је око нас. Схватио сам и прихватио овај тренутак као благослов који је још више допринео да се окренем потпуно свом имању јер имање значи ИМАЊЕ свега што нам је потребно.

* Да сам Човек који у систему ради на било којој позицији репресије зарад власти, дубоко бих се запитао кога ја то у ствари „штитим“ и шта се иза тога крије и које су последице. Затим бих свесно окренуо леђа „послу“ који у ствари само помаже ономе што је против Човека. Створио бих своје имање ако до тада већ нисам, свестан да је једино добро стварање у сагласју са природом.
Дао бих све од себе да својим најбржим кораком, својим најбржим темпом створим Наследно имање своје за мене и моју Богињу и наша будућа поколења на темељима здравог РАЗУМА, и у складу са природом која ме учи.

* Да сам Човек којем Дете управо треба да се роди, дао бих све од себе да га дочекам на Имању завичајном његовог Рода, заједно са његовом Мајком, мојом Богињом. Потрудио бих се да свака травка, свака бубица, животињица, птичица ил’ птица, биљчица ил’ биљка на нашем пространству Љубави дочекају наше Дете исто као и нас двоје што га дочекујемо са Осмехом и Радошћу, раширених руку, спремних да Га нахранимо, оснажимо, допринесемо да буде слободно у Духу и Телу, у Уму и Срцу и да подстакнемо да буде оно које Јесте такво какво јесте својим постојањем и постајањем на Земљи. Подржавајући сваку његову помисао, постављали бисмо му питања спремно чекајући док одговори онда када одговор буде имало у себи и решило да нам одговор свој да.

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

Da sam…

* Da sam dete koje treba da se rodi u ovom trenu, poželeo bih da me Majka i Otac dočekaju sami u svom Domu na svom prostranstvu Ljubavi koje će i mene dočekati sa Radošću i spremnim blagodetima za moj život na njemu.
 
* Da sam Dete voleo bih da živim na Imanju koje su moji Otac i Majka zajednički stvorili za sebe i za svu svoju decu koju će roditi. Na tom imanju raste sve voće i povrće i bilje svakojako i životinjice razne koje sve zjednički doprinosi našem zdravom i prirodnom načinu života. Da me roditelji odgajaju i čuvaju i mudrost života mi prenose, o svakom od naših predaka da mi govore. Da mi zajedno sa svim našim Roditeljima i roditeljima naših roditelja i pramajkama i praočevima živućim u svim dimenzijama postojanja pitanja postavljaju i strpljivo odgovor dočekaju od mene koliko god da mi je vremena za taj odgovor potrebno.
 
* Da sam Momak od dvadeset leta, voleo bih da sada sam svoju Boginju pronalazim međ’ Devojkama koje su takođe rasle na svom Zavičajnom imanju sa svojim roditeljima koji su je odgajali na isti način kao i mene moji.
Da se moja Boginja sa kojom bih naše Ljubavi prostranstvo poželeo da stvaram takođe oseti Boginjom i da se Duše naše prepoznaju iz prostranstva Bezkonačnog. Da nas pohodi Ljubav i da poželi da se nastani na našem budućem Imanju našeg Roda i poroda.
 
* Da sam pohođen Ljubavlju poželeo da stvaram svoja buduća pokolenja, voleo bih da naš Dom Stvaramo Zajedno moja Boginja i ja na našem Hektaru zemlje na koji ćemo dovesti sve svoje predke da Zajedno stvaramo nove svetove svojim Mislima i čistotom pomisli. Ljubav da nas nadahnjuje i živi sa nama zajedno na našem Zavičajnom imanju našeg Roda. U radosti stvaranja zajedno sa svim živućim Rođacima i Susedima u Našem Naselju Zavičajnih imanja da smo nadahnuti Ljubavlju prema svem živućem.
 
 * Da sam Čovek, kao što jesam, od 49 ovozemaljskih leta proživljenih u dosadašnjim uslovima života kakvi jesu poslednjih pola veka, učinio bih sve što je u mojoj moći da sa svojom Boginjom koju sam odavno pronašao, stvaram svoje imanje za pokolenja koja dolaze i za nas koji živimo Sada.
I Stvaramo mi svoje imanje, korak po korak, svakodnevno. Sadimo, pripremamo za sadnju, prilagođavamo trenutne životne okolnosti svojoj viziji života kakav znamo da je stvoren za Čoveka. Stvaramo svoj raj na Zemlji. Svest svoju svakodnevno obogaćujemo novim iskustvima i razumemo da svako od nas čini onako kako mu njegova svest govori. Svako je tamo gde jeste zato što je tako za njega najbolje u datom momentu.
Svestan sam da knjige koje su mene osnažile da delam, (mudrosti Anastasijine) na svakoga od nas deluju onoliko koliko je taj neko u stanju da razume, shvati i prihvati. Zato svako od nas korača korakom koji je za njega najbrži u datim okolnostima i trenutku života u kojem se nalazi.
Podržavam i snažim svakog da sa svog trenutnog položaja korača svojim najbržim tempom ka ostvarenju života kakav je za Čoveka naumljen.
Zdravlja Svetlim Mislima Našim!!!
 
* Da sam Čovek koji je zaposlen u sistemu na bilo kojoj poziciji, od posla bih odustao, (kao što jesam), okrenuo bih se svom imanju i svaki svoj trenutak života koji živim sada, posvetio bih Stvaranju Svog prostranstva Ljubavi zajedno sa svojom Boginjom, svestan da je posao taj koji me od prirode odvlači, svesno se vraćam prirodi i sa njom u saglasju delam.
Znam da će me naše imanje bogato nagraditi i brinuti o nama onako kako je i namišljeno za Čoveka da živi u raju koji je oko nas. Shvatio sam i prihvatio ovaj trenutak kao blagoslov koji je još više doprineo da se okrenem potpuno svom imanju jer imanje znači IMANJE svega što nam je potrebno.
 
* Da sam Čovek koji u sistemu radi na bilo kojoj poziciji represije zarad vlasti, duboko bih se zapitao koga ja to u stvari „štitim“ i šta se iza toga krije i koje su posledice. Zatim bih svesno okrenuo leđa „poslu“ koji u stvari samo pomaže onome što je protiv Čoveka. Stvorio bih svoje imanje ako do tada već nisam, svestan da je jedino dobro stvaranje u saglasju sa prirodom.
Dao bih sve od sebe da svojim najbržim korakom, svojim najbržim tempom stvorim Nasledno imanje svoje za mene i moju Boginju i naša buduća pokolenja na temeljima zdravog RAZUMA, i u skladu sa prirodom koja me uči.
 
* Da sam Čovek kojem Dete upravo treba da se rodi, dao bih sve od sebe da ga dočekam na Imanju zavičajnom njegovog Roda, zajedno sa njegovom Majkom, mojom Boginjom. Potrudio bih se da svaka travka, svaka bubica, životinjica, ptičica il’ ptica, biljčica il’ biljka na našem prostranstvu Ljubavi dočekaju naše Dete isto kao i nas dvoje što ga dočekujemo sa Osmehom i Radošću, raširenih ruku, spremnih da Ga nahranimo, osnažimo, doprinesemo da bude slobodno u Duhu i Telu, u Umu i Srcu i da podstaknemo da bude ono koje Jeste takvo kakvo jeste svojim postojanjem i postajanjem na Zemlji. Podržavajući svaku njegovu pomisao, postavljali bismo mu pitanja spremno čekajući dok odgovori onda kada odgovor bude imalo u sebi i rešilo da nam odgovor svoj da.
 

 Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo

Од биоробота до Човека постајем

Latinica

 

Управо сам схватио да сам ја биоробот који је имао срећу да пре 9 година дође до мудрости Анастасијиних, или да оне дођу до мене. Мало помало, читајући стално изнова те реченице, разумејући их на нов начин у складу са сопственим развојем свести, дошао сам до овог тренутка сада када сам заиста схватио и прихватио да сам и ја, као и сви остали тренутно живући на Земљи, у ствари, још увек биоробот на путу освешћивања.

 

Свакодневно делам дајући све од себе да спознам што више, да разумом својим схватим и прихватим своје биће овакво какво јесте тренутно. Трудим се да схватим шта у овом тренутку могу и треба да учиним конкретно како бих брже и јасније ходао ка себи Човеку, каквим ме је Створитељ, налик себи, створио.

 

 

Мој тренутни живот је на нашем имању које је величине половине хектара. Тренутак у којем се сада “Човечанство” налази захваљујући “пландемији” измишљеној управо како би нас, биороботе, још чвршће држали у роБству, само ме је убрзао у мојој већ раније освешћеној жељи да на свом имању живим без икакве потребе да са њега икада одлазим. Управо сада, не одлазим са имања ни на какав посао јер посла нема а неће га ни бити јер Човек није створен да ради већ да ужива.

 

Чак бих и ја сам себе чудно посматрао да сам се чуо да ово изговарам пре десетак и више година. Обзиром да сам ја веома радан Човек, бар сам такав био док нисам освестио уз помоћ Анастасијиних мудрости, да Човек уопште није створен да ради, већ је створен да ствара заједно са својим Оцем и да се заједно радујемо посматрајући створено. 

 

Што замислим, то и остварим, крилатица је коју користе многи. Да ли смо заиста свесни шта ова крилатица значи и колика је заправо ИСТИНА у њој садржана. Промислимо.

Ево ја сам промислио и помислио да у ствари ми стварамо својим мислима, замишљајима, у глави видимо слику а тек касније се та слика оствари, ако у томе будемо упорни, или се не оствари уколико од слике коју смо замислили – одустанемо. Од ње – слике- устанемо. Смисао наших речи сам себе објашњава, уколико се потрудимо да одгонетнемо речи које изговарамо, а не само онако, успут да их кажемо.

 

Свесно се бавим земљом, онолико колико сам свестан тренутно и на начин како ми је тренуто доступно. Оно што могу – чиним, он што тренутно не могу, мирим се са тим свестан да је тако тренутно најбоље за мене и за сав живот посвуда. Спознајем посматрајући мачке на свом имању, да се оне воле мазити и играти. Закњучујем да је то и Човекова потреба односно да нам је то урођено.

 

 

Освешћујем потребе које су нам наметнуте, једну за другом:

потреба да радимо да бисмо “зарадили” да бисмо платили све оно што нам је потребно да бисмо живели – је највећа од свих превара које сам до сада освестио.

 

Научени смо кроз васпитање, системе у којима смо “образовани”, да је неопходно да радимо да бисмо живели. То једноставно – није тачно, није ИСТИНА.

 

Живимо зато што смо рођени, а рођени смо без плаћања било коме било чега, бар је тако било у време када сам ја рођен. На жалост, у ово новије време, толико су далеко дошли са биороботизацијом Човека, да будући родитељи јако често морају да плаћају огромне своте новца да би “створили” дете. Природним путем не успевају да га створе па су “принуђени” да га на вештачки начин “добију”. То је само још једна у низу превара којима смо отуђени од свог Извора и Човека какав смо створени да будемо.

 

Ми смо створени да једноставно – будемо. Да Јесмо, да јесмо Будни.

 

Дишемо – ваздухом се хранимо – а о томе тек појма немамо. Већ нам је ваздух толико неприродан и загађен да заиста више не можемо само “од ваздуха да живимо”. Сећате се колико су нам  пута ту реченицу изговарали васпитавајући и тренирајући нас да “постанемо” људи?

 

Шта има ја ту да постајем, кад сам већ рођен Човеком. 

Рођењем својим ми ЈЕСМО. А онда се свесрдно труде да нас обуздају, завежу, укалупе и успевали су до сада у томе веома добро. Толико добро да се уопште ни један родитељ не пита:

 

Зашто рађамо децу у болници а не у свом Дому?

Зашто дете које нам се рађа, физички прво у руке дајемо туђинима, а не прихватамо га ми сами, јер нама се дете рађа а не њима? Ми смо га пожелели и створили.

 

Зашто нам новорођено дете наше туђин физички односи из видокруга да га “прегледа” а у ствари ко зна чиме га третирају док ми то не смемо да видимо – јер када бисмо видели, ми то не бисмо дозволили. 

 

Зашто након физичког чина рођења нашег Детета, ми пријављујемо његово рођење “матичару”, а у стварности тим чином ми предајемо своје дете “добровољно” у руке систему – јер тако су нам рекли да треба. Тако је “нормално”, тако то иде. 

 

У стварности, ми на тај начин заиста ПРОДАЈЕМО сопствено дете систему (да не идем сад у детаље, а могао бих), чак и дајемо новац том приликом (за таксе) – чудна нека трансакција!? 

Па бар кад га продајемо – онда је логично да новце узмемо, зар не? А том приликом неким системом се том нашем детету процењује вредност на основу тога колико предвиђају да ће оно у “свом” Животу укупно пореза и доприноса уплатити систему на разне начине, да ни о томе не идем у детаље.

 

Зашто се болнице уопште зову болнице уместо да им је име: оздравионице? Јер тамо се иде по здравље ваљда, а не по болест?

 

Зашто сами не васпитавамо своју децу већ их дајемо туђинима да их чувају и васпитавају?

 

Чим узмогнемо, ми децу уписујемо у вртиће и дајемо их туђинима на васпитавање. Зашто?

 

Зашто сами својој деци по васцијели дан не постављамо питања и стрпљиво чекамо одговоре?

Зашто их дајемо туђинима да их образују? Зашто уопште децу образујемо, тачније од њих стварамо облике какве ми мислимо да треба да створимо наместо да их пустимо да се слободно понашају. И зашто им не постављамо питања на која ми не знамо одговоре, а они их још увек памте.  Зашто покушавамо да им намећемо своје нетачне одговоре и размишљања која су у нас усадили они који су нас образовали у ово што јесмо а нису нас васпитали на начин који је за Човека природан.

 

Наше дете, дошавше на наше Љубави пространство и Завичајно имање свога рода слободно је да у сваком трену упознаје све Божије савршене творевине. Сваку биљку и травку по укусу спознаје само, природно их стављајући у уста уколико пожели. На тај начин упознаје све што од баш те биљке и травке добија па ће касније, уколико му је потребно, само знати коју травку или биљку да поједе или само сажваће и испљуне потом ако је то за његово највеће добро. 

 

Све Божије творевине савршене, створене су за Човеково највеће добро, и природно је да, као и свака животиња, тако и тек дошавши Човек, проба Васељену по укусу, мирису, боји и хранљивости те да тако спозна за свој будући живот шта ће му кад од користи бити и за шта ће када моћи употребити те творевине Божије.

 

А ми радимо шта? Не дозвољавамо сопственом детету да Васељену по укусу спозна! Брже – боље му из уста вадимо све оно што је у њих стрпало – јер то је инстинктом вођен покрет – када дете на сопственом имању живи. Ту где је свака травка и бубица, животиња и биљчица за његово највеће добро створена и једва чека да допринесе дететовом сазревању и одрастању, негујући га сопственом жртвом, јер то и није жртва већ испуњавање сопствене предодређености.

 

Напротив, дете живеће у неприродним творевинама попут стана у граду, где је сваки предмет у његовој околини потенцијално опасан за њега ако нико не гледа у њега у сваком трену. Неприродно када у уста стави дете које је рођењем условљено на такво понашање, ми васпитавамо са НЕ! И отимамо из рукице сопственог детета нешто зато што може тим да се повреди, а ми то никако не желимо. А зашто смо Га уопште окружили таквим вештачки створеним предметима?

Промислимо…

 

Дете спознаје посматрајући свет око себе. Какав му свет ми прво нудимо да види? На који се начин према тек дошавшем Човеку опходимо? Кревељимо му се у лице јер Га тобоже мазимо и волимо, а заиста ниподаштавамо његово Биће, слободно, тек дошавше у овај свет. Бранимо му или Га, напротив, терамо да чини оно што ми мислимо да треба, а не оно што заста јесте њему потребно или што пожели у датом моменту.

 

Да ли знате да дете има савршену моћ контроле вршења нужде? Потребно је само пажљиво посматрати своје дете и у тренутку када ће вршити нужду, ми то видимо на његовом лицу и у понашању. Али, потребно је посматрати своје дете стално, а ми за то немамо времена. 

 

Чему наше време служи ако смо пожелели да дете створимо и да га негујемо? Мало апсурдно, зар не? Желели смо да га родимо зато што је то природни порив сваког Човека, а немамо времена да га негујемо и чувамо, што нам је једина улога ако смо га родили.

Немамо времена зато што морамо да радимо да бисмо зарадили да бисмо купили да бисмо живели?! Опет апсурд с почетка књиге.

 

Промислимо…

 

У шта преображавамо (образујемо) децу своју?

 

Уображавамо их у ону слику коју ми имамо о њима, а то је махом слика коју смо од својих родитеља наследили кроз сопствено васпитавање и образовање кроз систем. А тај систем заправо образује (уобличава) Човека у оно што је за тај систем једино важно – да буде добар и користан биоробот који ће тај систем хранити и одржавати га још јачим и кориснијим за систем као такав.

 

Промислимо…

 

Шта смо све од модалитета понашања сопствених родитеља наследили? Некада се тога присећамо са радошћу, некада управо обратно са резигнираношћу и љутњом. А они су заправо чинили само оно што су најбоље знали и умели, такође имитирајући сопствене родитеље и васпитаче, а не са свешћу шта заиста рад сопственом детету?

 

Зашто је страшно да се наше дете укаки у гаће? Зато што је нама физички напор да након тога те гаће мењамо и перемо, сушимо и пегламо како би поново биле чисте за следећу употребу. А зашто детету уопште облачимо гаће? Зато што нам је усађено да је срамота ићи ГО! То је такође још један начин на који су нас образовали у ово што данас јесмо. Шта је то СРАМОТА или СРАМ? Често употребљавана реч при васпитавању детета, сопственог или туђег. 

 

Зашто треба да нас буде срам сопственог тела? 

 

То је још једна од тема које се надаље саме отварају када промишљамо како смо доспели до овде где се сада налазимо. 

По Божијој промисли, свако од нас рођењем добија савршену гардеробу која савршено пристаје сваком од нас понаособ и сваког тренутка се мења заједно са нашим одрастањем и никада нам не буде мала већ расте заједно са нама. Уз све то, она нас најбоље штити и држи наше биће – тело на савршеном месту, а при том има и различиту боју за сваког од нас и није провидна да се не бисмо плашили свих оних, због тога нама, невидљивих процеса који се унутар нас догађају и тако наше тело савршеним за нас одржавају. 

 

Е, не. Нас од рођења облаче у још нека одела преко нашег природног, те нам на тај начин на првом месту одузимају савршену моћ терморегулације са којом смо рођени. Надаље нас образују тако да је нешто модерно носити у једно време, а касније је нешто друго пожељно носити у друго време и на тај начин нас програмирају на моду како бисмо имали још један разлог да јуримо за новцем којим ћемо ту моду испоштовати. А такође, та гардероба која нам је наметнута се временом истроши као и све друго вештачки створено, па ју је неопходно мењати с времена на време што такође изискује новац за којим треба срљати како бисмо га створили, јер, забога и то је неопходно, не можеш ваљда ићи поцепане гардеробе!!!

 

А наша савршена одећа се сама поправља уколико се деси да се “поцепа”, јер је она заправо јако издржљива, растегљива и јака, па не може тек тако ни да се поцепа. За то је неопходно коришћење неких јако оштрих ствари уз употребу силе, какве у природи уопште и не постоје тек тако, већ су вештачки створене управо из разлога како би могле “поцепати” или пробости ту нашу савршену Богом дану одећу у којој смо рођени.

Промислимо…

 

Здравља Светлим Мислима Нашим!

Свако(м) добро!!!

Данило

OD BIOROBOTA DO ČOVEKA POSTAJEM

 

Upravo sam shvatio da sam ja biorobot koji je imao sreću da pre 9 godina dođe do mudrosti Anastasijinih, ili da one dođu do mene. Malo pomalo, čitajući stalno iznova te rečenice, razumejući ih na nov način u skladu sa sopstvenim razvojem svesti, došao sam do ovog trenutka sada kada sam zaista shvatio i prihvatio da sam i ja, kao i svi ostali trenutno živući na Zemlji, u stvari, još uvek biorobot na putu osvešćivanja.

Svakodnevno delam dajući sve od sebe da spoznam što više, da razumom svojim shvatim i prihvatim svoje biće ovakvo kakvo jeste trenutno. Trudim se da shvatim šta u ovom trenutku mogu i treba da učinim konkretno kako bih brže i jasnije hodao ka sebi Čoveku, kakvim me je Stvoritelj, nalik sebi, stvorio.

Moj trenutni život je na našem imanju koje je veličine polovine hektara. Trenutak u kojem se sada “Čovečanstvo” nalazi zahvaljujući “plandemiji” izmišljenoj upravo kako bi nas, biorobote, još čvršće držali u roBstvu, samo me je ubrzao u mojoj već ranije osvešćenoj želji da na svom imanju živim bez ikakve potrebe da sa njega ikada odlazim. Upravo sada, ne odlazim sa imanja ni na kakav posao jer posla nema a neće ga ni biti jer Čovek nije stvoren da radi već da uživa.

Čak bih i ja sam sebe čudno posmatrao da sam se čuo da ovo izgovaram pre desetak i više godina. Obzirom da sam ja veoma radan Čovek, bar sam takav bio dok nisam osvestio uz pomoć Anastasijinih mudrosti, da Čovek uopšte nije stvoren da radi, već je stvoren da stvara zajedno sa svojim Ocem i da se zajedno radujemo posmatrajući stvoreno.

Što zamislim, to i ostvarim, krilatica je koju koriste mnogi. Da li smo zaista svesni šta ova krilatica znači i kolika je zapravo ISTINA u njoj sadržana. Promislimo.

Evo ja sam promislio i pomislio da u stvari mi stvaramo svojim mislima, zamišljajima, u glavi vidimo sliku a tek kasnije se ta slika ostvari, ako u tome budemo uporni, ili se ne ostvari ukoliko od slike koju smo zamislili – odustanemo. Od nje – slike- ustanemo. Smisao naših reči sam sebe objašnjava, ukoliko se potrudimo da odgonetnemo reči koje izgovaramo, a ne samo onako, usput da ih kažemo.

Svesno se bavim zemljom, onoliko koliko sam svestan trenutno i na način kako mi je trenuto dostupno. Ono što mogu – činim, on što trenutno ne mogu, mirim se sa tim svestan da je tako trenutno najbolje za mene i za sav život posvuda. Spoznajem posmatrajući mačke na svom imanju, da se one vole maziti i igrati. Zaknjučujem da je to i Čovekova potreba odnosno da nam je to urođeno.

Osvešćujem potrebe koje su nam nametnute, jednu za drugom:

potreba da radimo da bismo “zaradili” da bismo platili sve ono što nam je potrebno da bismo živeli – je najveća od svih prevara koje sam do sada osvestio.

Naučeni smo kroz vaspitanje, sisteme u kojima smo “obrazovani”, da je neophodno da radimo da bismo živeli. To jednostavno – nije tačno, nije ISTINA.

Živimo zato što smo rođeni, a rođeni smo bez plaćanja bilo kome bilo čega, bar je tako bilo u vreme kada sam ja rođen. Na žalost, u ovo novije vreme, toliko su daleko došli sa biorobotizacijom Čoveka, da budući roditelji jako često moraju da plaćaju ogromne svote novca da bi “stvorili” dete. Prirodnim putem ne uspevaju da ga stvore pa su “prinuđeni” da ga na veštački način “dobiju”. To je samo još jedna u nizu prevara kojima smo otuđeni od svog Izvora i Čoveka kakav smo stvoreni da budemo.

Mi smo stvoreni da jednostavno – budemo. Da Jesmo, da jesmo Budni.

Dišemo – vazduhom se hranimo – a o tome tek pojma nemamo. Već nam je vazduh toliko neprirodan i zagađen da zaista više ne možemo samo “od vazduha da živimo”. Sećate se koliko su nam puta tu rečenicu izgovarali vaspitavajući i trenirajući nas da “postanemo” ljudi?

Šta ima ja tu da postajem, kad sam već rođen Čovekom.

Rođenjem svojim mi JESMO. A onda se svesrdno trude da nas obuzdaju, zavežu, ukalupe i uspevali su do sada u tome veoma dobro. Toliko dobro da se uopšte ni jedan roditelj ne pita:

Zašto rađamo decu u bolnici a ne u svom Domu?

Zašto dete koje nam se rađa, fizički prvo u ruke dajemo tuđinima, a ne prihvatamo ga mi sami, jer nama se dete rađa a ne njima? Mi smo ga poželeli i stvorili.

Zašto nam novorođeno dete naše tuđin fizički odnosi iz vidokruga da ga “pregleda” a u stvari ko zna čime ga tretiraju dok mi to ne smemo da vidimo – jer kada bismo videli, mi to ne bismo dozvolili.

Zašto nakon fizičkog čina rođenja našeg Deteta, mi prijavljujemo njegovo rođenje “matičaru”, a u stvarnosti tim činom mi predajemo svoje dete “dobrovoljno” u ruke sistemu – jer tako su nam rekli da treba. Tako je “normalno”, tako to ide.

U stvarnosti, mi na taj način zaista PRODAJEMO sopstveno dete sistemu (da ne idem sad u detalje, a mogao bih), čak i dajemo novac tom prilikom (za takse) – čudna neka transakcija!?

Pa bar kad ga prodajemo – onda je logično da novce uzmemo, zar ne? A tom prilikom nekim sistemom se tom našem detetu procenjuje vrednost na osnovu toga koliko predviđaju da će ono u “svom” Životu ukupno poreza i doprinosa uplatiti sistemu na razne načine, da ni o tome ne idem u detalje.

Zašto se bolnice uopšte zovu bolnice umesto da im je ime: ozdravionice? Jer tamo se ide po zdravlje valjda, a ne po bolest?

Zašto sami ne vaspitavamo svoju decu već ih dajemo tuđinima da ih čuvaju i vaspitavaju?

Čim uzmognemo, mi decu upisujemo u vrtiće i dajemo ih tuđinima na vaspitavanje. Zašto?

Zašto sami svojoj deci po vascijeli dan ne postavljamo pitanja i strpljivo čekamo odgovore?

Zašto ih dajemo tuđinima da ih obrazuju? Zašto uopšte decu obrazujemo, tačnije od njih stvaramo oblike kakve mi mislimo da treba da stvorimo namesto da ih pustimo da se slobodno ponašaju. I zašto im ne postavljamo pitanja na koja mi ne znamo odgovore, a oni ih još uvek pamte. Zašto pokušavamo da im namećemo svoje netačne odgovore i razmišljanja koja su u nas usadili oni koji su nas obrazovali u ovo što jesmo a nisu nas vaspitali na način koji je za Čoveka prirodan.

Naše dete, došavše na naše Ljubavi prostranstvo i Zavičajno imanje svoga roda slobodno je da u svakom trenu upoznaje sve Božije savršene tvorevine. Svaku biljku i travku po ukusu spoznaje samo, prirodno ih stavljajući u usta ukoliko poželi. Na taj način upoznaje sve što od baš te biljke i travke dobija pa će kasnije, ukoliko mu je potrebno, samo znati koju travku ili biljku da pojede ili samo sažvaće i ispljune potom ako je to za njegovo najveće dobro.

Sve Božije tvorevine savršene, stvorene su za Čovekovo najveće dobro, i prirodno je da, kao i svaka životinja, tako i tek došavši Čovek, proba Vaseljenu po ukusu, mirisu, boji i hranljivosti te da tako spozna za svoj budući život šta će mu kad od koristi biti i za šta će kada moći upotrebiti te tvorevine Božije.

A mi radimo šta? Ne dozvoljavamo sopstvenom detetu da Vaseljenu po ukusu spozna! Brže – bolje mu iz usta vadimo sve ono što je u njih strpalo – jer to je instinktom vođen pokret – kada dete na sopstvenom imanju živi. Tu gde je svaka travka i bubica, životinja i biljčica za njegovo najveće dobro stvorena i jedva čeka da doprinese detetovom sazrevanju i odrastanju, negujući ga sopstvenom žrtvom, jer to i nije žrtva već ispunjavanje sopstvene predodređenosti.

Naprotiv, dete živeće u neprirodnim tvorevinama poput stana u gradu, gde je svaki predmet u njegovoj okolini potencijalno opasan za njega ako niko ne gleda u njega u svakom trenu. Neprirodno kada u usta stavi dete koje je rođenjem uslovljeno na takvo ponašanje, mi vaspitavamo sa NE! I otimamo iz rukice sopstvenog deteta nešto zato što može tim da se povredi, a mi to nikako ne želimo. A zašto smo Ga uopšte okružili takvim veštački stvorenim predmetima?

Promislimo…

Dete spoznaje posmatrajući svet oko sebe. Kakav mu svet mi prvo nudimo da vidi? Na koji se način prema tek došavšem Čoveku ophodimo? Kreveljimo mu se u lice jer Ga tobože mazimo i volimo, a zaista nipodaštavamo njegovo Biće, slobodno, tek došavše u ovaj svet. Branimo mu ili Ga, naprotiv, teramo da čini ono što mi mislimo da treba, a ne ono što zasta jeste njemu potrebno ili što poželi u datom momentu.

Da li znate da dete ima savršenu moć kontrole vršenja nužde? Potrebno je samo pažljivo posmatrati svoje dete i u trenutku kada će vršiti nuždu, mi to vidimo na njegovom licu i u ponašanju. Ali, potrebno je posmatrati svoje dete stalno, a mi za to nemamo vremena.

Čemu naše vreme služi ako smo poželeli da dete stvorimo i da ga negujemo? Malo apsurdno, zar ne? Želeli smo da ga rodimo zato što je to prirodni poriv svakog Čoveka, a nemamo vremena da ga negujemo i čuvamo, što nam je jedina uloga ako smo ga rodili.

Nemamo vremena zato što moramo da radimo da bismo zaradili da bismo kupili da bismo živeli?! Opet apsurd s početka knjige.

Promislimo…

U šta preobražavamo (obrazujemo) decu svoju?
Uobražavamo ih u onu sliku koju mi imamo o njima, a to je mahom slika koju smo od svojih roditelja nasledili kroz sopstveno vaspitavanje i obrazovanje kroz sistem. A taj sistem zapravo obrazuje (uobličava) Čoveka u ono što je za taj sistem jedino važno – da bude dobar i koristan biorobot koji će taj sistem hraniti i održavati ga još jačim i korisnijim za sistem kao takav.

Promislimo…

Šta smo sve od modaliteta ponašanja sopstvenih roditelja nasledili? Nekada se toga prisećamo sa radošću, nekada upravo obratno sa rezigniranošću i ljutnjom. A oni su zapravo činili samo ono što su najbolje znali i umeli, takođe imitirajući sopstvene roditelje i vaspitače, a ne sa svešću šta zaista rad sopstvenom detetu?

Zašto je strašno da se naše dete ukaki u gaće? Zato što je nama fizički napor da nakon toga te gaće menjamo i peremo, sušimo i peglamo kako bi ponovo bile čiste za sledeću upotrebu. A zašto detetu uopšte oblačimo gaće? Zato što nam je usađeno da je sramota ići GO! To je takođe još jedan način na koji su nas obrazovali u ovo što danas jesmo. Šta je to SRAMOTA ili SRAM? Često upotrebljavana reč pri vaspitavanju deteta, sopstvenog ili tuđeg.

Zašto treba da nas bude sram sopstvenog tela?
To je još jedna od tema koje se nadalje same otvaraju kada promišljamo kako smo dospeli do ovde gde se sada nalazimo.

Po Božijoj promisli, svako od nas rođenjem dobija savršenu garderobu koja savršeno pristaje svakom od nas ponaosob i svakog trenutka se menja zajedno sa našim odrastanjem i nikada nam ne bude mala već raste zajedno sa nama. Uz sve to, ona nas najbolje štiti i drži naše biće – telo na savršenom mestu, a pri tom ima i različitu boju za svakog od nas i nije providna da se ne bismo plašili svih onih, zbog toga nama, nevidljivih procesa koji se unutar nas događaju i tako naše telo savršenim za nas održavaju.

E, ne. Nas od rođenja oblače u još neka odela preko našeg prirodnog, te nam na taj način na prvom mestu oduzimaju savršenu moć termoregulacije sa kojom smo rođeni. Nadalje nas obrazuju tako da je nešto moderno nositi u jedno vreme, a kasnije je nešto drugo poželjno nositi u drugo vreme i na taj način nas programiraju na modu kako bismo imali još jedan razlog da jurimo za novcem kojim ćemo tu modu ispoštovati. A takođe, ta garderoba koja nam je nametnuta se vremenom istroši kao i sve drugo veštački stvoreno, pa ju je neophodno menjati s vremena na vreme što takođe iziskuje novac za kojim treba srljati kako bismo ga stvorili, jer, zaboga i to je neophodno, ne možeš valjda ići pocepane garderobe!!!

A naša savršena odeća se sama popravlja ukoliko se desi da se “pocepa”, jer je ona zapravo jako izdržljiva, rastegljiva i jaka, pa ne može tek tako ni da se pocepa. Za to je neophodno korišćenje nekih jako oštrih stvari uz upotrebu sile, kakve u prirodi uopšte i ne postoje tek tako, već su veštački stvorene upravo iz razloga kako bi mogle “pocepati” ili probosti tu našu savršenu Bogom danu odeću u kojoj smo rođeni.

Promislimo…

 

Zdravlja Svetlim Mislima Našim!

Svako(m) dobro!!!

Danilo